U svojoj srži, rat u Ukrajini je borba ne oko teritorije već oko budućnosti zemlje. Rusija je odlučna da kontroliše ukrajinsku političku sudbinu – ako ne i njenu teritoriju. A u tome ruski predsednik Vladimir Putin nije jedinstven, predstavljajući istorijsku rusku tradiciju traženja sigurnosti u carstvu – koje, u najmanju ruku, uključuje Rusiju, Belorusiju i Ukrajinu, piše piše Ivo Dalder, bivši američki ambasador u NATO i predsednik Čikaškog saveta za globalne poslove u članku za “Politiko” pod naslovom “Rat se ne može okončati dok Ukrajina ne bude deo Zapada”, piše Blic.
Čak i ako Ukrajina uspe da izgura rusku vojsku nazad sve do granica iz 1991, konflikt se neće zaista okončati. Ukrajinski obaveštajni zvaničnici procenjuju da će Rusija, ako se borbe okončaju ove godine, već biti u stanju da obnovi kapacitete da ponovo započne rat do 2027-28, čak i ako ekonomske sankcije ostanu na snazi, navodi Dalder.
Stoga, kako bi zaista okončala konflikt, Rusija će morati da razume – ili se primorati da razume – da će se o budućnosti Ukrajine odlučivati u Kijevu a ne u Moskvi. A Kijev je jasno stavio do znanja da tu budućnost vidi na Zapadu, kao integralni deo evroatlantskih institucija. Na kraju krajeva, za Kijev je pronalaženje zagarantovanog mesta na Zapadu važnije od toga da obezbedi kontrolu nad čitavom svojom teritorijom vojnim sredstvima – iako s pravom insistira na tome da puna nezavisnost i suverenitet zahtevaju potpunu kontrolu nad čitavom teritorijom u okviru svojih granica iz 1991, smatra Dalder.
Stoga će Putinov strateški neuspeh biti potpun samo ako Moskva shvati da je Ukrajina trajno izgubljena – fizički, ekonomski, politički i strateški. A obezbeđivanje tog neuspeha trebalo bi da bude krajnji cilj ne samo Ukrajine već i Zapada, navodi Dalder.
On smatra da ima mnogo razloga zašto je budućnost Ukrajine na Zapadu.
Politički slučaj je jasan, kaže Dalder. Ukrajina se bori ne samo za svoju već i za bezbednost svojih suseda. Želi da bude deo Evropske unije i pozvana je da započne proces pridruživanja. Takođe joj je 2008. obećano članstvo u NATO i, pošto se bori protiv najvećih protivnika alijanse, želi da se priključi najuspešnijoj bezbednosnoj organizaciji u istoriji što je pre moguće, navodi Dalder.
Nakon svega što je Ukrajina uradila, nakon svega što su njeni građani propatili, oni zaslužuju da budu deo Zapada, smatra Dalder.
Dok su politički razlozi za uključivanje Ukrajine u Zapad, kako je rekao, jasni, oni strateški idu u samu srž konflikta.
Bez integracije Ukrajine, Putin – ili ko god da ga nasledi – će nastaviti da veruje da imaju šansu da je kontrolištu. Zaista, njegovim vojnim porazom u Ukrajini kao i integrisanjem zemlje u Zapad realizovaće se ruski strateški neuspeh. A to će pomoći da se povrati određeni stepen reda – pokazujući da se agresija ne isplati – kao i da se pošalje jasan signal Moskvi da nema izgleda da će obnovljena agresija biti uspešna u budućnosti, ističe Dalder.
Tu su i praktični razlozi za zapadnu integraciju Ukrajine jer bi alternativa, kako je rekao, produžila sukob i postavila nove bezbednosne izazove.
Čak i sa svom vojnom podrškom Zapada, posleratna Ukrajina će biti nacija na ivici – suočena sa tri-četiri puta većim susedom, sa nacionalnim resursima za rekonstrukciju ogromne vojske na putu. Prepušteno samom sebi, ukrajinsko društvo će postom postati temeljnije militarizovano, manje otvoreno a više paranoično, spremno za obnovljeni rat, smatra Dalder.
Zapad, nastavlja on, može da pokuša da umiri Ukrajinu obećavanjem da će joj pružiti sva potrebna sredstva za odbranu – kao što je radio do sada – ali bez integracije Ukrajine u zapadnu alijansu zemlja će postati kao Izrael – oslonjena sama na sebe, nepoverljiva prema komšijama, opsednuta sopstvenom bezbednošću, voljna i sposobna da preduzme preventivne akcije kad god smatra da je neophodno, čak i eventualno tražeći sopstveno nuklearno naoružanje.
Neusidrena Ukrajina mogla bi da postane problematični akter a to bi značilo bezbednosnu muku usred Evrope, smatra Dalder, dodajući da odatle dolazi i upozorenje da će “najteža tačka doći iza rata”.
Dalder je istakao da je bezbednost u srži ukrajinske budućnosti i da njena ekonomska rekonstrukcija i transformacija i eventualno članstvo u EU zavise od nje. Ali, gola bezbednosna podrška nije dovoljna, jer možda neće odvratiti Moskvu a malo je verovatno da će umiriti Kijev.
Ono što Ukrajini želi i što joj je potrebno su stvarne bezbednosne garancije – obećanje da će se stati u njenu odbranu pod dogovorenim okolnostima. Ali, dok će članstvo u NATO možda biti moguće u budućnosti, malo je verovatno da će skoro doći do toga jer je teško videti kako bi se jednoj zaraćenoj naciji sa spornim granicama moglo dozvoliti da se priključi savezu koji obavezuje svoje članice da priskoče u pomoć onoj koja je oružano napadnuta – kao što je Ukrajina sada, piše Dalder.
I zaista. Šef alijanse Jens Stoltenberg nedavno je rekao da “nema svrhe raspravljati o tome kako da se Ukrajina pridruži NATO ako prvo ne pobedi u ratu i da Ukrajina to mora da učini ''kao suverena i nezavisna evropska nacija”.
Ipak, Dalder ističe da je važno da NATO zemlje – pojedinačno i kolektivno – signaliziraju Ukrajini da ne samo da razumeju njenu želju da se priključi alijansi, već da su posvećene da to prevedu u stvarnost čim to uslovi omoguće. Čak i bez formalnog kraja rata, na stranu pravi mir, SAD i druge NATO zemlja treba da razjasne da su posvećene ukrajinskoj bezbednosti i da će ispitati privremene aranžmane – kao što su uradili za Finsku i Švedsku – dok ne postane punopravna članica.
Debata o članstvu u NATO rizikuje da zamagli veću istinu – da ukrajinska bezbednost leži sa – i na – Zapadu i da se sukob ne može okončati dok Ukrajina ne bude deo njega. Nije pitanje da li Ukrajina treba da postane deo Zapada, već kako i kada, zaključio je Dalder.
(Kurir.rs/Blic)
NE PROPUSTITE
