PANAMA SITI: Metropola usred prašume, grad u kojem pored ljudi stanuje više od dve stotine vrsta ptica

Dok sam bio u avionu iznad Britanskih Devičanskih Ostrva, stigla je Nova godina. Nisam znao da su za ovu priliku ukrasili unutrašnjost aviona posebnim svetlima, pa smo zasijali kao da smo unutar novogodišnje jelke. Preko razglasa začuše se crkvena zvona - dvanaest udaraca za otkucaj ponoći i nadolazećih dvanaest meseci. Ljubazna stjuardesa donela je šampanjac i nazdravila sa svakim putnikom. Po španskom običaju dobio sam i dvanaest bobica grožđa. Nekada je grožđe bilo luksuzna roba, a 1895. godine ovu tradiciju su započeli proizvođači vina koji su imali uspešnu berbu. Tako su rasprodali viškove voća, ne očekujući da će posle više od jednog veka grožđe poklanjati za Novu godinu čak i iznad Atlantika.

Glavni grad Paname zvanično nema ni milion stanovnika, dok cela država jedva prelazi četiri miliona. Veoma brzo sam iznajmio auto i bio začuđen koliko široki bulevari olakšavaju prolaz sa jednog kraja grada na drugi. Čini se da nije potrebno više od pola sata da se dođe do bilo kog dela grada, koji je polegao duž obale kao dug pojas nebodera, kuća i zelenila. Mnogi su me pitali kako je moguće da sam se brzo prilagodio vožnji, jer se turisti iz mnogih država zgražavaju nestrpljenjem Panamaca, koji će često trubiti ako se zastaje u saobraćaju. Ne znaju oni kako izgleda voziti u Beogradu... Stari deo grada je poluostrvo okrenuto ka Pacifiku. Obilaznica oko njega je urađena na stubovima - preko okeana!

Henri Morgan

Svakoga dana otkrivala mi se nova riznica - muzej, spomenik, park. Kao da nije reč o jednom gradu, svaki deo Panama Sitija se drastično razlikuje i nudi obilje drugačijih iskustava.

Grad su osnovali Španci 1519. godine. Odmah sam otišao da pogledam šta je ostalo od prvih građevina. Jedan kameni most stoji i dalje posle petsto godina, sada u parku kojim svoje kućne ljubimce šetaju stanari tako visokih solitera da pogled ka nebu umesto ka zvezdama vodi u visinu ka svetlucavim prozorima. Veći deo prvobitnog grada sada je arheološki park s ruševinama. Stare kamene zidine nije urušilo vreme, već čovek sa imenom i prezimenom - Henri Morgan. Davne 1671, dakle jedva 150 godina posle osnivanja, ovaj hrabri, nezgodni engleski pirat učinio je neverovatan podvig - iskrcao se na obalu Atlantika, probio se kroz neprobojnu opasnu prašumu, stigao do Panama Sitija, opljačkao ga i zapalio. Popeo sam se na četvorospratni toranj stare crkve, na čijem vrhu raste zelenilo. Preda mnom je pukao pogled na razrušena zdanja, kao da je Morgan koliko juče napustio grad, ostavivši ga Unesku i istoričarima. Zelenilo i okean su, čini se, sa svih strana, a u daljini stotine solitera.

Španci su malo južnije obnovili grad, sada celinu starih zdanja, crkava, muzeja i restorana koja podseća na italijanska mestašca duž obale. Dva dana sam lutao srećno zagubljen u alejama mediteranskog stila, ulazio u pokoje urušeno zdanje i bio zadivljen raznovrsnošću malih a značajnih muzeja. Tu je i najveći muzej u celoj državi, Muzej kanala, koji na jednom spratu prikazuje istoriju Paname od prvih domorodaca do modernog doba a na drugom - američku upravu kanalom. Sa toliko oštrine napadaju američku politiku i upravu da na ulazu stoji upozorenje da se stavovi izneti u muzeju neće svakom dopasti, ali da treba i sa time živeti.

Dva nasleđa

Panamci su jednako ponosni na svoje špansko i na domorodačko nasleđe. Zato je tu muzej koji prikazuje domorodačku umetnost, ali i nekoliko manjih crkvenih muzeja s baroknim religijskim delima pristiglim u ove predele pre više od jednog veka. Oba začuđuju: domorodačko nasleđe svetlim bojama i neobičnim formama tekstila koje su koristili za odbijanje zlih sila a evropsko nasleđe svojom lokacijom. Kao da sam došao u vojvođansku baroknu crkvu u Panami!

Jedan broj starih zdanja ima - samo fasade! Po panamskom zakonu, vlasnici zgrada zaštićenih kao kulturna dobra dužni su po svaku cenu da zaštite fasadu zdanja i u tome im finansijski pomaže i država. Tako su stare dotrajale zgrade ponegde u potpunosti urušene, ali je prednja fasada, ka ulici, netaknuta. Kroz prozore se gleda nebo i trava i pokatkad ogromni metalni držači koji obezbeđuju da se uzak a visok, ponegde trospratni zid, ne obruši na naše glave. „Investitor će se pojaviti pre ili kasnije, on može da kupi fasadu i da iza nje izgradi šta god poželi, ali ne sme da naruši izgled grada“, objasnili su mi i ja sam poželeo da takav zakon postoji i u mom gradu.
- Dva nasleđa, špansko i domorodačko, naša su dva anđeoska krila - rekao mi je sveštenik u jednoj velelepnoj crkvi.

Panamci su većinom primili katoličanstvo i posvećeni su vernici. Crkve su pune tokom službi i tu su svi dobrodošli, a ispred glavne katedrale domoroci izvode svoje plesove.

Dva okeana

Panama Siti, grad koji je svoj puni značaj dobio izgradnjom kanala na čijem čelu stoji kao ulazna kapija, u punom je smislu multikulturalan grad. Posetio sam džamiju, hinduistički hram na vrhu jednog brda sa divnim pogledom i bezbroj statua hinduskih božanstava i svetih krava, budistički kineski hram sa zmajevima i kineskim vojnicima, mormonsku crkvu u kojoj su svi bili obučeni u besprekorno čista bela odela kao da su bolničko osoblje, ali i jedan od retkih hramova bahai vere, u kojoj su spojeni Muhamed, Isus, Buda i mnogi drugi.

Veliki deo grada je dugo bio pod američkom kontrolom, sve do 1999. godine, kao deo Zone kanala. Američke barake, crkve i veliko groblje svedoče o ne tako davnom periodu istorije. Odatle počinje i železnička linija - svega 75 kilometara koji spajaju Pacifik sa Atlantikom. Otišao sam da vidim stanicu i stari voz koji i danas povremeno saobraća na jednoj od najzanimljivijih i najznačajnijih železničkih linija sveta.

Panama Siti je metropola usred prašume, pa je u gradu i nacionalni park, prava džungla sa stazama probijenim kroz gusto rastinje, u kojem stanuje više od dve stotine vrsta ptica, koje često posećuju vrhove obližnjih solitera.

Dakle, jutro mi započinje sa pticama u prašumi, nastavljam dan u katoličkim crkvama starim pola milenijuma, svraćam do džamije i hinduista, penjem se na toranj koji je zapalio jedan gusar, idem na ručak sa tetoviranim Indijancima u modernoj odeći, ali sa nakitom od perli i ptičjeg perja. Dan završavam u šumi, samo ovaj put u šumi solitera, na 32. spratu sa pogledom kao da sam u Njujorku. To je Panama, kaleidoskop Centralne Amerike, to je Panama, dete mnogih kultura na pupku planete - na kanalu koji spaja dva okeana.