BE­J­RUT JE VE­LI­ČAN­STVE­NI RA­NJE­NIK: Na­j­ve­ći izbe­gli­č­ki ka­mp na sve­tu, koji opstaje i prkosi bombardovanju, protiv kojeg je običan čovek nemoćan

Li­ban, ka­lei­do­skop mo­ra, isto­ri­j­skog bla­ga ra­su­tog me­đu pla­nin­skim ve­n­ci­ma, hri­šćan­ske i mu­sli­man­ske tra­di­ci­je, po­sled­njih sto­ti­nak go­di­na pos­tao je po­znat kao po­pri­šte te­ških su­ko­ba.

Ze­le­na linija

Ta­da je bi­lo ra­se­lje­no mi­lion sta­nov­ni­ka, po­gi­nu­lo vi­še od sto pe­de­set hi­lja­da lju­di, ve­ći­nom baš gra­đa­na ovog gra­da. Cen­tar Be­j­ru­ta je bio po­pri­šte stra­šnih bo­r­bi i zlo­či­na, a sta­ri grad sa di­v­nim ko­lo­ni­jal­nim zda­nji­ma, me­ša­vi­nom ori­jen­tal­nih i evro­p­skih sti­lo­va, bio je po­de­ljen ta­ko­zva­nom ze­le­nom li­ni­jom, ko­ja je ra­zdva­ja­la hri­šćan­ski i mu­sli­man­ski deo gra­da. Ta­ko lep na­ziv za zo­nu smr­ti! Pri­la­zi­ti ovoj li­ni­ji zna­či­lo je sko­ro izve­stan ra­sta­nak sa ži­vo­tom. De­ce­ni­ju i po po­sle pot­pi­si­va­nja pri­mi­r­ja to je pos­ta­la jed­na od glav­nih tu­ri­sti­č­kih atra­k­ci­ja.
Vla­snik ho­te­la Ga­bri­jel le­po se bri­ne o me­ni. Sva­ko ju­tro mi li­č­no do­no­si po­slu­žav­nik pre­pun li­ban­skog vo­ća. Sa po­gle­dom na Me­di­te­ran­sko mo­re dok se sla­dim tek ubra­nim be­lim gro­ždem i na­ran­dža­ma, ose­ćao sam se kao da sam na tro­p­skoj pla­ži da­le­kog okea­na. Po ho­te­lu su po­ka­če­ne ume­t­ni­č­ke sli­ke bro­do­va, le­pih že­na i Isu­sa Hri­sta. Ga­bri­jel je ve­r­nik, i to iste­to­vi­ran ve­r­nik - po ru­ka­ma, vra­tu, no­ga­ma vi­de se an­đe­li, kr­sta­če i ma­na­sti­ri. Li­ban je ze­mlja pu­na vi­še ve­ko­va sta­rih hri­šćan­skih sve­ti­nja skri­ve­nih u šu­ma­ma ni­zi­ja i vi­so­rav­ni, ušu­ška­nih uz re­ke i vo­do­pa­de, izdu­blje­nih u po­ro­zne ste­ne. Mo­de­r­ne cr­kve su uglav­nom na vi­d­nim me­sti­ma, na vr­ho­vi­ma br­da, sa gi­gan­t­skim sta­tua­ma sve­ta­ca, Isu­sa i Bo­go­ro­di­ce. Ga­bri­jel ih sve re­dov­no po­ho­di pa­le­ći sve­će za po­gi­nu­le dru­go­ve.

Pri­ča mi o svo­joj de­ci i pe­to­ro unu­či­ća. Na­j­vi­še na sve­tu vo­li da ih cu­p­ka na kri­lu. „Ubi­jao sam re­dom i bez re­da. Ni­sam se oba­zi­rao na de­cu, na sta­r­ce. Ubi­ja­li su i oni nas isto ta­ko. Kad ko­m­ši­ja kre­ne na ko­m­ši­ju, svi ob­zi­ri pa­da­ju u vo­du. Čo­vek se mo­že bi­ti sa­mo pre­ma stra­n­cu. Ta­mo gde ko­m­ši­j­ska mr­žnja pro­ra­di, oda­tle od uža­sa i đa­vo po­be­g­ne.“

Do­če­ka­li mir

Pa ipak, mir je pos­ti­g­nut.

„Ču­d­no, ali fu­n­k­cio­ni­še“, go­vo­ri­še mi, obja­šnja­va­ju­ći ta­na­ne ni­ti ko­m­pro­mi­sa ko­ji je po­dra­zu­me­vao da se na vla­sti sme­nju­ju hri­šćan­ski i mu­sli­man­ski pred­sed­nik i pre­mi­jer.

