Preživeli u Černobilu opisali su teške zdravstvene probleme i kontinuirani uticaj radijacije na njihove živote od kojih pate i 37 godina kasnije.
Mihajlo Hruščenko imao je 34 godine i radio je kao direktor prehrambene industrije u Černobilju kad mu se život u trenu promenio. Fabrika, udaljena nekoliko kilometara od njegove kuće, iznenada je eksplodirala 26. aprila 1986. godine i bila je u plamenu.
- Nisam doručkovao. Odmah sam seo u auto i otišao na posao. Ušao sam u kancelariju svog nadzornika i već je bio mali sastanak. Sećam se reči: "Čekaćemo uputstva. Ne puštajte nikoga i ne idite nikuda" - rekao je Hruščenko govoreći iz Ukrajine na Međunarodni dan sećanja na černobiljsku katastrofu.
Mihajlo je za svoju životnu misiju izabrao podršku žrtvama katastrofe.
Penziju je dočekao kao šef Unije invalida u Černobilju i 2021. godine je odlikovan ukazom ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog.
Slomljenog srca kaže da jedna od njegovih ćerki ima više bolesti od njega. Proglašena je za invalida, a njen sin, njegov unuk, takođe ima zdravstvenih problema.
- Ispadaju mu zubi i otekla su mu kolena. Dečak ima 23 godine. Šta je to? To je posledica - kaže Hruščenko.
"NISAM IMAO SNAGE NI DA HODAM"
Jevgen Jakovljev bio je glavni istraživač Odeljenja za istraživanje životne sredine Nacionalne akademije nauka u Ukrajini i otišao je u Černobilj nakon katastrofe da analizira šta se dogodilo.
Izgubio je skoro sve zube.
Jevgen kaže za Miror da je ranije bio fizički spreman i mnogo trčao, ali je posle Černobilja osećao da je izgubio svu izdržljivost.
- Pokušao sam da hodam, međutim, nisam imao snage. Mogao sam da pojedem samo na primer nekoliko kašičica meda ili heljde. Izgubio sam i desetak zuba, ali sam preživeo. Za one koji su još živi od prvih dana nesreće u černobilskoj elektrani život se delio na život pre Černobilja i život posle Černobilja.
Otprilike nedelju dana nakon eksplozije Mihajlo i njegove kolege odvezli su kolima decu iz sela u grad Priluki na severu Ukrajine.
- Nisam znao da je moj auto kontaminiran. Proveo sam 20 dana u zoni gde se dešavalo nešto strašno. Nisam znao jer nisam imao dozimetar. Dobili smo stari dozimetar i proverio sam auto i naravno da sam se uplašio. Dozimetar je pucketao kada sam prišao svom autu. Zdravstveni problemi moje ćerke su se najverovatnije desili nakon što sam je odvezao kolima u Priluki u automobilu koji je tada bio radioaktivno kontaminiran - dodaje Mihajlo.
Prema podacima Ujedinjenih nacija tokom prvih 30 godina nakon eksplozije oko 5.000 slučajeva raka štitne žlezde registrovano je kod dece i tinejdžera u Ukrajini, Rusiji, Belorusiji... Eksperti UN su takođe procenili da bi radijacija mogla da izazove oko 4.000 smrtnih slučajeva među populacijom koja je bila više izložena elektrani kao što su radnici hitne pomoći i stanovnici najzagađenijih područja.
Uprkos savetu da to ne uradi Mihajlo se stalno vraćao u Černobilj.
- Tu sam rođen i odrastao. Moji roditelji su sahranjeni u Černobilju. Sada imam 71 godinu. Imam dva puna noćna ormarića napunjena lekovima. Nekoliko dana lečim jednu stvar, a onda napravim pauzu nekoliko dana i lečim drugu - navodi Mihajlo.
Mihajlo i njegova porodica su zbog rata u Ukrajini evakuisani u grad Borođank.
- Svaka godina je za mene katastrofa. Nije početak proleća već katastrofa. Černobilj je moja domovina. Kuća mog oca je još tamo. Ne znam šta je bilo sa njom tokom rata - kaže Hruščenko.
(Kurir.rs/Miror)
NE PROPUSTITE
