TANJI NA VENČANJE NIJE DOŠLO POLA SVATOVA, PLAŠE SE MOBILIZACIJE Ukrajinci regrutne oficire koji patroliraju ulicama zovu "bandom"

Tamni olujni oblaci pretili su da pokvare Sergejevo i Tanjino venčanje na plaži, ali dok se par spuštao niz dugačko belo stepenište da bi pozdravio goste, prazne stolice su signalizirale da tu postoji još veći problem.

Šta ako ih uhvati jedan od odreda za mobilizaciju, koji sada patroliraju ukrajinskim ulicama?

Budući da su mnogi njeni vojnici mrtvi, ranjeni ili iscrpljeni, ukrajinska vlada je pojačala napore da mobiliše još muškaraca.

Prema novom zakonu, usvojenom u maju, od svakog muškarca starosti između 25 i 60 godina očekuje se da unese podatke u elektronsku bazu podataka kako bi mogli da budu pozvani.

Pripadnici regrutnih odreda love one koji izbegavaju da se prijave, terajući još više muškaraca koji ne žele da služe na skrivanje.

Sa pogledom na Crno more u južnom gradu Odesa, Tanja tiho mrmlja kako razume zašto njeni prijatelji i porodica ne žele da se bore.

Njen otac je poginuo na frontu u oktobru, tokom žestoke borbe za Avdejevku, a ova dvadesetčetvorogodišnjakinja sada strahuje da će i njen novi muž biti mobilisan.

„Ne želim da se to desi mojoj porodici dvaput", kaže ona.

Više od dve godine od izbijanja rata, skoro svako zna nekoga ko je poginuo.

Sa fronta pristižu sumorne vesti, da je Ukrajina u ogromnoj meri nadjačana, i brojčano i što se tiče naoružanja.

Takve priče im je preko telefona preneo Maksim, njihov prijatelj poslednjih 15 godina.

Među mrtvima je desetak njegovih prijatelja i poznanika.

„Ima oko milion policajaca u Ukrajini, zašto bih se ja borio ako se oni ne bore?", kaže on.

Maksim, koji ima malu ćerku i ženu u sedmom mesecu trudnoće, kaže da mu je žao što propušta venčanje, ali da se plaši da će ga „ščepati" regrutni oficiri koje je uporedio sa „banditima".

Odredi za mobilizaciju imaju strašnu reputaciju, pogotovo u Odesi, da odvede ljude iz autobusa i sa železničkih stanica, i da ih odvoze pravo u centre za mobilizaciju.

Za one koji izbegavaju regrutaciju, javni prevoz je sada postao nedostupan.

Baš kao i restorani, supermarketi i vikend izleti do parka da bi se igrao fudbal.

„Osećam se kao da sam u zatvoru", kaže Maksim.

Jednog dana ujutro, desetak oficira za regrutaciju raspršilo se po železničkoj stanici u Odesi, predvođeni veteranom mornarem Anatolijem i njegovim mlađim, mišićavijim kolegom Aleksejem.

Oni su se šetkali po predvorju zgrade, zaustavljajući muškarce sposobne za vojsku, da bi proverili da li su upisani u registar.

Ali ovaj ljubazni par je imao problema da nađe muškarce koji spadaju u tu kategoriju.

Većina je ili bila premlada ili je dobila neku vrstu poštede.

Posle nekoliko sati, Anatolij je priznao da je velika verovatnoća da se ljudi kriju od njih.

„Neki ljudi beže od nas. To se dešava prilično često", rekao je on.

„Drugi reaguju prilično agresivno. Mislim da ti ljudi nemaju kućno vaspitanje."

U centru za mobilizaciju iza ugla, optimistična poruka zalepljena na vrata obaveštava buduće vojne obveznike da oni koji su došli dobrovoljno mogu da preskoče redove.

Ali nije bilo nikakvih redova.

Usamljeni muškarac sedeo je i čekao da bude primećen.

Kad sam ga pitala da li je tu vlastitim izborom, rekao mi je da je „otet" toga jutra i doveden protiv svoje volje.

„Oficiri su me opkolili tako da nisam mogao da pobegnem", mucao je on u šoku.

„Očajan sam."

Jedan od oficira u centru, Vlad, priznao je da maltene nema voljnih dobrovoljaca ovih dana.

Pod šifrovanim imenom „Hora", Vlad se borio u nekim od najžešćih bitaka na istočnom frontu u Donbasu, pre nego što je pogođen u glavu, grudi i noge artiljerijskim šrapnelom.

Nije umeo da prikrije prezir prema onima koji se skrivaju.

„Kako to da vam kažem, a da ne opsujem?", zapitao se on naglas.

„Ne smatram te ljude muškarcima. Šta čekaju? Ako nam bude bilo ponestalo ljudi, neprijatelj će njima zakucati na vrata, silovati im žene i ubiti njihovu decu."

Vlad se uverio u jezive dokaze ovoga iz prve ruke.