Li­ban kao da je bog po­gle­dao, po­da­ri­v­ši mu dra­go­ce­ni pe­riod re­la­ti­v­nog mi­ra. Ka­da sam bio u po­se­ti 2019. go­di­ne, pro­šlo je tri­nae­st go­di­na od po­sled­njih ozbi­lj­ni­jih su­ko­ba sa Izrae­lom. Ze­mlja je na­pre­do­va­la. Op­ti­mi­zam se ose­ćao na uli­ci. Ose­ćao sam se bez­bed­no ia­ko sam bio upo­zo­ren da u odre­đe­ne de­lo­ve gra­da ne za­la­zim. Bio sam odu­še­vljen gos­to­pri­m­stvom Li­ba­na­ca.
O svo­joj ze­mlji pri­ča­li su mi ta­da mno­gi, pa i dr­žav­na se­kre­ta­r­ka u mi­ni­sta­r­stvu tu­ri­z­ma, di­re­k­tor Na­rod­ne bi­blio­te­ke Li­ba­na, ne­ko­li­ko izvr­snih isto­ri­ča­ra i pi­sa­ca. Bio sam odu­še­vljen nji­ho­vim obra­zo­va­njem, od­no­som pre­ma sve­tu i stra­n­ci­ma, du­bi­nom mi­sli ko­ja se odra­ža­va­la u kra­t­kim za­klju­č­ci­ma. Svi su go­vo­ri­li o mi­ru kao o na­j­ve­ćoj vred­nos­ti, ne že­le­ći da stra­n­ca izlo­že gru­bim oži­lj­ci­ma pro­šlos­ti.
Je­di­no je Ga­bri­jel bio iskren. Nje­go­ve ru­ke iste­to­vi­ra­ne kr­sto­vi­ma bi­le su kr­va­ve do la­ka­ta i on to ni­je skri­vao. Ni­je izgle­da­lo ni da se ka­je. Pros­to - po­gre­šan čo­vek na po­gre­šnom me­stu. Ta­mo gde je sve po­gre­šno, bi­lo bi pre­vi­še oče­ki­va­ti da on bu­de ispra­van.

Ve­či­ti optimizam

Be­j­rut ko­ji sam tad vi­deo še­ta­ju­ći se spo­ko­j­no ne­ka­da­šnjom li­ni­jom ra­zdva­ja­nja, kao da ze­le­na li­ni­ja ni­je ozna­ča­va­la li­ni­ju fron­ta, već trav­njak, vi­še ne pos­to­ji. Mno­go sta­rih di­v­nih zgra­da ima­lo je još uvek ru­pe od me­ta­ka. Ge­le­re za­bi­je­ne u fa­sa­de tu­ri­sti­č­ki vo­di­či su po­ka­zi­va­li kao atra­k­ci­ju. Ko­va­ne ka­pi­je i pro­zo­ri sta­ri i po či­tav vek pri­vla­či­li su mo­ju pa­žnju. Za­mi­šljao sam vred­ne ma­j­sto­r­ske ru­ke uve­žba­va­ne ge­ne­ra­ci­ja­ma ka­ko če­ki­ćem uda­ra­ju u ko­va­č­ni­ca­ma pra­ve­ći lu­ko­ve, za­vr­t­nje i dru­ge ukra­se. Po fa­sa­da­ma su bi­le osli­ka­ne pa­l­me, a u dvo­ri­šti­ma pra­ve pa­l­me da­va­le su svo­je izda­šne plo­do­ve.

Be­j­rut je ušu­škan iz­me­đu pla­vog me­di­te­ran­skog mo­ra sa jed­ne stra­ne i sne­žnih pla­ni­na u za­le­đu. Na ba­j­ko­vi­tom me­stu ži­vi već pet hi­lja­da go­di­na, pa ipak u sve­tu je po­znat po pe­t­nae­st go­di­na ana­r­hi­je i zlo­či­na na ko­ji se na­do­ve­zu­je sa­da­šnja tra­ge­di­ja. Sa mu­kom su Li­ba­n­ci po­ku­ša­li da pro­me­ne li­ce svo­je pre­sto­ni­ce, da pod­se­te da je to fe­ni­čan­ski grad, „mla­da isto­ka“, sa ču­de­snim ar­heo­lo­škim na­la­zi­šti­ma, da je to grad mla­dih lju­di sa no­ć­nim ži­vo­tom bo­ljim ne­go u ve­ći­ni evro­p­skih pre­sto­ni­ca (ja bih ga zbog to­ga na­zvao „Beo­grad Blis­kog isto­ka“).

Ri­m­ska na­la­zi­šta, dža­mi­je iz na­j­slav­ni­jih pe­rio­da mu­sli­man­ske isto­ri­je, hri­šćan­ske sve­ti­nje, sve to u ste­šnje­no iz­me­đu pla­ve­t­nog ši­ro­kog mo­ra, ne­dos­ti­žnih sko­ro ne­be­skih pla­nin­skih sne­go­va, uz mla­de ko­ji slo­bod­no đu­ska­ju do zo­re, no­ve re­sto­ra­ne i ho­te­le sa pet zve­zdi­ca, šik ka­fi­će po pa­ris­koj mo­di, ob­no­vlje­na oto­man­ska i fra­n­cu­ska zda­nja, šta bi vi­še tu­ri­sti mo­gli da po­že­le? Na­j­ra­zru­še­ni­ja ara­p­ska pre­sto­ni­ca do­ži­ve­la je ta­kav pro­cvat i izgra­đe­na je izno­va sa ža­rom i lju­ba­vlju, pa sam na ta­la­su uzla­ze­ćeg tu­ri­z­ma i ja je­dva če­kao da se nje­go­vim uli­ca­ma pro­še­tam. Priz­na­jem, za­va­rao me je ve­či­ti op­ti­mi­zam sta­nov­ni­ka Be­j­ru­ta: po­mi­slio sam da je nji­ho­vim mu­ka­ma do­šao kraj.

