ARHIV KENIJE Kad je ministru važnija kultura od politike: Murumbi sa suprugom postao najpoznatiji kolekcionar afričkog kontinenta

Sjedne strane neboderi Najrobija, s druge - savana, lavovi, zebre i slonovi, a u centru grada skromno zdanje kolonijalnog stila sa visokim dorskim stubovima, to je duhovno središte Kenije Nacionalni arhiv. Filantropi koji su izgradili Keniju i postavili joj temelje da čvrsto stoji predstavljeni su u ovoj instituciji.

Insistirao je da mi pravi društvo i lično mi pokaže hibrid arhiva, biblioteke i muzeja kakav se retko vida.

„Bio jednom jedan ministar“, započeo je Džejms priču, kao da je u pitanju bajka. „Njegovo ime je Džozef Zuzarte Murumbi. U Engleskoj, gde je bio u izgnanstvu, zaljubio se u bibliotekarku Šejlu“, kaže on, a ja razmišljam da se uopšte nije teško zaljubiti u bibliotekarku, naročito ako konzumira sve to blago koje je okružuje, pa zna šta da preporuči za čitanje potencijalnoj budućoj ljubavi.

Pamte ga umetnici

„Bračni par Murumbi postali su dvoje najpoznatijih kolekcionara afričkog kontinenta. Sakupljali su dokumenta, knjige, poštanske marke, ali i etnografske predmete. Nakon proglašenja nezavisnosti Kenije, Džozef je postao prvi ministar inostranih poslova i prvi potpredsednik države, tako da je imao i mogućnosti i sredstava da nabavlja izuzetno vredne predmete. On je uspostavio kenijsku diplomatsku službu, mrežu ambasada u svetu, bio je jedan od glavnih donosilaca novog ustava... Ali po tome ga niko ne zna. Pamte ga najviše umetnici, koji su se hrabro pojavili na sceni ubrzo posle proglašenja nezavisnosti, a koje je svim srcem podržao, čija dela je prvi kupovao i sa velikom strašću pozivao vlast i novonastalu elitu da ih podrži kupovinom. Na vrhuncu moći, on je predsedniku podneo ostavku: nije želeo da učestvuje u politici režima koji je postajao sve korumpiraniji i počeo da ubija svoje političke protivnike.

Umesto toga, Murumbi se posvetio očuvanju afričkog nasleđa. Sakupio je čak pedeset hiljada dokumenata o Africi! Pomislio bi čovek da je zloupotrebom položaja sticao dokumentaciju, ali ne, većinu dokumenata sakupio je dok je bio u egzilu u Engleskoj pedesetih godina, što ovo blago čini još vrednijim, jer osvetljava Afriku pre sticanja nezavisnosti. Njegovi prijatelji Englezi, tada članovi parlamenta, držali su mnogo dokumenata o Africi u svojim kućama i na njegove molbe, a nekad i potkupljivanja, rado su mu ih dostavljali...“

Hiljade retkih knjiga

Dok je Džejms poletno pričao, činilo se da nije prošlo ni nekoliko minuta, a mi smo se već našli pred velikom žutom zgradom iz kolonijalnog perioda, sa grčko-rimskim stubovima, koji joj daju neobičnu lepotu, u delu grada prepunom moderne, ali ne baš privlačne arhitekture.

„To je ranije bila Banka Indije, a sada je ovde Nacionalni arhiv, koji je nastao od Murumbijeve zbirke. Arhiv je, inače, osnovan odlukom Murimbija dok je bio ministar i nalazi se pod direktnom kontrolom današnjeg ministra i potpredsednika iz poštovanja prema Murumbiju, koji je jedno vreme bio i direktor ove institucije. Sada se ovde, pored njegove dokumentacije, nalazi zbirka izuzetnih predmeta koje je on lično sakupio, kao i biblioteka sa čak osam hiljada retkih knjiga, štampanih pre 1900. godine.“

Mimoilazimo visoke stubove, dočekuju nas tamna prostorija prepuna maski, noževa, doboša, nakita, sablji i bodeža, ukrašeni štitovi Masaji ratnika, čipkasto srebrno oružje arapskih trgovaca i vojnika, rezbareni kožni pojasevi... Predmeti domaće radinosti naročito su koloritni i probijaju se iz tmine svojim crvenim, žutim, belim i zelenim šarama. Jedan ceo beli zid izdubljen je u vitrine sa lučnim vrhom, ali tako da su na svakom sledećem redu odozdo naviše police sve manje, pa stvaraju vizuelnu varku da su dublje. U njima su poređani tanjiri, metalno i keramičko posude, a na centralnom mestu su veliki arapski bokali za kafu ili čaj, sa bezbroj izrezbarenih ukrasa. Tu je i nameštaj, pravljen na obali Kenije pre stotinak ili više godina, takođe rezbaren veštom rukom starih majstora. Istrgnuti iz prošlosti, ovi predmeti, iako tamni, kao da obasjavaju neko prohujalo doba koje nije lako zamisliti. Najupečatljivije su afričke figure plodnosti sa stilizovanim ženama, koje imaju ogromne duguljaste, deformisane glave, kao vanzemaljci, na uskom vratu, sa velikim poprsjem i dugim opuštenim izraženim dojkama. Figure bucmastih lavova i ježeva su izrazito zanimljive, kao i dvoja vrata s rezbarenim scenama iz afričkog seoskog života.

