U široj javnosti nisu toliko poznati neki detalji nemačke istorije. Malo ko zna i da se Nemačka borila za uspostavljanje svog kolonijalnog carstva najbrutalnijim mogućim metodama. Malo se govorilo o levičarima u Vajmarskoj Nemačkoj, kao i o levičarima krajem Velikog rata u ovoj imperiji. Zašto se nacizam i rasizam tako lako „primio“ u nemačkom društvu, kao i da li je on istorijski zaista iskorenjen, razgovaramo sa magistrom međunarodnih odnosa Boškom Jovanovićem:
Manje poznati detalj iz nemačke istorije je genocid u Namibiji, koji se desio 1904. Pobuna je trajala od 1904. do 1908. Otkuda Nemci u Namibiji?
Nemački car, britanski imperator i ruski car bili su rođaci. S obzirom na to da je nemački Kajzer imao fizički hendikep u odnosu na navedene rođake (imao je jednu ruku osušenu), javile su mu se ambicije da se takmiči sa britanskim i ruskim vladarom u pogledu kolonijalne ekspanzije.
On je 1890. smenio Bizmarka sa mesta kancelara, da bi ga zamenili pruski političari koji su takođe želeli ekspanziju. Pruski kralj Vilhelm je hteo da pošto-poto ima svoje kolonije. Pošto je skoro sve bilo zauzeto, on je uspeo da zauzme današnju Tanzaniju, današnju Namibiju, Togo i još neke manje posede. Vršilo se kolonizovanje Nemcima, s tim što se svuda uvodila vojna uprava. Nemci se nisu u imperijalnim ambicijama snašli tako dobro kao npr. Britanci. Britanci su uveli engleski jezik u Indiju, jezik koji premošćuje sve kaste. Englesko pravo postoji i u Hong Kongu, Englezi su nametali svoje pravo, ali ne uvek grubo kao Nemci. Bunili su se i protiv Engleza, ali nigde kao protiv Nemaca, čiji kolonijalni trag su pratile večite pobune domicilnog stanovništva. Rusi su uspeli da nametnu na svojoj teritoriji drugim narodima svoj jezik kao zajednički, kao i značajne delove svoje kulture, ali su omogućili tim narodima očuvanje sopstvene kulture i sopstvene religije unutar Ruske Imperije. Tamo su i pravoslavce i muslimane i jevreje i budiste povezali ruski jezik i kultura. Naravno, svi oni su zadržali svoju kulturu.
Nemci su u prevashodno pustinjskoj Namibiji (97% teritorije je nenaseljeno) imali nameru da plemena Herero i Numakua, kao i ostala, smeste u rezervate. Herero pleme je imalo konflikte s Nemcima. Notorni je incident sa nemačkim kolonistom Titerom, koji je pošao u Herero pleme da kupi konja. Hererci su ga ljubazno dočekali i ugostili, ponudili mu konja, a on se do večeri napio i pokušao da siluje ženu ili ćerku poglavice. To je bio veliki incident. Nemci su planirali da pleme Herero rasele da bi gradili pruge, što je izazvalo pobunu. U pobuni su ubili 100 nemačkih kolonista, ali su poštedeli žene, decu, starce i sveštenike. Onda je krenula čuvena nemačka odmazda. Nemačkim trupama je komandovao general Fon Tota. On je uspeo da porazi pleme Herero u jednoj bici, da bi potom naterao oko 100.000 pripadnika plemena da pešači do Namibijske pustinje, pri čemu su oni stradali od žeđi. Ovakav zločin se može okarakterisati kao genocid. Iz ovoga se vidi kultura nemačkog rasizma mnogo pre Hitlera.
Hitler nije nikakav poseban izuzetak. Kod Nemaca je bilo normalno da smatraju sve druge gorim od sebe. Time se dosta bavio ruski filozof Berđajev u svom eseju „Religija germanizma“ (toplo preporučujem za čitanje, ima 7 strana).
Zašto pominjemo genocid u Namibiji? Zato što je Fon Tota zaista napravio genocid. Genocid zahteva nameru, a on je to imao. To je odobrio i načelnik generalštaba, iako nije jasno odredio metodu, to je ostavio na odabir Fon Toti. Tu su se javili koncentracioni logori, prvi konclogori u istoriji čovečanstva.
Njih niko drugi nije napravio nego Nemci. Taj genocid je bio strašan, posebno zbog toga što na njega niko nije obratio pažnju, jer se desio daleko od očiju – u Africi. Da se na taj genocid obratila pažnja, kao i na to što oni rade u Africi, ozbiljnije bi se shvatio Hitler i to na vreme. Namibija je dosta stradala i kasnije u 20. veku od Južne Afrike. Zato sam za to da Srbija na svaki mogući način pomogne Namibiju iz istorijskih razloga.
