KAKO JE FIDEL KASTRO UNIŠTIO PLAĆENIKE CIA KOJI SU POKUŠALI INVAZIJU NA KUBU: Svi detalji "operacije Zapata"

Jedan od najvećih nespeha CIA vezuje je za pokušaj rušenja kubanskog lideraFidela Kastra 1961 godine.

Posle izvršenog vojnog puča 1952. godine, nastaje situacija, koja pogoduje početku revolucionarnog previranja na Kubi, a koje je kuliminiralo 1956. Te godine, je revolt prerastao u oružani ustanak, koji će 1. januara 1959. godine , biti krunisan pobedom i preuzimanjem vlasti od strane revolucionara pod vođstvom Fidela Kastra. Novo rukovodstvo je državu usmerilo prema socijalističkoj revolucionarnoj orjentaciji, što se velikom komšiji SAD nije nimalo dopalo. Usledili su prvo politički pritisci, koji nisu urodli plodom, pa je zatim usledila ekonomska blokada. Ona je uzrokovana i postupkom nacionalizacije američkih kompanija, koje su se bavile proizvodnjom šećerne trske i voća.

Uskoro je usledio prekid diplomatskih odnosa, a koji su obnovljeni krajem 2015.godine. Za Amerikance, ovo ostrvo će postati inspiracija da se po svaku ceni spreči prelivanje revolucionarnog previranja u ostalim zemljama Latinske Amerike. Sjedinjene Države se nisu nimalo mirile sa činjenicom da se u njihovom komšiluku razvija i raste jedno socijalističko društvo, pa su analizirani razni načini kako da se ova pretnja otkloni, a Kastro sruši, i vlast na Kubi promeni.

Prvi koji je dao zadatak za izradu plana uklanjanja Kastra, bio je odlazeći predsednik i nekadašnji proslavljeni komandant savezničkih snaga u Drugom svetskom ratu general Dvajt Ajzenhauer (Dwight David „Ike“ Eisenhower), čija je administracija razmatrala planove rušenja vlasti na Kubi. Nastavio je novoizabrani predsednik Džon Kenedi na čiju politiku je Kuba ostavila značajan utisak 1961. i 1962.godine.

Predsednik Ajzenhauer je marta 1960. potpisao plan po kome su stručnjaci CIA dobili nalog da „Programom tajnih akcija protiv Fidela Kastra“ lidera kubanske revolucije sruše sa vlasti. Pošto serija tajnih likvidacija nije uspela, kao ni da se iznutra destabilizuje Kastro, odlučeno je da se ide na vojnu varijantu rušenja, ali ne korišćenja zvanične armije Sjedinjenih Država, nego angažovanjem kubanskih disidenata i odbeglih pripadnika armije, diktatora Batiste.

Plan Zapata (Invasión de Bahía de Cochinos)

Sve je zapravo počelo iz zablude da će sve ići lako kao što je bilo sa rušenjem demokratski izabranog premijera Irana (1953) Mohameda Mosadeka i Hakobo Arbensa u Gvatemali (1954). CIA je odlučila da novi Arbenas bude upravo Kastro, a izabrani scenario je upravo bio isti kao u Gvatemali koji bi se primenio na Kubu.

Operacijom je neposredno rukovodio Džon Foster Dalas direktor CIA a sa kojim je radio i njegov rođeni brat Alen iz Stejt departmenta. Njih dvojica su računali da će bez ikakvih problema sruštiti: „tog histerika iz Havane“ kako su nazivali Kastra, pa se nisu nimalo obazirali, kada je novoizabrani predsednik Kenedi na jednoj konferenciji za novinare izjavio da američke trupe neće učestvovati u nikakvim operacijama u vezi Kube.

Operativci na terenu krenuli su u vrbovanje dobrovljaca među kubanskom emigracijom. A počeo je i izbor lidera nove kubanske opozicije. U planiranju ove operacije CIA nije mogla sama da deluje pa je određenu podršku dobila iz ratobornih struktura Pentagona kao i određenih struktura izvršne vlasti koja je blagosiljala celu operaciju.

