Džeremi Bouen, urednik spoljnopolitičke redakcije BBC, nalazi se u severnom Izraelu odakle je napisao opširnu analizu pod nazivom "Rat Izraela i Gaze na raskršću".
Bouenov tekst prenosimo u celini:
Svi ratovi, sem onih najkraćih, imaju periode kad ubijanje postane nepromenjena, sumorna rutina. Postoje i trenuci, kao što su poslednjih nekoliko dana na Bliskom istoku, kad događaji dovedu zaraćene strane i njihove saveznike na raskršće i primoraju ih da donose krupne odluke.
Vlade i oružane snage u Izraelu i Teheranu, u sedištu Hezbolaha u južnom predgrađu Bejruta, i nadalje, u Zalivu, Evropi i Americi, suočavaju se sa teškim izborima.
Smrt stranih humanitarnih radnika u Gazi mogla bi konačno da iscrpi pozamašno strpljenje izraelskih saveznika predvođenih Sjedinjenim Američkim Državama.
Izrael i Egipat su stranim novinarima zabranili ulazak u Gazu, sem u povremenim, izuzetno kontrolisanim i kratkim posetama u pratnji izraelske vojske.
Zaraćene strane moraju da dobiju medijsku bitku u doba asimetričnog ratovanja, gde pobeda ili poraz mogu da zavise od percepcija jednako kao i od realnosti bitaka.
Novinarima se pristup ratu uskraćuje i kad strane imaju šta da kriju.
Ali čak i bez stranih novinara na licu mesta, počeli su da se gomilaju dokazi da Izrael ne poštuje, kao što tvrdi, obaveze proistekle iz običaja ratovanja, koji štite civilne živote, ili da ne dozvoljava slobodno kretanje pomoći tokom gladi do koje je došlo zbog Izraelovih vlastitih postupaka.
Pošto je u Gazi poginuo tim Svetske kuhinje, predsednik Bajden je koristio do sada najoštriji rečnik u javnom obraćanju da bi osudio dela Izraela.
Predsednik i njegovi savetnici sada moraju da odluče da li su reči dovoljne.
Do sada su se opirali pozivima da uslove upotrebu američkog oružja u Gazi ili da čak potpuno prekinu liniju snabdevanja.
I dok oružje i dalje pristiže, izraelski premijer Benjamin Netanjahu, koji zavisi od tvrdokornih jevrejskih ultranacionalista da bi ostao na vlasti, možda misli da još uvek može da priušti da se ogluši o Bajdena.
Velika proba biće ofanziva kojom Izrael želi da napadne Hamas u Rafi, što su planovi za koje SAD smatraju da će pogoršati humanitarnu katastrofu u Gazi.
Američki interesi i politički izgledi Džozefa Bajdena u izbornoj godini već su narušeni onim što se u mnogim zemljama doživljava kao saučesništvo sa Izraelom.
U još jednom obrtu ove nedelje, Netanjahu se vratio na posao posle dva slobodna dana zbog operacije bruha da bi ga dočekale ogromne demonstracije koje zahtevaju njegovu ostavku i vanredne izbore za novi parlament.
Duboki kulturološki i politički raskol među Izraelcima, koji je ostavljen po strani posle 7. oktobra, ponovo je širom otvoren i izvikuju se glasno na ulicama.
Premijer je u političkim problemima, okrivljen od protivnika za spuštanje garda Izraela koji je omogućio Hamasu da namiriše priliku za napad.
Milioni Izraelaca koji veruju da vode pravedan rat protiv Hamasa nemaju poverenje u Netanjahua.
Njihov spisak optužbi sadrži namerno produžavanje rata da bi se odložio trenutak pozivanja na odgovornost za njegove greške, neuspeh u bezbednom vraćanju izraelskih talaca kući i otuđivanje ključnih saveznika počev od predsednika Bajdena.
Na to još dodajte činjenicu da se posle ogromne ofanzive Hamas i dalje bori, a njegov viši vođa u Gazi Jahja Sionvar još je živ i nalazi se negde u Pojasu.