Prvi svetski rat
Nemci u Prvom svetskom ratu doživljavaju poraz i potom mirovnim sporazumom gube Namibiju i druge kolonije. Ali, da budemo jasni: Nemci nisu doživeli vojni poraz u Velikom ratu. Njih je porazila glad i unutrašnji nemiri. Unutrašnje nemire su vodili komunisti i socijalisti inspirisani Lenjinom i revolucijom boljševika u Ruskoj Impoeriji. Ti nemiri, kao i glad, nestašice i socijalni problemi su uzrok poraza Nemačke u Prvom svetskom ratu. Vojno je Nemačka jako dobro stajala. To je bitno da bismo shvatili sledeći razvoj događaja.
Dolazi do Versajskog mirovnog sporazuma, koji je nametnut Nemačkoj, prvenstveno od strane Francuske. Francuska se tada izuzetno bojala jake Nemačke pa je uspela da joj nametne izuzetno zamašne reparacije koje su trebale da traju do 1982. godine. Tako teški uslovi su nametnuti Nemačkoj, uslovi koji se ne mogu porediti sa bilo čime sličnim u istoriji. Ja ne opravdavam Nemce, samo navodim činjenice koje su prouzrokovale dalji razvoj događaja u Nemačkoj. Kao odgovor na reparacije javio se uspon nemačkih desničara. Imali su polu-vojne organizacije, pruski generali se nisu mirili sa sporazumom, po kome je Nemačka mogla da ima samo 100.000 vojnika, bez prava na avijaciju i mornaricu. U tajnosti se već 1922. sklapa Rapalski sporazum sa SSSR-om, o međusobnom priznanju i u Lipetsku (vojnoj vazduhoplovnoj školi) su Nemci tajno školovali svoje vazduhoplovne kadrove. Za to se uopšte nije znalo u široj javnosti. Posle ekonomskog sloma Nemačke, a pre toga, smrti Štrezemana, nemačkog ministra spoljnih poslova Vajmarske Republike, koji je imao ambiciju da smanji nemačke obaveze prema Versajskom mirovnom ugovoru (molio je Amerikance, Engleze i sve ostale da Nemačkoj dozvole moratorijum na isplaćivanje obaveza, da bi se digla nemačka privreda), došlo je do duboke nestabilnosti u Vajmarskoj Republici. Isplivali su socijalisti, komunisti, konzervativci i nacisti.
Upon nacizma
Naciste su na vlast doveli odredi SA (oni su se tukli posebno sa komunistima i socijalistima, pošto je svaka jača nemačka politička struja u to vreme imala neku militantnu snagu za otvorene sukobe sa protivnicima). Socijalisti i komunisti se nikada nisu ujedinili protiv nacista jer su jedni u drugima videli konkurenciju, što je dovelo do svetske katastrofe. Ovo ističem da bismo pokazali da levičarske ideje ipak jesu imale duboke korene u nemačkoj istoriji 20. veka.
Setimo se i nemačkog rasizma – „svi su gori od nas, mi smo najbolji“, koji jeste izraz tradicionalne nemačk kulture, što je Hitler samo preuzeo i iskoristio kao kulturni momenat za dolazak na vlast. Hitler je proizvod, otelotvorenje nemačkog duha i nemačke kulture. Nije se Hitler slučajno pojavio. Zašto pominjem Hitlera? Zato što je odmah 1933. organizovao paljenje Rajhstaga, uveo vanredno stanje, zabranjuju se partije, nacisti preuzimaju vlast, ali odmah po preuzimanju vlasti organizuju logore.
Prvi logor bio je Dahau, nedaleko od Minhena. Tu su slali socijaliste, komuniste i sve one koji im se nisu sviđali. Zanimljivo je da u početku nemački Jevreji nisu obraćali puno pažnje na Dahau. Većina nemačkih Jevreja se smatrala Nemcima, ogroman broj njih je ratovao u nemačkoj vojsci u Velikom ratu i bili su duboko integrisani u nemačko društvo. Bili su ubeđeni da će logori poput Dahau-a Jevreje zaobići.
Proganjani su i homoseksualci, ali treba istaći i to da su Ernst Rem, vođa jurišnih odreda SA, kao i velika većina tih odreda, kojih je bilo oko 40.000, bili homoseksualci. Zvanično, u istoriji, Hitler se toga gadio, što nije istina, već je uništio Rema da mu on ne bi ugrozio pozicije vlasti.
