VOJNIĆI - Hercegovačko selo Vojnići nadomak Ljubuškog pravi je Mercedesdorf. U selu se nalazi stotinak domaćinstava, ali više od tog broja je vozila marke "mercedes". Stanovnici Vojnića o svojim ljubimcima na četiri točka pričaju strastveno kao o stvarima koje poseduju dušu.U Mercedesdorfu vredi parola da "ono što Švabo napravi, to se ne kvari", pa su tako putnički automobili, kombiji, kamioni i sva ostala vozila u selu Mercedesova. Ima ih svih boja i tipova, pa se nameće pitanje da li u Nemačkoj postoji mesto sa ovoliko "mercedes" vozila.U Vojnićima je najviše "genšera" i "okaca", a kako je započeta tradicija koju ne nameravaju da prekinu, ispričao je Ivan Džajić, ponosni vlasnik četiri "mercedesa" raznih tipova i godišta."Početkom šezdesetih godina prošlog veka stanovnici Vojnića počeli su da idu u Nemačku da rade. Bilo je novca, a i poljoprivreda je dobro išla. Kad su se vraćali iz Nemačke dovozili su 'mercedese'. Kupovala su se ta auta jer su se pokazala kvalitetnim. Retko se kvare, i iako je pre bilo teže doći do delova, danas to nije problem. I danas, ko ima novaca, najradije kupuje 'mercedesa'", rekao je Džajić.On je svog "mercedesa" kupio 1983. u Ljubljani, i to novog. Kaže da i danas "pali i ide". Kako je vreme odmicalo, sve je više stario i propadao, ali se još drži."Ima opravki, to je normalno, ali ne toliko kao kod drugih automobila. On te uvek upozori unapred šta mu treba i šta mu fali. Ovde je izreka u ljudima 'Švabo što napravi, to je kvalitetno'. Naši ljudi su bili u Nemačkoj i videli kako se radi. Stroga disciplina svugde, a da ne govorim u jednom Mercedesu", kaže Džajić. Automobil je 1983. platio 50.000 tadašnjih nemačkih maraka. Kaže da je za taj novac iste godine mogao da kupi kuću u Ljubuškom, ali se pre odlučio za "mercedesa". "Tada me je komšija Blaž Džajić pitao: 'Zar nije bolje uzeti kuću u Ljubuškom'?. Za te novce, čak i jeftinije, mogao sam je uzeti. A ja sam mu na to odgovorio da mi treba 'kuća putujuća', jer kuću već imam", ispričao je Džajić kroz smeh.Danas je su selu više automobila nego kuća. Džajić posedujedva automobila i dva teretna vozila - kombija i kamion. Naravno, svi su "mercedesi"."Kad bih menjao auto, ne bih se odlučio ni za šta drugo osim 'mercedesa'. Voleo bih polovnog 'mercedesa' više nego drugi novi auto, šta god da mi izaberete, BMW-a, 'pasata', 'golfa'... Kad sednete iz 'golfa' u 'mercedes 250' osećate se udobnije. U 'golfu' nije komotno, trese, skučeno sve, ništa nije raskošno. Kad sednete iz ovog 'mercedesa' u jednog 'okaša' (okca) ili C klasu, opet je razlika. Ko nije probao, ne može znati. Ja kad sednem u 'okaša', to auto za mene k'o lađa plovi", objasnio je Džajić.Nekada se u Vojnićima dobro živelo. Poljoprivreda je bila izvor solidne zarade. Danas mnogi jedva sastavljaju kraj s krajem. Novi "mercedesi" se više ne kupuju kao ranije, a neka domaćinstva nemaju dovoljno novca čak ni da registruju svoje stare."Deca pre nisu ni u školu išla jer su bile bolje zarade ovde od poljoprivrede. Danas je to prošlost, a sad još ako naše robe ne budu išle u Hrvatsku, onda nemamo šta nego da potpišemo kapitulaciju, kaput preko ramena i opet na Zapad. A ako zaradimo dovoljno novca, opet ćemo se vraćati s 'mercedesima'", šaljivo je poručio Džajić.Kažu da u Bosni i Hercegovini žena može biti sa sela, ali auto mora biti iz Nemačke. Stanovnici Vojnića o svojim automobilima pričaju kao o najvažnijim stvarima u životu. Posvećuju im veliku pažnju, jer ih oni podsećaju na vremena kada se živelo bolje. Danas žive u nadi da će kriza brzo proći i da će ponovo moći da kupuju novije i bolje "mercedese".
