ČIKAGO: Reporter Kurira u gradu izmešanih naroda, kultura i pola miliona Srba, ali na sibirskoj hladnoći!

Čikago je luda kuća. Mešavina naroda, kultura i - Srba. Niko nas u ovom gradu prebrojati ne može, brojke se kreću od 300.000 do pola miliona ljudi srpskog porekla - izmičemo ne samo statistici, već vrlo često i zdravoj logici. Čim sam došao, moj srpski prijatelj mi je rekao: „Znaš, zbog političkih razloga, ja u onu našu crkvu ne idem...“ Kad sam u srpsku svetinju otišao, sveštenik mi je ispričao kako je ovde popularna priča o Srbinu koji se posle brodoloma nasukao na pusto ostrvo. Kada su ga posle nekoliko godina pronašli, spasioci su bili iznenađeni što je na svom ostrvu sagradio čak dva objekta u kojima se molio.

Posvađani smo sa samim sobom, čak i kad nikog drugog nema, to je izgleda postao deo našeg karaktera. Što bi rekao pokojni Lane Gutović, ne znam zašto sam vam ovo ispričao, možda nekome bude od koristi.

Sve pod konac

Prvih večeri na ulicama grada Čikaga, dok sam slušao kako Srbi ni ovde ne mogu da se slože, kako su mnogo manje zajednice složnim radom napravile mnogo veće uspehe, spustila se strašna zima. Bilo je ispod minus dvadeset stepeni. Bio sam na pola puta do Detroita kad sam saznao da je došlo do izlivanja velike količine vode na ulice i da se ta voda zaledila, okovavši automobile i kuće. Vratio sam se čikaškim Srbima dok čak tri džempera, dve kape, duple rukavice i čarape nisu mogle da me zagreju. Duvao je tako strašan vetar da se na momente, iako je bilo minus 20, činilo kao da je minus 30. Grad je ipak funkcionisao, a čak tri puta sam na ulici video ljude u šortsevima!

Dok se šetam među neboderima, čini se da sam na drugačijoj, razvijenoj, uređenoj planeti, gde je sve pod konac. Široki bulevari, metro sagrađen krajem 19. veka na ogromnoj platformi iznad ulica u kovanom gvoždu kojom tutnje vozovi, a iz asfalta izbija neobična belina - mešavina mraza i hemikalija protiv stvaranja leda.

Bliski susret

Na minus dvadeset stepeni pored ulaza u moj hostel, na ulici, čuje se kako hrče beskućnik u vreći za spavanje. To viđam na više mesta i jedva se odupirem ljudskom porivu da barem nekog od njih pozovem da u najhladnijoj noći prenoće sa mnom u hotelu. Odupirem se jer ih često viđam kako pričaju sami sa sobom, kako lutaju gradom kao avetinje koje odavno duhom nisu prisutne, u iscepanim ritama. Začudo, oni nisu jedini koji povremeno u šortsu izlaze na minus 20, iako gradske vlasti upozoravaju da na ovim temperaturama do teških promrzlina može doći za manje od pola sata. To su povremeno uglađeni poslovni ljudi koje je verovatno mrzelo da se obuku posle teretane, pa su odlučili da džogiraju po takvom vremenu.

Dakle, Čikago, pored svađoljubačkih Srba, ima priličan broj čudaka i nesrećnika na uglađenim ulicama. Još sam bio pod jakim utiskom razgovora sa Srbima, zavučen pod kapu i u pokušaju da se zagrejem pod jaknom, kad naiđoh na grupu crnaca koji su na ulici pokazivali neke fotografije. Nekoliko ih je obučeno u jevrejske toge, sa skiptarima u rukama i plastičnim krunama na glavi. Neobična scena me je privukla, pa priđoh da pogledam fotografije. To su slike crnaca u lancima i ilustracije hebrejske istorije - priča o 12 plemena.
To je organizacija „12 plemena“, koja veruje da su pravi Jevreji zapravo crnci, da je Isus bio crnac i da dolazi vreme kad će svetom vladati tamnoputi.

- Mi ćemo biti vaši gospodari - kaže mi lik obučen u plavu togu i sa skiptarom u ruci, kao sveštenik iz biblijskog vremena.
- Prijatelju, ja sam iz Srbije. Planirate da je osvojite? Da vam dam savet: krenite od Kosova. Nemam ništa protiv - rekoh, a neočekivani aplauz se prolomi ulicama Čikaga.

Korak u 19. vek

Začuđuje da ovoliki megapolis, najveći grad u unutrašnjosti SAD, četvrti po veličini na severu američkog kontinenta, koji u širem gradskom području ima desetak miliona stanovnika (u užem gradskom jezgru ima skoro tri miliona), još nije obeležio ni dvestogodišnjicu postojanja. Zvanično je kao naselje nastao tek 12. avgusta 1833, kad je imao svega 350 stanovnika! Šta ljudska ruka, ambicija, snovi mogu da učine za manje od dva stoleća, Čikago slikovito govori uprkos svim neobičnostima. Nastao na močvarnom tlu, ceo grad su morali da podignu između 120 i 210 centimetara da bi napravili čvrst sloj za temelje solitera. Malo je gradova koji su u toj meri uticali na svetsku arhitekturu kao Čikago. Šetam zadivljen bulevarima sa više od stotinu godina starim neboderima. Često su građeni kao palate - s kolonadama stubova, baroknim ili rokoko ukrasima, posebno na donjim spratovima. Stari liftovi su naročito bogato ukrašeni metalnim igrarijama, a sve je očuvano, pa nigde nije lakše zakoračiti u 19. vek nego ovde - u unikatnu mešavinu industrijskog i tradicionalnog evropskog dizajna i arhitekture.

Nepristojne ponude

Ovde sam došao sam i pomislio sam da ne bi bilo loše upoznati se, prijateljski, s nekim koga zanimaju slične stvari. Poželeo sam da steknem prijatelja koji je ovde rođen i odrastao, koji bi mi pokazao grad, otkrio neka skrivena mesta, objasnio način života. U hotelu su mi za to preporučili jednu aplikaciju. U roku od sat vremena dobio sam desetak poziva da legnem u postelju između bračnih drugova koji bi malo zabave. Stigle su i ponude da me vežu i bičuju, kao i za razne druge zabavne noćne aktivnosti. Tako mi je postalo jasno koliko je grad liberalan. Mnogi ga smatraju biserom u kruni liberalne Amerike, zbog čega je republikancima naročito interesantan da ga stave pod svoje okrilje. I bogat, veoma bogat. To se vidi po cenama, po automobilima, po vazduhu, koji, čini se, ovde takođe mnogo košta. Aplikaciju sam ipak brzo izbrisao. Nisam čak ni odgovorio bračnom paru koju su me pitali da li bih da budem njihov zeka. Mislim da mi je suđeno da Čikago obilazim sam.

Ovaj grad spada medu deset američkih gradova u kojima se najlakše može pešačiti. Prošetao sam se do Muzeja američkih pisaca, u koji je uloženo deset miliona dolara kad je nastajao, a čiji je godišnji budžet oko dva miliona. Unutra - ni jedan jedini eksponat! Pa ipak, muzej je vanredno zanimljiv. Prikazuje život stotinu autora (mrtvih, živi bi već nešto zamerili, pa su njih izbegli). To je kao brzopotezni vodič kroz istoriju američke književnosti. Sve je satkano od kratkih informacija, od srži i suštine. Veliki deo muzeja posvećen je novim žanrovima - naučnoj fantastici i pričama s više potencijalnih završetaka. Američki muzeji često podsećaju na džinovske igraonice stvorene da bi se u njima steklo (često površno) znanje na zanimljiv način. Na nekoliko stolova postavljene su stare pisaće mašine. Posetioci su pozvani da sami otkucaju svoju poruku ili književno delo.

Pomešana osećanja

Na jednom zidu džinovski vodopad reči stvara mudre misli. Sve je interaktivno, pokretno, reaguje na dodir. Izleću slike i informacije, tkanine opisane u knjigama mogu se dodirnuti. Mašina na zahtev štampa račun s književnim tekstom - izaberite čitanje na minut, tri ili pet. Samo još nedostaje da se nos zagnjuri u kutiju i da se omiriše pisac. Pomešanih osećanja, jer muzej mi se i dopao, ali i nije, tragao sam za Bukovskim. Nisam ga našao. Možda su pazili da se među piscima ne nadu oni sa ekstremnijim delom? Treba biti politički korektan. Nađoh ga u muzejskoj prodavnici, na razglednici na kojoj grize sopstvenu šaku.
- Danas je otoplilo - kaže mi radnica muzeja.

- Bogme jeste, minus 12 - kažem.
- Stiglo leto, pazi da ne pocrniš na suncu....

Viktor Lazić