Ričard Bisel pomoćnik direktora CIA, smatrao je da napad na Kubu mora biti kombinacija vojnih i propagandnih aktivnosti, ali bi nosilac svega bila paravojna snaga gerilaca (Cuban Democratic Revolutionary Front) okupljenih u kubanskoj zajednici u SAD koja je snažno uporište imala na Floridi. Zbog toga je Bislel u svoj štab uvrstio tim koji je radio na rušenju vlasti i u Gvatemali među kojima su bili: Trejsi Barns, koji je u Gvatemali vodio logistiku, Vilijem Rip Robertson , koji je učestvovao u obuci gerilaca, Džejk Esterlajn zadužen za operativno planiranje i gerilske akcije i Dejvid Filips stručnjak za radio propagandu kao i Hauard Hant koji je na vezi držao kubanske emigrante sa Floride i među kojima je vrbovao ljude za invaziju.

Ovoj šarolikoj grupi priključili su se i dvojica bivših oficira američke armije koji su im pomogli u palniranju amfibijsko-desantne operacije, za koju je procenjeno da će biti ključna u celom poduhvatu. Radilo se o pukovniku Džeku Hokingu, heroju Ivo Džime i armijskom kapetanu Grejston Linču veteranu Drugog svetskog rata i Koreje.

Svi oni sačinjavali su štab pod nazivom „Kvoters Aj“ koji je rukovodio pripremama i izvođenje operacije Zapata i iskrcavanje u Zalivu svinja.

Prva faza operacije predviđala je da se na malenom ostrvu Veliki labud ( koje se nalazilo u blizini Kube), a u teritorijalnim vodama SAD, instalira radio-stanica sa jakim predajnikom koja je počela da emituje propagandne poruke prema stanovništvu Kube u cilju obmanjivanja i demoralizacije, te pružanja pomoći invazionim snagama.

Druga faza je predviđala da Robert Dejvis pronađe odgovarajuću lokaciju daleko od SAD gde bi se obučavali Gerilci, a po klimi i vegetaciji slična Kubi. Odluka je pala na Gvatemalu i Honduras gde su na vlasti bili prijateljski pučisti, koji su im pružili svu kompletnu podršku, pomoć i naoružanje. Za ovu operaciju angažovano je bilo 20 instruktora čiji je zadatak bio da obuče gerilce na jednoj zabačenoj plantaži kafe u Gvatemali. CIA je uspela da prikupi oko 2.000 dobrovoljaca koji su pristupili obuci s nadom da će ubrzo srušti Kastra.

Treća faza započela je taktičkim vežbama i obukom na poljima i brdima Gvatemale.

„Ponekada bi nas naterali da dugo pešačimo kroz džunglu, da je osetimo – da budemo mokri, bez hrane i da doživimo opasnost“, sećao se jedan od učesnika. Nešto ranije jedan od instrktora tokom izvođenja obuke pao je sa stene visoke 2.000 metara i poginuo, pa je brigada koja se obučavala pod lupom CIA dobila naziv „Brigada 2506“ što je bio službeni broj pod kojim se vodio poginuli instruktor.

CIA je na aerodromima u Gvatemali i Hondurasu bazirala avione sa kojih su trebali da polete i bombarduju aerodrome na Kubi kako bi uništili i paralisali malobrojne kastrove avione i omogućili desantnim trupama da se iskrcaju bez problema. Bilo je predviđeno da bombarderi u dva talasa krenu da bombarduju ciljeve na Kubi. Za te potrebe CIA je nabavila 16 bombardera B-26 (Martin B-26 Marauder), osam transportnih aviona C-46 (Curtiss C-46 Commando) i 6 C-54 (Douglas C-54 Skymaster).. Piloti koji su sa njima upravljali poticali su iz redova emigranata koji su prošli pilotsku obuku.