Tu se vidi Hitlerova dvoličnost. Homoseksualnost u nacističkoj partiji se tolerisala, dok je homoseksualnost u širem društvu, naročito među levičarima, sankcionisala.
Hitler je bio opšteprihvaćen u nemačkom društvu. Pročitao sam mnogo literature na tu temu, pogledao mnogo dokumentaraca, u jednom od njih učesnik kaže: „možda će vama biti čudno, ali najlepši trenutak u mom životu je bio kada sam bio klinac, a Hitler me je na jednom skupu pogledao pravo u oči.
“ Ta izjava mi je bila sublimat sveukupnog zaključka mojih istraživanja, da se denacifikacija u Nemačkoj nikada nije pravilno i temeljno sprovela.
Uloga Sofije Šol
Otpor nacistima su pružali ljudi koje smo mogli da izbrojimo na prste dve do četiri ruke. Reći ću nešto i o Sofiji Šol. Ona je sa svojim bratom Hansom (bivšim pripadnikom Hitlerove omladine), štampala letke o porazima Vermahta na Istočnom frontu i dovodila u pitanje zvanične stavove nacizma. Njen brat je to radio još od 1940-41., a ona od 1942. Oni su bacali letke po školi, po gradu, počeli su to da rade u junu 1942., a uhapšeni su u februaru 1943. Imali su još četvoro braće i sestara. Njihov otac je bio ubeđeni antinacista i bio je dva puta zatvaran. Akcija tih srednjoškolaca i studenata je šokirala Berlin. Oni su kažnjeni odsecanjem glave. O tome postoji dobar film. Postoji ruski agent koji se prezivao Resler. On je bio deo grupe Šandora Rade. Postojala je mala sovjetska obaveštajna organizacija „Crveni orkestar“, koju je predvodio Leopold Treper.
Postojao je i Miša Vulf, osnivač kasnije istočnonemačke službe Štazi. Postojali su i nemački levičari koji su prebegli na sovjetsku stranu i to je sve. Unutar same nemačke otpor nacizmu je bio manje nego simboličan. Denacifikacija Nemačke je urađena traljavo. Jedna knjiga objašnjava saradnju nacista i SAD posle Drugog svetskog rata. Svi znamo da je Verner Fon Braun, osnivač nemačkog raketnog programa bio glavni u NASA, zapadnonemačku obaveštajnu službu BND (koja je danas veoma uticajna van Nemačke) osnovao je general Rihard Geler, koji je bio šef obaveštajne službe na Istočnom frontu. Amerikanci se uopšte nisu libili da angažuju bilo kog nacistu kog su smatrali za antikomunistu i za koga su znali da koliko-toliko poznaje Ruse. U Zapadnoj Nemačkoj su nacistički generali sahranjivani uz najveće moguće vojne počasti.
Početkom sedamdesetih godina, Zapadna Nemačka u Severnoj Karolini je u brodogradilištu naručila brod, koji su, kada je porinut, krstili ni manje ni više, imenom „Admiral Likins“ (koji je komandovao čuvenim nacističkim bojnim brodom „Bizmark“). Onda je jedan radnik italijanskog porekla se pobunio pred pridošlim Nemcima zato što nazivaju brodove po nacistima i tom prilikom digao veliku galamu, za koju bi se mogli zainteresovati mediji u SAD pa su u poslednjem trenutku naručioci preimenovali brod u neko prihvatljivije ime.
Suština je da se Nemci zaista ne stide svoje prošlosti. Pa evo, pre desetak godina je u Nemačkoj izašao film „Naše majke, naši očevi“, koji je prema mišljenjima većeg dela evropskog auditorijuma, ali i mnogih filmskih poslanika, jedna filmska apologija hitlerovskih osvajanja u prošlom veku. Nemački tenk se zove „Leopard“. Ima li to neke veze sa nemačkim tenkovima iz Drugog sv. rata „Tigar“ i „Panter“? Zaključite sami.
„Pošto denacifikacija nije u Zapadnoj Nemačkoj nikada temeljno izvršena, a Nemačka je ipak imala nekadašnje levičarske tradicije (samo što su ih nacisti odmah satrli u Dahau-u 1933-34.), to je izazvalo reakciju u Zapadnoj Nemačkoj i eksploziju levičarskog aktivizma tokom sedamdesetih godina prošlog veka, o čemu će posebno biti reči u nekom drugom članku“, zaključio je Jovanović.
Kurir.rs/Boško Jovanović
NE PROPUSTITE