Be­j­rut je ve­li­čan­stve­ni ra­nje­nik, ju­nak an­ti­č­kih tra­ge­di­ja ko­ji se uspi­nje i u smr­ti po­be­đu­je. Mo­žda baš za­to ni sad ni­ko od mo­jih pri­ja­te­lja ko­ji ta­mo ži­ve ni­je hteo da ga na­pu­sti. „Osta­je još sa­mo na­da, izdvo­je­na na ula­zi­ma u po­lja, kao lu­d­ni­ca“, na­pi­sao je Ma­ti­ja Be­ć­ko­vić.

Izbe­gli­č­ki šatori

Iro­ni­ja, a mo­žda i na­j­ve­ća na­da, je­ste to što Be­j­rut ni­je na­j­vi­še uni­štio rat, već mir! Tri hi­lja­de to­na amo­ni­jum-ni­tra­ta ek­splo­di­ra­lo je usred spo­ko­j­nog 4. av­gu­sta 2020. go­di­ne u za­sta­re­lom ma­ga­ci­nu, od­ne­v­ši u isto­ri­ju ve­ći­nu sta­rih zda­nja ko­ja su izdr­ža­la me­t­ke, pa čak i ten­ko­v­ske uda­re, ali ne i ek­splo­zi­ju ja­ču od na­j­ja­čeg ze­mljo­tre­sa. Taj da­tum ozna­ča­va po­če­tak po­sled­njeg be­j­ru­t­skog su­no­vra­ta: od ta­da ve­ći deo Be­j­ru­ta sam obez­be­đu­je svo­ju stru­ju i vo­du, a mo­je fo­to­gra­fi­je sta­rog je­zgra sad pred­sta­vlja­ju re­t­kost i va­žan isto­ri­j­ski trag.
Be­j­rut, to je na­j­ve­ći izbe­gli­č­ki ka­mp na sve­tu. Na ju­gu Be­j­ru­ta ži­ve sto­ti­ne hi­lja­da Pa­le­sti­na­ca. Po svim uli­ca­ma oka­če­ne su fo­to­gra­fi­je po­gi­nu­lih u bo­r­bi sa Izrae­lom, ali i iran­skog ve­r­skog vo­đe. Na isto­č­nim obo­di­ma gra­da ula­zio sam u ša­to­re si­ri­j­skih izbe­gli­ca. Kao da su se sve re­gio­nal­ne tra­ge­di­je sku­pi­le u ovoj ta­č­ki, da bi tu do­bi­le no­vu šan­su, nov ži­vot, ut­ka­v­ši svo­je tki­vo u ogro­m­no bi­će pra­sta­rog gra­da.

Re­sto­ra­ni pu­ni topline

No­ću je grad vr­veo od ži­vo­ta vi­še ne­go da­nju. Mo­ji do­ma­ći­ni su tvr­di­li da se ni­g­de na sve­tu ne otva­ra vi­še no­vih klu­bo­va i ka­fi­ća ne­go u Be­j­ru­tu. Tu­ri­sti iz Evro­pe, a na­ro­či­to ara­p­skog sve­ta, na­gr­nu­li su za­to u Be­j­rut. Po ne­de­lju da­na se mo­gu obi­la­zi­ti sa­mo klju­č­na me­sta no­ć­nog ži­vo­ta. Mno­gi re­sto­ra­n­či­ći na­li­ku­ju na pri­vat­ne sta­no­ve, pu­ni to­pli­ne i ku­ć­ne at­mo­s­fe­re, če­sto sa mi­ni fi­l­m­skim pro­je­k­ci­ja­ma i ži­vom mu­zi­kom. Čak ni sad, to­kom na­j­že­šćih na­pa­da, ne pre­sta­je be­j­ru­t­ski no­ć­ni ži­vot. To je vid ot­po­ra i ina­ta, do­bro nam po­znat u Sr­bi­ji, to je ži­vot ko­ji op­sta­je i pr­ko­si na­j­te­žim oko­l­nos­ti­ma i na­j­te­žem bo­m­ba­r­do­va­nju, pro­tiv ko­jeg je obi­čan čo­vek ne­mo­ćan. To je Be­j­rut ko­ji će i ovu ne­vo­lju osta­vi­ti za so­bom, po­di­g­nu­ti svo­ju ra­nje­nu gla­vu i na­sta­vi­ti da ži­vi. Na na­ma je da ne za­bo­ra­vi­mo da je to grad sa dva mi­lio­na du­ša, grad ume­t­nos­ti i isto­ri­je, igre i pe­sme, izva­n­red­nih mu­ze­ja i ku­l­tu­r­nih spo­me­ni­ka - mno­go vi­še od ra­za­ra­nja i po­pu­li­sti­č­ke cr­ne hro­ni­ke.

 Vi­k­tor Lazić