Ova najnovija inicijativa za mobilizaciju dovela je do nezgodnih podela u društvu, ne samo između onih koji služe i onih koji izbegavaju poziv za mobilizaciju, već i između prijateljica, od kojih neke imaju partnere na frontu, dok druge kriju vlastite momke kod kuće.

Tema mobilizacije će na kraju isplivati na površinu u skoro svakom razgovoru, koji potom odmah postaje ostrašćen.

Prošlog meseca je neko bacio eksplozivnu napravu u baštu kuće oficira za mobilizaciju.

Vlada naglašeno nepoverenje među muškarcima koji su odlučili da se ne prijave.

Oni ne veruju oficirima, nakon što se ispostavilo da su neki od njih primali mito da bi pomogli muškarcima da pobegnu iz zemlje.

Niti oni veruju da će biti odgovarajuće obučeni.

Na obodima Odese, Vova se pojavio stidljivo na vratima svoje stambene zgrade, koristeći sedmogodišnju ćerku kao štit.

Ovaj IT inženjer ne napušta kuću bez nje jer zna da oficiri ne mogu da ga odvedu ako su oni zajedno.

Prošle godine, dok je bio na putu za posao, vojska mu je naredila da izađe iz autobusa pod pretnjom oružjem, ispričao je on, a potom ga odvela u centar za mobilizaciju.

Uspeo je da ubedi oficire da ga puste da bi otišao po neke dokumente, ali se zarekao samom sebi da se nikad više neće vratiti.

„Ja nisam vojnički tip, nikada nisam držao oružje u rukama, ne verujem da im mogu biti od pomoći na frontu", kaže on.

Potom je izlistao isti spisak razloga koji navodi svaka osoba koja izbegava vojnu obavezu sa kojom smo razgovarali - mora da izdržava porodicu, ima neki omanji zdravstveni problem i prkosno objašnjava da šalje humanitarnu pomoć vojnicima.

Ali ispod svih tih izgovara uvek je isti stav, da će u roku od nekoliko nedelja od prijavljivanja, ovi muškarci završiti kao topovsko meso na prvoj liniji fronta koja, prema njihovom utisku, deluje kao da se ne pomera.

Tako je uprkos skorašnjim naporima vlade da pruži vojnim obveznicima nekakvu mogućnost da odluče u koje jedinice i na koje zadatke će biti raspoređeni.

Kad razgovarate sa tim ljudima, postoji izvesna disonanca.

Oni navijaju za pobedu Ukrajine, samo ne za onu koju uključuje i njih.

„Ponosan sam što je mnogo muškaraca donelo hrabru odluku da ode na prvu liniju fronta", kaže Vova.

„Oni su istinski najbolje što ova zemlja ima."

U kampu za obuku regruta u šumi nadomak Kijeva, njihov lider Genadij Sincov teško uzdiše, dok nadgleda muškarce koji kopaju rovove lopatama.

„Možda ovo deluje kao banalan posao, ali je on jednako važan kao i sposobnost da se puca iz artiljerije", kaže on.

„Može da spase živote."

Sincov, patriotski dobrovoljac revolucionarnog duha, vodi obavezni program obuke od 34 dana koji svi regruti moraju da prođu pre nego što budu raspoređeni u svoje vojne jedinice.

On iznova ističe da ovi ljudi neće biti poslati odmah na prvu liniju fronta i da će uslediti dodatne obuke.

Na pauzi od obuke, Sincovljeva kohorta regruta sedi, puši i zbija šale.

Oni su raznovrsna grupa uglavnom u poznim četrdesetim i pedesetim - uzgajivač svinja, šef skladišta i građevinac - koji priznaju da radije ne bi bili ovde.

Ali oni ne žele ni da provedu ostatak rata skrivajući se.

Prilično sam uplašen, sve je ovo novo za mene, ali moram to da uradim.

Aleksandarukrajinski vojni obveznik u Kijevu

Jedan od njih, Aleksandar, već se odlučio da bude pilot drona.

„Prilično sam uplašen, sve je ovo novo za mene, ali moram to da uradim", kaže on.

Ali tridesetotrogodišnji vozač tramvaja ne osuđuje one koji su odlučili da se kriju.

„Ja sam doneo odluku, oni mogu da donesu svoju", sleže ramenima.

Sincova brine koliko su nemotivisani novopridošli regruti.

Uprkos svakodnevnim podsetnicima na rat - sirene za vazdušnu opasnost i postupni nestanci struje - on veruje da je pretnja rata postala suviše udaljena za one koji žive u relativnoj bezbednosti gradova kao što su Odesa i Kijev, i strahuje da će biti potrebna još jedna velika ruska ofanziva da bi naterala Ukrajince koji izbegavaju vojnu obavezu na delovanje.

„Tada bismo ponovo videli kako ljudi traže da dobiju oružje i staju u redove pred centrima za mobilizaciju", kaže on.

(Kurir.rs/BBC na srpskom/Preneo: N. V./Foto: Ilustracija)

Bonus video: