BARBADOS! Biser Atlantika: Tropski raj s tri hiljade sati sunca godišnje

Mlečno zelenoplava boja mora utapa se u daleki horizont. Sitni pesak pod nogama se migolji - prepun je račica čije rupice nagoveštavaju da je svaki pedalj ostrva ispunjen životom. Raže i morske zvezde zapazih u plićaku. U dubljoj vodi okružiše me morske kornjače. Znatiželjne su, prilaze mi kao da bi da me dodirnu i došapnu mi priče prethodnih vekova.

Barbados. Sinonim za plaže, pesak koji tone pod nogama stotina hiljada turista. „Barbados je Amerika Kariba“, s ponosom ističu meštani. Bezbedan i organizovan, s boljim životnim standardnom od komšiluka, ali s retko kojim zdanjem višim od pet-šest spratova. Ovde se pazilo i pazi na prirodu, na turiste, na dobar i udoban život iako problemi nisu mali, a pokraj spomenika u centru grada spavaju beskućnici.

Cela država u Karipskom moru i Atlantskom okeanu je jedno ostrvo. Najudaljenije tačke nisu dalje od sat vremena vožnjom, čak i po njihovim, izuzetno lošim putevima. Iznajmio sam automobil kako bih imao slobodu i mogućnost da zavirim u udaljene kutke, uvek gladan znanja i iskustava. Voze levom stranom i povremeno tako jure uskim putevima punim rupa da često kad primetim da mi dolazi veće vozilo iz suprotnog smera, ja potpuno stanem dok ne prođe. Nekad i žmureći, jer se čini da su milimetri bili u pitanju u razmimoilaženju.
Čekala su me iznenađenja na Barbadosu. Ostrvo ima 439 kilometara kvadratna - čak dve stotine puta bi Barbados stao u Srbiju, slično koliko bi Srbija moglo da se smesti u Rusiju! Više od 400 godina istorije i sada skoro 300.000 stanovnika ispunili su taj maleni prostor muzejima, galerijama, spomenicima, muralima, starim vilama. Priroda je sve to zaogrnula plažama i tropskim zelenilom. Deset dana za Barbados činilo mi se kao previše, a zapravo je premalo... Toliko su me zaokupirale razne znamenitosti da sam jedva stizao do plaže - retko više od sat do dva dnevno!

Nepravda je učinjena mnogim zemljama gde sveto turističko trojstvo - sunce, more i pesak - privlače nebrojene posetioce. Kada se bućne u osvežavajuće more po jarkoj vrućini, lako se smetne s uma da svega koji metar dalje postoji vibrantan kulturni život. Da meštani nisu samo turistički radnici, iako im ekonomija i životi u velikoj meri zavise od turizma, već da su konobar, recepcionerka, turistički vodič - neretko prava umetnička duša! Desetak galerija rasutih po Barbadosu svedoče o tome kao i murali, često skrajnuti u uske prolaze između zgrada, ponekad izuzetne umetničke lepote. Prepune su radnje umetničkih dela od drveta, stakla i keramike. Inspiraciju za ulja na platnu najčešće pronalaze u moru i šumama.

- Mada većina meštana ne ume da pliva i retko odlazi na plaže - kako piše u jednom vodiču.
Na parkingu parlamenta dopao mi se grafit crnkinje koja na glavi drži korpu sa bananama, a u ruci - decu koja igraju fudbal. Potrudio sam se da saznam ko je autorka i posle nekoliko dana tom istom ulicom prošetao sam se s Kristinom, koja je za Instagram nadimak izabrala „opsidijan“, vulkansko staklo. Njena umetnost baš tako - izaziva erupciju emocija, a onda ih ovekovečuje u trenutku, da tako traju. Kristina je jedno vreme boravila u Engleskoj, kao i mnogi sa Barbadosa, pošto je ostrvo dugo bilo engleska kolonija, a sve do 2021. godine vladarka Barbadosa bila je engleska kraljica. Od tada su postali republika sa predsednikom, koji obavlja ceremonijalne aktivnosti. U državi vlada dvopartijski sistem, po ugledu na Ameriku i Englesku. Zgrada parlamenta je najlepša zgrada u gradu sa tornjem i satom, podno koje je Kristinino remek-delo. Parlament pomalo liči na crkvu, a pomalo na londonski Big Ben. Noću je divno osvetljen, pa sam mu se više puta vraćao.

