DECU JE OBUČAVAO DA POSTANU ZVERI: U poseti džungli Kambodže u kojoj se decenijama skrivao krvoločni diktator Pol Pot

„Brat broj je­dan“ po do­la­sku na vla­st uki­nuo je sve ško­le i po­bio sve in­te­le­k­tua­l­ce. U nje­go­voj ve­r­zi­ji ko­mu­ni­z­ma ni­je bi­lo me­sta za gra­do­ve, pa je pre­ko no­ći ra­se­lio dva mi­lio­na lju­di u po­ku­ša­ju da osnu­je no­vo društvo

Gde se ne zalazi

Još jedanput me je put naveo tamo gde se uglavnom ne zalazi. Unajmio sam iskusnog vodiča, vojnika koji me je zamolio da njegovo ime nigde ne pominjem, nekadašnjeg pripadnika Crvenih Kmera. Ovaj deo planete poznaje bolje od svog džepa, što i nije čudo jer džepova nema. Još od ratnih dana, otkad mu je umalo izrečena smrtna kazna zbog toga što su mu u džepu pronađeni ostaci cigarete popušene ko zna kada, džepove ne podnosi. On, kao i mnogi drugi u ovom delu Kambodže, Pola Pota i dalje prizivaju sa nostalgijom i poštovanjem. Govore da je bio ljubak čovek, veliki radnik i patriota. Taj krotki ratnik uspeo je da ukine novac, zabrani poštansku i telefonsku komunikaciju i propiše najstrože kazne za bilo kakvo primanje humanitarne pomoći. Ukinuo je sve škole i pobio sve intelektualce jednim udarcem. Njegovo ime nosi jedan od najmonstruoznijih genocida u istoriji: sistematsko uništavanje sopstvenog naroda. U Potovoj verziji komunizma nije bilo mesta za gradove. Naredio je da preko noći dva miliona ljudi pod hitno napusti glavni grad Pnom Pen. Njegovi meštani su bili primorani da se rasele po džungli i močvarama u pokušaju da se osnuju novo društvo i civilizacija, slična onoj koja je postojala pre otkrića točka.

Deca su odvajana od roditelja da bi se u posebnim kampovima naučila da predvode revoluciju. O tim čistim dušama pretvorenim u zveri neprekidno mislim otkad se dogodio zločin u školi „Vladislav Ribnikar“, kao i o deci koja se obučavaju da postanu vojnici širom sveta baš u ovom trenutku.

Kustosi u Kambodži su mi objašnjavali da nijedno biće na svetu ne može toliko biti okrutno kao dete koje je naučeno da nema empatiju, da je mučenje samo igra, jer ta malena duša to bukvalno shvata, a za drugo i ne zna. Malo je nedostajalo da se u jednom takvom muzeju, nekadašnjoj školi, ispovraćam od muke dok su mi objašnjavali obuku koju su prolazili mali vojnici, a koja se sastojala od maltretiranja nad životinjama kako bi se deci isprao mozak i uskoro dala vlast u zatvorima i u sopstvenim školama da na drugima pokažu i dokažu svoje novo obrazovanje, mučenja van svake svesti i obzira. Da bi slika zločina bila potpuna, upravo škole su postali najgori zatvori. Kada sam ušao u jednu od tih zgrada, u učionice pretvorene u muzej zločina, ugledao sam školske table sa dečjim žvrljotinama i jednostavnim matematičkim jednačinama. Na zidovima vise fotografije poluraspadnutih tela koje su borci protiv Crvenih Kmera tu zatekli po oslobođenju. Ljudi su iscepkani kao parčići kartona metalnim instrumentima ostavljenim sa strane. U nekim učionicama nalaze se stotine fotografija dece, žena, staraca, sa licima koja zbunjeno umiru u patnji, pitajući zašto. Upravo to pitanje se već danima mota i po mojoj glavi, uz još jedno: Kako je to uopšte moguće? I kako živeti u takvom svetu? A eto, živimo, i moramo učiniti sve da svoje živote i živote naše dece učinimo što boljim, što daljim od ovakvog zla, koje je i nas snašlo.

Procenjuje se da je skoro tri miliona ljudi stradalo u Kambodži za svega četiri godine revolucionarne vlasti. Procene o broju nastradalih variraju od 750.000 do tri miliona ljudi, koliko je brojka koju je država Kambodža prihvatila kao zvaničan broj nastradalih. Većina procena se kreće između 1,6 i 2,3 miliona smrtnih slučajeva i nestalih lica u periodu 1975-1979. Treba napomenuti da je samo deo ovih ljudi ubijen egzekucijom (po nekim procenama 100.000), dok je ogromna većina postradala u borbama ili od gladi, bolesti, nehigijenskih uslova života itd.