Toplo aprilsko predvečerje 16.aprila 1961, nikaragvanski diktator Anastasio Somoza stigao je automobilom na karipsku obalu u mesto Puerto de Kazbes da bi se obratio gerilcima, koji su krenuli da ruše Kastra.

„Jedino šta bih hteo da vas zamolim“ – rekao je Somoza – „to je da mi pošto obavite tamo posao donesete pramen Kastrove brade za uspomenu…“.

Preko radio stanice CIA na ostrvu Veliki labud u noći 16. na 17.april emitovana je šifrovana poruka za agente na Kubi da je operacija Zapata krenula:

„Pažnja, pažnja“ – čulo se sa radija – „Dobro pogledajte u dugu. Prva će da se pojavi svakog časa. Mali je u kući. Posetite ga. Okačite poruku na drvo. Drvo je zeleno. Riba će uskoro isplivati na površinu. Riba je crvena“, glasila je šifrovana poruka koju su razumeli samo malobrojni na Kubi. Inače operacija „Zapata“ je dobila ime po nazivu močvare na ulazu u Zaliv svinja na središnjem delu obale Kube tačno preko puta Nikaragve. Put za plaćenike nije bio težak jer je u pitanju bilo malo rastojanje, karakteristično za regiju Meksičkog zaliva.

U osvit 17-og, na pučini se ocrtalo osam brodova sa 1.500 do zuba naoružanih plaćenika, a podršku je davala flota od 6 naoružanih brodova. Na onim aerodromima, zeleno svetlo čekalo je 16 brombardera B-26 da polete i otovre put invaziji Kube.

Međutim, ni suprotna strana nije sedela skrštenih ruku. Obelodanjeni arhivi CIA pokazali su da je Kastro bio obavešten o ovoj invaziji preko svojih ljudi u redovima migracije. Čak je posedovao i fotografije kampova za obuku i imena plaćenika. Organima CIA se nije ništa sumnjivo činilo čak ni kada su 1961 godine presreli šifrovanu poruku sovjetske ambasade u Meksiku da je invazija gotova stvar i da će se realizovati 17.aprila. Kenedi koji je znao za operaciju, kada je to saznao bio je ljut kao ris. Ljutnia se nije odnosila samo na to kako su Sovjeti saznali za dan invazije, već i na Ajzenhauera, koji mu je uvalio vruć krompir u ruke. Međutim, operaciju nije mogao da odloži, jer je bilo mnogo onih koji su je hteli a što bi politički bilo pogubno po njega ako bi je stopirao. Kenedi je najviše bio ljut na list Njujork Tajms koji je provalio ceo plan i to objavio.

Istakli smo da Kastro nije sedeo skrštenih ruku, nego je na jug ostrva posalo svog brata Raula da digne na uzbunu sve tamošnje trupe i drži sve pod kontrolom, dok je Če Gevara (Ernesto Gevara de la Serna) kontrolisao sever ostrva gde bi se najpre mogli plaćenici iskrcati. Ka Zalivu svinja krenula je i iz Havane elitna jedinica milicije sa 850 ljudi koje je lično predvodio Kastro i koja je prva stigla na obalu i ukopala se čekajući plaćenike.

U noći 16/17. aprila pet rasklimanih teretnih brodova, sedam malih desantnih brodova i dva komandna brodića koji su prevozili plaćenike brigade 2506 polako su uplovili u mirne vode Zaliva svinja na Kubi. Grejston Linč i Rip Robertson, oglušujući se o naređenja predpostavljenih, pratili su grupu ljudi-žaba do obale na gumenim čamcima. Tada se, iako je izgledalo da će desant biti uspešno izveden i postignuto iznenađenje, Linč susreo sa iznenađenjem, dok se približavao jugoistočnom delu zaliva. Odjednom se upalila gomila reflektora. Kako je Linč kasnije opisao u svom svedočenju, zaliv je bio osvetljen od strane Kastrovih trupa, kao Koni Ajlend svetlima za maglu. Ovim je element iznenađenja propao.