Posejdonov trozubac

Tu se danonoćno vijori zastava Barbadosa, jedina zastava na kojoj se nalazi Posejdonov trozubac, i to - polomljen! Nekada je stajao ceo, za vreme engleske uprave, sa tri kraka - tri podele vlasti u demokratiji. Pošto su procenili da su vladarsku moć Engleske, oličenoj u britanskom trozupca „polomili“, rešili su da nije red da trozubac u takvoj situaciji ostane čitav. Moderna zastava Barbadosa ima tri vertikalna polja - dva plava kao more i nebo, a u sredini žuto označava pesak. Baš na tom pesku prvog dana nezavisnosti našao se vrh polomljenog trozupca. Njegove oštrice čest su motiv na tetovažama i na umetničkim delima. O tome, ali i o svom boravku u Engleskoj priča mi Kristina dok me vodi po gradskim galerijama. Zgodna energična i spontana crnkinja na dogovoreni sastanak kasnila je čak sat vremena. Sva srećom pa je na sledeći sastanak koji sam imao dogovoren jedan ugledni pisac takođe kasnio sat vremena, pa je ispalo kao da su - svi došli tačno na vreme! Ništa neobično za Barbados, koji Ajnštajn nije posetio, inače bi sigurno pronašao formulu kako to tačno sunce i plaže utiču da se vreme iskrivi, rastegne ili skupi kao lastiš.

Oslobođeni robovi

Većina stanovništva su oslobođeni robovi, ali se ne oseća težina prošlosti. Ljudi su srdačni i nasmejani, spremni da izađu u susret strancu. Beže od svađe i neprijatnosti kao teške bolesti, a dostojanstvo i poštovanje nose tako prirodno da je teško zamisliti njihove pretke kao robove na poljima šećerne trske. Tako su me lako primali u svoje društvo, tako su bili srdačni i dobronamerni da sam spontano pomislio da bi rasiste trebalo staviti među ove ljude, da osete dobrotu koja svako zlo, pa i rasizam, lako ubija.
- Kada sam bila u Engleskoj, imala sam neprijatnosti zato što sam crnkinja - priča mi Kristina.

Jedva je dočekala da se vrati na Barbados, ali ne zbog toga.
- U Engleskoj ima manje boja u svakodnevnom životu - njena je glavna zamerka Ostrvu kiša i sumaglica, gde su sunčani dani retkost. Na Barbadosu je obrnuto - sa prosečno tri hiljade sati sunca godišnje, ovde je prava retkost da horizont prekriju oblaci. Temperatura retko pada ispod 25 stepeni. Čak i kad se spusti kiša, to kratko traje i kao da služi samo da bi se nad plažama uzdigla i pokoja duga, kao da ih bog već nije dovoljno darovao lepotom...

Lavirint granja

Kristina me je uputila u jednu tajnu: izvori pijaće vode ovde su retkost i smatraju ih svetim mestima. Naročito su poštovani izvori, bez kojih ranije ne bi ni moglo biti života na Barbadosu, posvećeni rastafarijancima, čija mala ali značajna zajednica ovde živi. Uputio sam se da vidim jedan takav izvor. Rastafarijanci koje sam sreo na putu objasnili su mi da je najbolje da vodi priđem u trenutku kad se smenjuju svetovi - u predvečerje, dok sunce zalazi za beskrajno plavetnilo. Narandžasta i crvena tad iz nebeskih dubina pronađu svoj put među gusto granje i rasprše se po izvorskoj vodi ispunjavajući molitve. Šuma nije šuma - to je lavirint granja neobičnog drveća, mešavina mangrova i indijskih banjan stabala, koji umesto krošnje u svim pravcima šire džinovske ruke, iz kojih se nove grane spajaju sa zemljom, čineći ogroman drveni lavirint povezan u jedno biće. Na pojedinim mestima drveće je preko staze spustilo niti - zavesu koja se leluja na povetarcu, kao da je pomeraju duhovi. Magična šuma na magičnom izvoru na nekoliko metara od obale Atlantika... Umivam se svetom vodom, a od želja imam samo jednu - da još jednom u budućnosti moja duša nade mir u šumama i među kornjačama Barbadosa.

Viktor Lazić