Japanski vozovi dostigli su brzinu od 607 kilometara na čas, postavivši svetski rekord. Moj japanski prijatelj kaže kako će me voz, doduše duplo sporiji (kotrlja se svega 320 kilometara na sat), odvesti do destinacije za oko četiri sata, četiri minuta i 30 sekundi. Ono „oko“ odnosi se na pet do deset sekundi eventualnog kašnjenja. Kada bi voz, ne dao bog, kasnio pola minuta ili minut, to bi već bio razlog da se cela država digne na noge, da neko podnese ostavku ili dobije otkaz, a nije nepoznato da oni emotivniji službenici zbog takvog propusta izvrše i samoubistvo, pa su vozovi tačni, ako ni zbog čega drugog, a onda kako bi spasli nevine živote posvećenih službenika.
Kičma ekonomije
Između dva koloseka čekam da se u planiranoj sekundi pojavi voz koji će me brzinom metka iz Tokija odvesti za Hokaido. Ti vozovi odavno nisu najbrži na svetu, videćemo kojim brzinama će se kretati novi, no, jedino Japanci mogu da kažu da se pola veka voze brzinama većim od trista kilometara na čas.
Setih se šale koju mi je ispričao prijatelj kada sam kretao u Japan. U čemu je razlika između srpskih i japanskih vozova? U japanski, kad sedneš, drveće samo juri pokraj prozora, ne možeš ni da sagledaš jedno stablo. A u srpskom vozu vladaju mir i spokoj: vidiš ga kao mladicu, pa kako raste, pa formira krošnju i rađa plod...
Šalu na stranu, udoban i prostrani voz brzo me je dovezao u novu klimu: dok je u Tokiju vladala prijatna jesen, Hokaido je okovala strašna zima. Sve je bilo pod snegom i ledom, a ja sam stigao u Saporo, glavni grad ovog ostrva, poznat po izložbama ledenih skulptura.
Učaureni
Iz metka sam uleteo u grobnicu nalik čauri od metka. U vozu je bilo više prostora nego u mojoj sobi! Radi se o poznatom japanskom sistemu gde su sobe nizovi plastično-metalnih kutija u kojima se spava kao u mrtvačnici. Te kapsule, kako ih zovu, taman su dovoljne da se u njih upuže i legne. Do plafona ima toliko prostora da se može malo izdignuti iz kreveta, ali ne potpuno. Tu su televizorčić, utičnica za punjenje telefona i laptopa i jedan ofinger. Na ulazu se dobijaju jasna uputstva: prtljag se ostavlja u posebnoj prostoriji s minijaturnim ormarićima, ali kako većina torbi tu ne može da stane, onda se dobijaju katanci i lanac da se vežu za neku šipku. Zadržavanje u hodnicima nije dozvoljeno. Spremanje kapsula traje od 10 do 13 časova i tada svi moraju da izađu iz svojih čaura. Iz hotela se izlazi samo uz dobijanje izlazne karte, koju treba vratiti kad se u njega ulazi. Sobe su prepune kapsula od poda do niskog plafona. Kapsule su jedna na drugoj u beskrajnom nizu, tako da iznad i pored sebe sa svake strane imam komšije. Moja soba je bila mala, sa svega dvadesetak tih neobičnih spavaćih kutija, dok ih u hotelu ima blizu hiljadu. To zadovoljstvo koštalo me je tridesetak evra po noćenju. Proveo sam tu svega tri noći zahvaljujući bogu što nisam klaustrofobičan. Nije dozvoljeno da čovek tu spava ili boravi u svojoj odeći, već se dobija bademantil. I onda se svi šetamo u apsolutnoj tišini, izbegavajući jedni druge, čak nam se ni pogledi ne sreću, u želji da se u malom prostoru svakom pruži osećaj mira i prostora. Nas hiljadu tu smo kao u džinovskom kupatilu u bademantilima dok noćimo u prostoru koji neodoljivo podseća na mrtvačnice iz filmova ili na čauru od lovačkog metka.
Vrata veš-mašine
Kapsule su udobne i u njima je sve besprekorno čisto. Nemaju zvučnu izolaciju pa se svaki kašalj, budilnik, ispuštanje vetra ili hrkanje bilo koga od dvadesetak ljudi smeštenih u kovčege na tridesetak kvadratnih metara jasno čuje.
Kupatila su prostrana, napravljena da u njima istovremeno borave desetine ljudi. Japanci nisu previše stidljivi, barem oni koje sam ja sretao, pa se na golotinju gost ovakvih hotela mora navići. Spratovi su podeljeni po polovima, pa su na mom spratu muškarci od sedam do 107 godina. Na poslednjem spratu nalazi se soba za odmor, jedini prostor u kom je dozvoljeno duže zadržavanje. Mračna prostorija u kojoj ljudi sede u tišini, zagledani u svoje telefone.
Knjiga s doručkom
U Japanu su glomazne stvari često jeftinije od istih takvih manjih. Naizgled je to nelogično, jer je neophodno više materijala i rada da se napravi veći predmet. Ali je potrebno i više prostora da se takva stvar negde odloži, a prostor - košta! Tako je komplet sabranih dela jednog pisca često jeftiniji od jedne knjige izabranih dela. Jer mnogi će kupiti jednu knjigu, ali je teško naći kupca koji živi u tolikom luksuzu da u stanu ima prostora za ceo komplet.
Najlepši hotel u kom sam boravio bio je „Knjižni hotel“ u Tokiju. Iza ogromne police s knjigama nalaze se kapsule u kojima se spava. Prostor nije mnogo veći nego u plastično-metalnim grobnicama u Saporu, ali knjige obogaćuju prostor. Zajedničke prostorije namenjene čitanju činile su da se osećam kao da sam pridremao u pravoj biblioteci, uživajući u knjigama, kao da spavam među omiljenim junacima. Hotelski moto je, umesto „bed and breakfast“, tj. krevet s doručkom, „book and breakfast“ - knjiga sa doručkom!
Posle nekoliko dana u Japanu neobično sam počeo da cenim prostor, ali i da obraćam pažnju na prostor drugih ljudi - kao što mi je bilo važno da mene niko ne dodiruje, da mi ne smeta, iako su svi blizu, pazio sam da i ja ne zasmetam drugome.
Hoteli-kapsule su sve popularniji, pa ih u Tokiju već ima desetak. Potrebno je platiti mnogo više da se dobije sobica u koju je jedva stao krevet, pa ne čudi njihova popularnost.
- Sledeći put povedi ženu ili ljubavnicu - rekoše mi na recepciji. Imamo posebne dvokrevetne kapsule! Kako li u njima izgleda vođenje ljubavi? Ne možeš da se izdigneš, okreneš, zamahneš... Voditi ljubav spakovan u kutiju! Prostor je najveći luksuz budućeg prenatrpanog sveta. Moji roditelji nisu ni svesni u kakvom su me luksuzu napravili.
Viktor Lazić
NE PROPUSTITE