Linč je svoj splav okrenuo prema mračnoj strani zaliva ne bi li izbegao osvetljeni sektor. Međutim, nekoliko stotina metara dalje, nasukao na koralni greben, za koji su mu prethodno fotoanalitičari rekli da je morska trava. Dok je grupa ljudi žaba izvlačila čamac na plažu začuli su zvuk motora džipa koji se približavao.

A kada su sa džipa uključena svetla i reflektor grupa iskrcanih plaćenika je otvorila vatru i ubila jednog kubanskog vojnika. Linč se zatim vratio do komandnog broda gde je saopštio da su otkriveni i da će brodovi verovatno čim svane biti napadnuti od strane Kastrove avijacije , pa je naređeno hitno iskrcavanje na obalu. Komandosi su sa teškom opremom počeli ukrcavanje i put ka neosvetljenom delu plaže. Međutim, i desantni čamci sa teškom opremom su se takođe nasukali na koralni greben i nisu ga uspevali savladati zbog opterećenja, ostali su daleko od obale.

Na to su morali sačekati pojavu plime oko 7 sati izjutra 17.aprila kako bi nastavili ka obali. Dok su desantni čamci čekali, na nebu su se pojavili Kastrovi avioni. Radilo se o britanskim avionima iz Drugog svetskog rata Si Fjuri Si Fjuri (Hawker Sea Fury) i jednom T -33 (Lockheed T-33 T-Bird) koji su topovima, raketama i mitraljezima napali brodove. Oko 06:50, na 8.0 kilometara južno od obale “Playa Larga”, napadnut je desnatni brod „Houston“ i pogođen je salvom raketa ispaljenih sa Si Fjurija.

Od strane pilota majora Enrique Carreras Rojas i kaptana Gustavo Bourzac. Houston je zapaljen, a kapetan broda je uplašenim plaćenicima naredio da se što pre iskrcaju sa broda i urlao na kolebljive vojnike da se gube na obalu jer je to njihov prokleti rat. U sukob se uključio i Houard Hant sa svojim timom za propagandno delovanje koji je objavio proglas Kubanske vlade u egzilu, koja navodi cilj operacije i svrgavanje Kastra koje sledi ubrzo. Radio stanica je pozivala vojnike da ubijaju rukovodioce, blokiraju puteve, hapse i da slušaju dalja uputstva. Međutim ono što nisu znali, bilo je da su provaljeni i da su poruke koje prenose radio putem potpuno beznačajne jer su ih ljudi i vojnici ignorisali.

Oko 9 sati 17.aprila Kastrovi avioni T 33 ponovo su napali brodove sa plaćenicima, ovaj put meta je bio brod „Rio Eskondido“ koji je prevozio vojni materijal i opremu plaćenika. Bombe bačene na brod izazvale su jaku eksploziju, a plovilo nestalo u oblaku narandžastog plamena i crnog dima. Pečurka koja se digla izgledala je kao mini atomska bomba što su neki plaćenici i pomislili. Na samom početku operacije plaćenička brigada izgubila je kompletnu zalihu municije. Sve je nestalo potapanjem broda Rio Eskondido koji je nosio zalihe za 10 dana borbi. Invazionim trupama na plaži ostalo je samo da se bore sa municijom iz ličnih zaliha i s tim da pokušaju savladati jake Kastrove jedinice. Suočeni sa prikovanim plaćenicima na plaži koji su ginuli kao muve u naletima avijacije, jedan od brodova, Kirbi se udaljio sa poprišta nekih 20 milja, a počeo da se vraća tek kada je zapucano sa nosača aviona Essex.

