Čak i pre nego što je Izrael izdao naređenje da milion Palestinaca napusti svoje domove i pobegne na jug, Lubna je uzela svoje četvoro dece i svu imovinu koju su mogli da ponesu i preselila se u kuću prijatelja u Kan Junisu, bliže egipatskoj granici.
Porodica je u početku mogla da deli sobu, ali sada, nakon izraelskog edikta i kampanje bombardovanja, to više nije moguće.
„Mi sada nismo jedina porodica u kući. Ima i drugih porodica. Spavamo sedam dama u istoj prostoriji, a muškarci spavaju napolju“, napisala je Lubna u nizu tekstova od Kan Junisa. „Nema struje ni vode. Udari su svuda“, rekla je ona.
Implikacija iza naređenja da se stanovnici severne Gaze presele na jug u gradove kao što su Kan Junis i Rafa bila je da je to nekako zbog njihove bezbednosti, ali Lubna kaže da je bombardovanje na jugu konstantno. Kuća njene prijateljice je samo za dlaku izbegla da postane meta, prenosi Gardijan.
„Kada kažem svuda, to je bukvalno svuda“, rekla je ona o vazdušnim napadima.
Pored bombardovanja, najveća oskudica za njenu porodicu je nedostatak vode. Gaza je već dve nedelje isključena iz snabdevanja gorivom, tako da nema struje za pogon njenih postrojenja za desalinizaciju ili pumpi za vodu. Čak i ako iz Egipta prođe još konvoja pomoći, Izrael im je zabranio da donose gorivo, kako ga ne bi iskoristio Hamas. Strašnoj nestašici vode se ne nazire kraj, a teška dehidracija je već rasprostranjena.
„Ovo je veoma teško – svaka osoba može da dobije manje od jednog litra dnevno“, rekla je Lubna. Preporučeni minimalni minimum za osnovno preživljavanje je 15 litara po osobi dnevno.
„Vode nema već tri dana“, dodala je ona. „Mi jedemo konzerviranu hranu. Pošto nema vode za kuvanje ili čišćenje, koristimo plastične tanjire i kašike. Tokom moje menstruacije bilo je veoma teško naći vodu da se očistim i obavim svoju rutinsku higijenu.”
Lubna je sa svojom 17-godišnjom ćerkom Salmom, 14-godišnjom Genom, Sulimanom od 11 godina i Ahmadom koji ima samo osam godina. Oni su zatvoreni u sve manjem prostoru, ne znajući da li će sledeća bomba biti ona koja će pogoditi kuću u kojoj borave.
Svoju decu je opisala kao „mirnu“ u normalnim vremenima – mlade koji nisu pravili probleme. Ali oni su se promenili tokom protekle dve nedelje previranja i straha, više viču i postaju hiperaktivni.
„Želimo da se vratimo svom normalnom životu“, rekla je Lubna. To sada izgleda kao daleka nada, uz pretnju kopnene ofanzive masovnih izraelskih snaga raspoređenih duž granice.
Konstantno bombardovanje juga nateralo je mnoge od milion raseljenih Palestinaca da se zapitaju da li su tamo bezbedniji i da li bi bilo bolje da rizikuju kod kuće. Agencija UN za pomoć i rad izvestila je da su neki raseljeni ljudi poslednjih dana napustili svoja skloništa i vratili se na sever.
„Svi razmišljaju da se vrate, ali to je veoma opasno“, rekla je Lubna.
Kao i Lubna, Hatidža i njena porodica napustili su svoj dom u skladu sa izraelskim uputstvima. Preselili su se u drugu zgradu u blizini gde su delili stan sa prijateljima, ukupno 25 ljudi, ali ni to očigledno nije bilo bezbedno.
„Primili smo poziv od izraelske vojske da se preselimo sa ovog mesta“, rekla je Hatidža, što nije njeno pravo ime. „Onda smo otišli u centar grada blizu bolnice, misleći da će nas to zaštititi“, dodala je.
Ni to nije pružalo sigurnost, a okrug je i dalje bio žestoko bombardovan. Tako su krenuli na jug.
„Taj dan će mi ostati urezan u sećanje“, rekla je. „Vozili smo se na jug, i videla sam stotine ljudi kako hodaju pod žarkim suncem; žena koja se upravo porodila nagnuta nad mužem i stavljajući svoju bebu u kutiju; deca sa invaliditetom, starci, svi pešice“, dodala je.
Porodica je sada u Kan Jinisu, sa 30 ljudi u stanu i ne oseća se sigurnije.
„Još uvek smo pod vatrom, još uvek patimo, još uvek živimo bez najosnovnijih životnih potreba. Nema vode, struje, hrane“, rekla je Hatidža. „Molim vas, zaustavite rat“, dodala je.
Dvadeset kamiona prešlo je granicu u subotu, prema dogovoru koji je tri dana ranije posredovao američki predsednik Džo Bajden, ali je to predstavljalo smešnu količinu pomoći. Kamioni su prevozili hitnu medicinsku pomoć, ali ne i hranu, vodu ili gorivo. Prema saznanjima humanitarnih agencija, u nedelju neće biti isporuka.
Čini se da je mir još udaljeniji. Na „mirovnom samitu“ u Kairu, bilo je poziva generalnog sekretara UN, Antonija Gutereša i drugih na humanitarni prekid vatre, ali tamo nije bilo Izraelaca koji bi čuli molbe, niti visokih američkih zvaničnika.
Bombardovanje je nastavljeno, a 360.000 izraelskih rezervista čeka pored svojih tenkova i oklopnih automobila naređenje da krenu u Gazu. U subotu
Gutereš je život u Gazi nazvao „strašnom noćnom morom“, ali bi situacija za više od dva miliona Palestinaca uskoro mogla da postane još gora.
Kurir.rs/Gardijan
NE PROPUSTITE