Još jedan set proračuna o sledećim stadijumima krize na Bliskom istoku proističe iz atentata na višeg iranskog generala u Damasku, za koji se u Izraelu naširoko pretpostavlja da je delo njegovih vazduhoplovnih snaga.
Bio je to pogodak za obaveštajne službe koje su propustile ili ignorisale napade Hamasa pre šest meseci.
Bila je to i eskalacija šireg rata u regionu koji će sa sobom nositi posledice.
Neke od njih mogle bi da se dese blizu mesta na kom pišem ovo, dok gledam preko Galijejskog jezera ka Golanskoj visoravni, velikom delu južne Sirije, koji je Izrael zauzeo 1967. godine u bliskoistočnom ratu i kasnije pripojio.
Vazdušnom linijom Damask je udaljen manje od osamdeset kilometara odavde.
U blizini je granica sa Libanom.
Pogotovo noću, izraelske vazdušne aktivnosti neprestano su u toku, uz grmljavinu borbenih aviona u patroli ili dok su na putu da bombarduju Liban ili Siriju.
Rat u senci ovde se vodi paralelno sa ratom u Gazi od oktobra prošle godine.
Započeo je sa Hezbolahom, moćnom libanskom paravojskom i političkim pokretom koji je napao Izrael, iz podršku Hamasu u Gazi.
Nije to bio silan napad kakvom se nadalo vođstvo Hamasa - ni Hezbolah ni njegovi pokrovitelji u Teheranu nisu želeli totalni rat sa Izraelom i, indirektno, njegovim američkim zaštitnicima.
Ni Amerikanci to nisu želeli i zauzdali su izraelski instinkt da odgovori svom snagom.
Ali Hezbolah je i dalje uspeo da uposli hiljade izraelskih vojnika i primora na evakuaciju oko 80.000 civila iz pograničnih oblasti.
Odgovor Izraela, sveden u poređenju sa ranijim pograničnim ratovima, naterao je raseljenje najmanje isto toliko civila sa libanske strane granice.
Od početka ove godine bilo je drugačije.
Izrael je bio taj koji je nametao tempo, bombardujući neprijatelje dublje unutar Libana i Sirije.
Najveći skok na lestvici eskalacije stigao je u ponedeljak sa atentatom iz vazduha na iranski diplomatski kompleks u sirijskoj prestonici.
U intervjuima ovde, u severnom Izraelu, lokalni zvaničnici i stanovnici izrazili su snažnu podršku ne samo atentatu već i invaziji na južni Liban radi uništenja Hezbolaha i njegovog potiskivanja od granice.
Nije ih odvratilo iskustvo Izraela iz poslednje dve decenije 20. veka, kad je okupirao široki pojas Južnog Libana da bi pokušao da zaštiti severni Izrael.
Čak je stvorio i vlastitu libansku paravojsku da bi ova pomagala u borbama.
Izraelci su se povukli 2000. godine, pod stalnim vojnim napadima Hezbolaha, nakon što je premijer Ehud Barak, bivši šef vojske, odlučio da okupacija južnog Libana (Izrael ga je zvao „sigurnom zonom") nije učinila Izraelce ništa bezbednijim i da je protraćila živote njegovih vojnika.
Prošao sam kroz ruševine vinarije Avivim, koja se nalazi na graničnoj ogradi.
Ona je uništena u napadu Hezbolaha prošle nedelje.
Njen vlasnik Šlomi Biton me je sproveo kroz ruine vlastite firme.
On ima 47 godina i rođen je u Avivimu, koji je, kao i ostatak severnog Izraela, postao grad duhova posle evakuacije.
Šlomi se borio u Libanu tokom služenja vojske i sada veruje da je jedini način da se povrati pristojan i bezbedan život da se Izrael vrati u Liban za odlučujući obračun sa Hezbolahom.
„Nema drugog izbora", rekao mi je on pored vlastite spaljene firme.
„U protivnom se zajednica neće vratiti da živi ovde, možda svega nekoliko ludih momaka poput mene - deca sigurno neće."
