„Kineski Kisindžer“, Vang Huning, sa kojim srpski predsednik Aleksandar Vučić treba da se sretne tokom posete Pekingu, spada u red vodećih kineskih politikologa. Bio je najmlađi profesor političkih nauka na Fudanskom univerzitetu u Šangaju i čovek za koga se smatra da je u dobroj meri uticao na politički život u Kini u proteklih četrdeset godina.
Huninga je kao mladog politikologa zapazio Đijang Cemin, koji je funkciju generalnog sekretara Komunističke partije Kine (KPK) obavljao između 1989. i 2002, a predsednik Kine bio između 1993. i 2003. Cemin ga je uveo u Centralnu kancelariju za istraživanje politike, analitičko odeljenje Centralnog komiteta (CK) KPK, priča novinar i spoljnopolitički komentator Borislav Korkodelović.
Blizak saradnik trojice predsednika
Prema njegovim rečima, ova kancelarija je jedna od najuticajnijih institucija u okviru partije i jedan od vodećih „tink tenkova“, strateških instituta u Kini.
Partijske škole u Kini su neka vrsta akademija nauka, sa izuzetno kvalifikovanim nastavnim kadrovima, a studenti su postdoktoranti, koji dolaze na dalje usavršavanje.
„Vang je bio blizak saradnik Đijang Cemina, kao i njegovog naslednika Hu Đintaoa, a smatra se da je blizak saradnik i Si Đinpinga. Jedan je od sedam članova Stalnog komiteta Politbiroa CK KPK, koji na dnevnoj bazi usmerava drugu najmnogoljudniju zemlju na svetu i, po nekima, prvu ekonomsku silu sveta“, navodi Korkodelović.
Otkako više ne predaje na fakultetu, Vang je malo prisutan u javnosti. Međutim, kao mladi naučnik istakao se pišući o korupciji, nacionalnom suverenitetu i kineskom političkom sistemu. Upućeni smatraju da su Vangova dela od izuzetnog značaja za razumevanje šta se u Kini danas događa.
Osnove Vangovog učenja
Na Zapadu, Vanga smatraju neoautoritarcem, zagovornikom doktrine da je politička stabilnost od suštinskog značaja za ekonomski razvoj i da u procesu ekonomskog razvoja demokratija i prava pojedinca moraju da dođu kasnije, kada za to sazri uslovi dodaje on.
„Po Vangu, politička demokratizacija ni u jednom trenutku ne bi trebalo da premaši nivo razvoja ekonomskog zemlje. Znači, politička demokratizacija bi trebalo da bude korak iza nivoa ekonomskog razvoja i da se političke reforme ne smeju sprovoditi na štetu stabilnosti, da je snažno i jedinstveno centralno rukovodstvo presudno za dalje reforme, a da se te reforme moraju sprovoditi unutarpartijskom demokratizacijom, a ne da budu podsticane ili nametane spolja“, kaže Korkodelović.
Sam Vang kaže da je pojam „novi autoritarizam“ mnogo složeniji nego što govori naziv koji su mu dali na Zapadu. Prema njegovom učenju, partija (komunistička) ima odlučujuću ulogu kao predvodnička snaga – ono što je nekada nazivano društvenom avangardom, napominje naš sagovornik.
Fenomen borbe protiv korupcije, kojim se Vang bavio pre oko četiri decenije, nešto je u čemu se razlikuje Si Đinping od svojih prethodnika. Si je veoma insistirao na borbi protiv korupcije i da ona podrazumeva smanjivanje jaza između partije i naroda. I Si i Vang smatraju da partija treba da bude ta koja će biti utkana u sve pore društva, što je potpuna suprotnost od onoga što se događalo u Jugoslaviji od sredine šezdesetih godina do njenog raspada, ističe naš sagovornik.
„Tada je u Jugoslaviji i među jugoslovenskim komunistima vladala krilatica da partija treba da se povlači iz upravljanja državom, da to treba prepustiti zakonima tržišta. Međutim, Kinezi kažu da u ovoj fazi visokotehnološkog razvoja partija treba da bude administrator tih procesa i da najdirektnije treba da bude uključena u upravljanje kineskom privredom. Naravno, u velikoj meri poštujući zakone tržišta, ali tamo gde treba i dozvoljavati državi da interveniše“, objašnjava Korkodelović.
Zagovarač posebnosti Kine
Delo koje bi se moglo nazvati najvažnijim delom Vang Huninga je knjiga „Amerika protiv Amerike“, koju je napisao posle šestomesečmnog studijskog boravka u SAD 1989. Knjiga je objavljena 1991, a danas i piratska, ali i njena originalna izdanja na elektronskim pijacama dostižu veoma velike iznose, kaže Korkodelović.
Vang je, kaže Korkodelović, sledio stil francuskog političkog teoretičara iz 19. veka, Aleksisa de Tokvila, koji se proslavio delom „O demokratiji u Americi“, opisujući američki politički sistem kao nešto revolucionarno za vreme u kome je živeo.
Međutim, Vang je bio šokiran užasnim kontroverzama američkog društva. Još pre trideset godina piše o dubokom jazu između siromašnih i bogatih, kako predsednička trka u SAD nije konkurentna jer se u suštini bira samo između dva kandidata i, kada se zagleda u istoriju predsedničkih izbora u SAD, da je samo pedesetak ljudi imalo priliku da postanu kandidati ili predsednici, a da su ostali mogli samo da sanjaju o tome.
Prema Vangovim zaključcima, američka demokratija je posredna, kako zbog izbornog koledža, tako i zbog komercijalizacije svega, pa i politike.
„Iz svega toga Vang izvlači zaključak da Kina mora da se osloni na svoju kulturu i vrednosti i da ne sme da dozvoli da njena više hiljada godina stara civilizacija bude zamenjena nekom zapadnjačkom. Tu vidim dodirnu tačku između Putinovog zagovaranja ruske civilizacije, ruskih kulturnih vrednosti i tradicija i onoga što Si Đinping, možda i na osnovu Vangovih radova, zagovara kao još jednu posebnu civilizaciju, pored zapadne“, zaključuje Korkodelović.
Kurir.lrs/Sputnjik
NE PROPUSTITE