Smrt u polju

Potovo sklonište, današnja granica sa Tajlandom, jedno je od najminiranijih područja na svetu. U Kambodži se nalazi još najmanje pet miliona mina koje čekaju svoju žrtvu, strpljivo i tiho, kao ogromni otrovni paukovi u noći. Dobar deo ovih mina posejala su trenirana deca, veći deo nastradalih su takođe - deca. U jednom od specijalizovanih sirotišta upoznao sam desetak mališana sa najstrašnijim ispovestima. Uglavnom su nastradali obavljajući poslove u polju, sakupljajući drva za kuću ili u igri. Jednom nasmejanom tinejdžeru roditelji su nastradali dok su radili u polju. Bio je u naručja majke kada je mina eksplodirala; zajedno sa njenim telom odleteo je usred minskog polja. Tek posle tri dana uplašeni seljaci su uspeli da ga spasu. začuđeni da je toliko dugo uspeo da preživi sisajući sisu majke, koja mu je i mrtva dala život.

Čak su se i medvedi iz šume nagledali smrti i patnji, toliko da su, na veliko čuđenje meštana, naučili da izbegavaju mine, čak mnogo bolje od čoveka. Opstanak u džungli u Kambodži dobija novu nijansu značenja. Moj vodič me je prvo odveo da vidim Potov grob. Meštani tu i dalje pale mirišljave štapiće - budističke sveće. Po Potovoj kremaciji razgrabili su ostatke njegovih kostiju verujući da, kao najbolji talismani, donose sreću i da mogu da im pomognu da dobiju na lotou! Moj vodič je uspeo da ugrabi deo Potovog nožnog prsta i dan-danas ga kao amajliju nosi oko vrata.

Strah je fluid koji ovde još uvek vlada. Odavno nema Pola Pota ni Crvenih Kmera, ali ljudi koji pamte mračna vremena još uvek tu žive. Sada se vode drugačije borbe. Krijumčarenja i sukobi sa Tajlandom oko granice su redovna pojava. Na vrhu litice, na jednom od najlepših mesta u južnoj Aziji, ugnezdio se još davno, pre dvanaestak vekova, predivan hram. Blokovi kao stupnjevi vremena srasli su sa zemljom i prirodom. Okruženi su bunkerima, od kojih su neki razlupani u nepoznatim borbama, dok drugi glanc novi, tek čekaju svoj dan. Pored starinskih zidova stoje nizovi najnovijih mitraljeza. „Uđi, zapucaj, duša voli zvuke metaka“, rekao mi je vodič, sada već i prijatelj. Nisam alergičan na oružje, ali okrenuto ka Tajlandu iz pravca Kambodže... nije dobro da Srbin bude povod međunarodnih nesporazuma, i bez toga imamo dovoljno problema. Pristao sam da se fotografišem posmatrajući kroz otkočeni nišan mitraljeza deformisanu sliku prirode i čoveka. Usred hrama, za koji se kambodžanske vlasti nadaju da će se naći i na listi Uneska, nalazi se bunker za protivavionska dejstva. Tajni rat, dosad neobjavljen, nikada vođen, kao i većina ratova u jugoistočnoj Aziji. Tek treća generacija će možda saznati ko je zapravo i protiv koga vodio borbe u mutnim vodama Mekonga. A možda i neće, jer voda, kao i vreme, sve odnosi. Rat je ipak tu, tih i jak. To je jedina konstanta u večnosti nesreće ovih predela. Kao da hoda na vrhovima prstiju među kućama od bambusa i visokim krošnjama džungle.

Probijajući se šipražjem i obilazeći mine, stigli smo do kuće Pola Pota. Činilo se da bi vodič mogao da odigra balet po ovom minskom polju, tako me je sa lakoćom vodio. Nije ni čudo, jer je veći deo ovog „cvetnog polja“, kako ga zove, sam zasadio kao dete...

Najjači bunker

Dom vrhovnog vođe nalazi se na ivici provalije, sa pogledom koji se pruža u beskraj Tajlanda. Zidovi su od armiranog betona, a ispod ruševina se nalazi jedan od najjačih bunkera. U daljini su se čuli pucnji kao odjeci davnog vremena. Vodič je zapalio cigaretu. Kaže, drago mu je da više nema Pola Pota, pa makar samo zato jer sada može slobodno da puši. Dodao je još: „Niko nikada neće saznati istinu. Ona je davno ubijena i bačena na dno Južnog kineskog mora. Rastrgle su njeno telo ajkule i morske nemani. Njen duh su progonili vukodlaci i vampiri, i svako njeno zrnce rasuto je u ništavilo i bezdan. Kunem ti se bogom, u koga ne verujem, ako postoji, i svojim telom, jer jedino za njega znam: od nje nije ostalo ništa! Čak ni sećanje. Možda je tako i bolje. Rodiće se neka nova istina nekog boljeg vremena, a ne tako nesrećna i jadna kao ova iz naše mladosti.“ Osećam težinu nad ovom zemljom. Tek pet staraca je na sudu za milione ubijenih. Najviše muče pitanja bez odgovora. Enigmatska ličnost Pol Pot, koji je svojim sledbenicima zabranio da i u snovima zamišljaju tehniku dekadentnog i kontrarevolucionarnog Zapada, umro je, navodno od srčanog udara, kratko pošto je odslušao program svoje omiljene radio-stanice Glas Amerike.

Viktor Lazić