Za to vreme Kastove snage koje su bile dobro ukopane kao ispomoć su dobile i artiljeriju i oklopne snage. Brigada 2506 je bila u veoma teškom stanju posebno jedinica koja je kasnije dobila naziv „izgubljeni bataljon“, jer su ljudi bili u beznadežnoj situaciji sa poginulima i ranjenima bez municije i hrane, a još manje lekovima, bez porške artiljerije i avijacije. Dok je okršaj na plaži trajao, jedan od vođa operacije Bisel je samoinicjativno, bez znanja Kenedija naredio posadi američkih bombardera povučenih iz nacionalne garde Alabame, da polete u pravcu Kube. Međutim dva ova aviona su bila oborena, a četvorica oborenih amerikanaca su bili i mrtvi.

Posle tri dana ogorčenih borbi brojnije Kastrove snage prisilili su ostatke brigade 2506 da napuste osvojena uporišta na severu plaže. Ričard Bisel je tražio da Kenedi naredi da se dignu letelice sa nosača aviona i izvede udar po Kastrovim snagama jer to jedino može da spasi blokirane snage. Kenedi je bio u dilemi. Bisel koji je tražio hitno savetovanje sa Kenedijevom administracijom insistirao je da operacija može biti spasena ako predsenik odmah odobri vazdušne napade. Međutim Kenedi je glatko odbio Bisela jer je bio rešen da izbegne otvorenu ulogu SAD u invaziji na Kubi.

I dok je vreme prolazilo, Brigada 2506 se pod snažnom vatrom Kastrovih snaga raspala na manje grupe koje su pokušale da se sakriju u močvari. Pepe San Roman komandant brigade 2506, poslao je 19. aprila u 14:30 časova poslednju poruku: „uništavam svu opremu i radio vezu. Nemam više ništa sa čime bih se borio“. Posle toga jednom od operativaca CIA koji je bio pored njega je rekao: „A vi gospodine ste kučkin sin“. Usledila je predaja preživelih plaćenika.

Od 1.543 broca iz brigade 2506, njih 114 je poginuo , mada neki izvori govore i o cifri više od 200. Njih 1.183 je zarobljeno, dok drugi navode broj od 1.197, dok ostali, koji se nisu iskrcali su uspeli da pobegnu. U operaciji oboreno je nekoliko B-26. Kastrove snage su imale oko 151 poginulog borca.

U štabu operacije vladala je atmosfera kao na sahrani. Svi su plakali i bili u dubokom očajanju..

Za Kastra je ovo bila značajna pobeda, velika pobeda posle proterivanja Batiste sa Kube koju je on obilato medijski iskoristio. Fidel je posle bobede započeo šou koji je mesecima zabavljao svet držeći Kenedijevu administraciju na mukama. Pred svim svetskim novinarima i kamerama je pokazivao onih 1.183 (9) zarobljenih koje je, lično on, pred kamerama saslušavao, a oni priznavali ulogu SAD u rušenju vlasti i invaziji na Kubu. U svom stilu najpre je počeo od njihovog socijalnog pa porekla, političke strukture do uloge koju su imali u invaziji. Ustanovio je da je njih 800 bilo iz bogatih kubanskih porodica, da su bili sinovi latifundrista i fabrikanata, a čak njih 175 bili su profesionalni vojnici pod Batistinim režimom. Bilo je čak i sitnih kriminalaca koji su hteli da pronađu spas od zatvora. Kastro je nedeljama saslušavao a zatim pozvao Amerikance i rekao da je voljan da im preda zarobljene osim one koji su ranije na Kubi okrvavili ruke.

Amerikancima je poslao uslov da za svakog zarobljenog pošalju po jedan traktor. Amerikanci su prvo odbili ovu ponudu, ali kanal za pregovore nisu zatvarali da bi posle dva meseca mučnih natezanja pristali da za zarobljene plaćenike, Kubi pošalju lekove u vrednosti 60 miliona dolara. Operacija spasavanja je bila uspešna svi zarobljeni su se vratili na Floridu osim njih 5 koji su streljani kao lideri i vođe ove invazije.

Kurir.rs/TV Front/Preneo: P. P.