U Kirjat Šmoni, graničnom gradu u kom je živelo 25.000 Izraelaca, nije ostalo više od 3.000 ljudi, većinom vojnika i radnika najosnovnijih službi.
Gradonačelnik Avičai Stern mi pokazuje napuštene četvrti i uništene zgrade.
On veruje da Izrael može da eliminiše pretnju Hezbolaha na severu odlučnom i destruktivnom invazijom nalik ratu u Gazi.
Gradonačelnik Stern kaže da je prošle godine 10.000 boraca Hezbolaha vežbalo zauzimanje severnog Izraela.
„To može da se desi i ovde", rekao mi je on, „baš kao i u Gazi".
„Nisu vežbali da upravljaju saobraćajem u Bejrutu. Jedini način da se to zaustavi je da se uđe u Liban i eliminiše ova pretnja što je pre moguće."
Pre tačno šest meseci, u smrtonosnoj tajnosti, Hamas je dovršavao borbene planove koje je nazvao Poplava Al-Akse.
Ubistva od 7. oktobra i sve što je usledilo nakon toga uništilo je lenjo samozavaravanje da je moguće upravljati vekovnim sukobom između Arapa i Jevreja radi kontrole nad zemljom između reke Jordan i Mediteranskog mora.
Hamas je vratio sukob nazad u sam vrh svetskog dnevnog reda kad je ubio 1.200 ljudi, uglavnom izraelskih civila, i odveo u Gazu više od 250 Izraelaca i stranih državljana kao taoce.
Mnogi od 134 Izraelaca koji su još uvek tamo smatraju se mrtvim.
Bio je to najgori dan za Izrael otkako je pobedio u ratu za nezavisnost 1948. godine.
U „silnoj osveti", koju je Netanjahu obećao, do sada je poginulo više od 32.000 Palestinaca, od kojih su većina bili civili.
Oružje koje je Izrael dobio od Amerike sravnilo je sa zemljom veći deo Gaze.
Rat se proširio Bliskim istokom.
Sad bi mogao da uđe u novu fazu.
Granična teritorija između Izraela i Libana je varljivo lepa u prvim nedeljama proleća.
Pod đonovima su mi poljsko cveće i šišarke, a ne šrapneli, dok hodam duž dela granice sa izraelskim vojnim oficirima.
Bilo kakav utisak mira je, naravno, iluzija na jednoj od najopasnijih granica na Bliskom istoku.
Iran i Hezbolah razmišljaju kako da reaguju na atentat u Damasku i o načinu na koji Izrael pojačava vlastito vojno prisustvo u Libanu.
Dvoje saveznika će želeti da usklade odgovore da bi izbegli širi, katastrofalni rat koji nijedan ne želi.
Ni Izrael ne želi taj rat.
Ali drsko ubistvo u iranskom diplomatskom kompleksu u Damasku moglo bi da bude znak da Izrael veruje da bi Iran i mreža koju naziva osovinom otpora mogli da trepnu prvi.
Ako je tako, to je veoma riskantna strategija.
Iran će želeti da povrati sposobnost da odvrati Izrael, koja očigledno ne funkcioniše.
On će pokušati da odgovori tako da zatekne Izrael nespremnog.
Prazne granične zajednice zarasle u korov gotovo sigurno neće biti prvi izbor Irana za odmazdu.
On može da se okuša sa izraelskom metom u nekoj drugoj zemlji ili da se odluči za sajber-napade umesto za projektile.
Ili da pojača nuklearni program.
Američki izaslanik Ejmos Hohstin pokušava da pronađe način da oživi rezoluciju Saveta bezbednosti UN koja je okončala poslednji veliki rat između Hezbolaha i Izraela 2006. godine.
Nijedna strana ga ne poštuje, ali on pruža okvir za pregovore.
Na ovom trenutnom raskršću, ni Izrael, ni Iran ni Hezbolah ne žele totalni rat koji će imati strahovite posledice po sve njih.
Ali izgleda da nijedna strana nije spremna da prestane da klizi prema njemu.
(Kurir.rs/BBC na srpskom/Preneo: N. V.)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