Prvi slobodni rob

Na jednoj tapiseriji neobična družina - gušteri, antilope i lavovi oštrih linija, kao da ih je Pikaso (doduše, nevešti, afrički) naslikao. A tu su i moderni motivi: na jednoj slici vojnik uzdignutih ruku drži pušku pokraj zastave Kenije, nagoveštavajući slobodu u podnožju slavne planine, sa fabrikama i idiličnim plantažama u pozadini. Kao da, posle pola veka nezavisnosti, kaže: Ova sloboda ne ume da peva!

Posetu arhivu završavam u odeljenju za restauraciju. Tu je jedan prost sto sa lampom, sa nešto materijala za rad i knjigom koja čeka svog majstora.

„Trenutno se pregleda stanje prvog izdanja knjige Ignjatija Sanča, koji je živeo u 18. veku. To je prvi oslobođeni rob crnac koji je napisao knjigu, čovek prerastao u simbol humanosti i borbe za slobodu nas Afrikanaca. Od hiljada dragocenih naslova koje je čuvao u biblioteci, baš je ovaj primerak Murumbiju bio omiljen. Ignjatija je zadesila tragična sudbina - rođen je kao rob na brodu koji je plovio za Ameriku. I već je na brodu ostao siroče: majka mu je umrla, a otac mu se ubio ne želeći da postane obespravljeni sluga. Kapetan broda je novorođenče krstio i predao jednoj porodici. Ali Ignjatije je bio neverovatno sposoban dečak, uspeo je da pobegne od svojih vlasnika i da stigne do Engleske, gde ga je primio grof Montagi, zadivljen njegovim sposobnostima. Tako je Ignjatije postao prvi crnac s britanskim državljanstvom i prvi koji je glasao na njihovim izborima 1774. godine, u doba kada većina Engleza nije osvojila to pravo pošto je bilo neophodno da glasači plaćaju porez i poseduju nekretnine. Prava umetnička duša, ostao je poznat kao likovni kritičar i kompozitor, a Ignjatijeva deca su početkom devetnaestog veka u Londonu njegovu prodavnicu voća i povrća pretvorila u štampariju i knjižaru.“

Na svakom koraku saznajem nešto novo. Prvo izdanje „Pisama pokojnog Ignjatija Sanča, Afrikanca“, koje upravo držim u rukama, objavljeno je dve godine posle njegove smrti. Knjiga je pre izlaska iz štampe već imala dve hiljade pretplatnika i brzo je postala bestseler u Engleskoj.

U svojim pismima Ignjatije sa puno ljubavi i poštovanja govori o Engleskoj, ali bez pardona kritikuje ropstvo i strašnu pohlepu za „parama, parama, parama“, koja čini da Englezi uništavaju druge narode. Šta se događalo u Srbiji u to vreme? Roblje, pusto roblje, i tek poneki srpski Ignjatije na istanbulskom dvoru...

Iz knjige „Damari divljine“, koja je upravo objavljena u izdanju „Lagune“.

Poređenje s Muzejom afričke umetnosti

Manje impresivno od beogradske zbirke

l Sve ono što u Nacionalnom arhivu Kenije može prosečan turista da pogleda, manje je impresivno od beogradskog Muzeja afričke umetnosti, koji su osnovali Veda i Zdravko Pecar. To ne govori da je ova zbirka loša, već da je, naprotiv, ona u Beogradu odlična, jer su naše diplomate ispoljile istančan ukus prilikom nabavke predmeta za svoju kolekciju.

Ispravljena nepravda

Istorija godinama bila u kutijama

l „Mi Kenijci kao da neko vreme nismo znali kako da se zahvalimo Murumbiju“, priča Džejms. „Njegov grob je jedno vreme bio sramotno zapušten, a kolekcija koju je poklonio Keniji godinama je stajala u kutijama. No, to je bilo davno - danas je zdanje Murumbijeva galerija jedno od najlepših u Najrobiju, a njegov grob je uredno održavan. Sahranjen je u gradskom parku pored svog prijatelja opozicionara, čiju smrt od strane vlasti, u kojoj je sam učestvovao, nikada nije mogao da prežali.“

Viktor Lazić

Bonus video: