DA LI ĆE TRAMPOVA POLITIKA DONETI STRATEŠKU AUTONOMIJU EVROPE? Analiza Darka Obradovića za Kurir o prekretnici i procesima koji podsećaju na "VELIKI PRASAK"

Darko Obradović iz Centra za stratešku analizu napisao je za Kurir tekst o tome da li će politika američkog predsednika Donalda Trampa trajno stvoriti evropsku stratešku autonomiju.

Evropa će od trgovačke globalne raskrsnice ići u pravcu tvrđave iza čijih zidina će se izgrađivati sopstveni kapaciteti. Posle više od 70 godina američkog bezbednosnog štita u okviru NATO-a Evropa je pred dilemom da li će je Amerika napustiti.

Trampova politika koju mnogi nazivaju izolacionistički imperijalizam nije toliko bez osnova. Pretnja koja dolazi iz Kine zahteva preraspodelu raspoloživih kapaciteta. Strateška politika Donalda Trampa dovešće do smanjenja asimterije dva evro-atlantska krila, jednog u Evropi i drugog u Americi. Srž Trampovog pristupa je da natera Evropu da se naoruža i preuzme kontrolu nad evroazijskim pravcem i delom Bliskog Istoka.

Reč je o kontroli azijskih vrata ka Evropi. Pošto Evropa preuzme kontrolu nad Rusijom, Amerika će moći u potpunosti da preuzme indo-pacifičko krilo. U tom kontekstu treba posmatrati Makronov predlog da Francuska svoje kapacitete nuklearnog odvraćanja proširi na ceo kontinent. Repozicioniranje Evrope ka osovini Iran-Rusija-Kina umesto pasivnosti napraviće aktivan pritisak na njih.

Umesto da Kina i Rusija opkole evro-atlantski prostor sva je prilika da će se desiti suprotno i da će morati da ulažu mnogo više napora. Poput Irana na Bliskom Istoku, tako je i Rusija u Evropi diktirala pravila igre i terala kontinent u iznudicu.

Amerika i Evropa još uvek predstavljaju atraktivnije partnere. Skoro svi kineski susedi su američki saveznici, a svi evrospki susedi Rusije opredeljeni za Evropsku uniju sa izuzetkom Belorusije.

Incidenti poput Gruzije su prolazni kratkoročni ekcesi i nisu pravilo. Donald Tramp je produžio sankcije Rusiji za još godinu dana i najavljuje nove setove sankcije. Nova američka administracija smatra da bivši predsednik Bajden nije uveo sankcije na ključne ruske sektore poput gasa i nafte čime je pokazao slabost.

Ovakvom akcijom više niko u Evropi neće moći da plaća rusku naftu. Neminovno će ova mera rezultovati snažnijim energetskim povezivanjem Evrope i Amerike.

Od 2014.godine lopta je bila kod Putina. Ako je dati za pravo predsedniku Trampu i danas je lopta kod Putina ali ne u ofanzivnom smislu, Rusija ostaje bez strateških izbora na duge staze.

Nakon ukrajinsko-američkog sastanka u Džedi došlo je do odmrzavanja vojne i obaveštajne pomoći Ukrajini. Sada je na potezu Putin koji vrlo lako svojim maksimalističkim ciljevima može izazvati sujetu predsednika Trampa.

Apsolutno je pogrešno tumačiti Trampovu želju za mirom kao iznuđeno stanje, naprotiv pohod ka miru je proces potvrđivanja lične dominacije. Primirje ne znači obustavu pomoći Ukrajini, nema ukidanja sankcija bez merljivih rezultata. Rusija će verovatno ostati okupator delova Ukrajine.

Nema iluzija u Evropi da je Rusija aktivna i stvarna pretnja. U celokupnom tom vrtlogu Evropa shvata da je Kina postala višedimenzionalna pretnja koja napušta svoju miroljubivu politiku.

Kina je na Nacionalnom narodnom kongresu reafirmisala „autonomno otvaranje“ što je zapravo eufemizam za odmazdu na ekonomskom polju. Čak je i Ukrajina indirektno zapretila da će svoje sirovine ponuditi Kini ako amerikanci budu odugovlačili. Pritisak koji nastaje na indo-pacifiku lako može postati arhimedova tačka za uništenje evropske ekonomije.

U Pekingu odavno postoje planovi o defanizivnoj izolaciji. Zbog toga je ključna industrijska tranzicija. Lov na resurse objavio je Donald Tramp, ukida ekološke barijere za ekpsloataciju prirodnih bogatstava. Lista kritičnih sirovina broji oko 20 različitih elemenata.

Evropa nema kontrolu nad svima potrebnim sirovinama. Kina ulazi u vrlo nepredvidljivo stanje. Ciljevi o 2025.godini kao godini apsolutne kineske ekonomske dominacije nisu ispunjeni. Njena uloga po pitanju podrške Rusiji sve više postaje teret. Svega toga su svesni i u Pekingu. Nastupa vreme izuzetnog nepoverenje na relaciji Rusija-Kina.

U toku je projekat železničkog koridora preko Kazahstana. Sve više kineskih subjekata izbegava poslovanje sa Rusijom. Jednostavno je, Kina je deo globalne ekonomije, a Rusija to nije. Pitanje je vremena kada će Rusija transparentno početi da ustupa svoja prirodna bogatstva Kini. Teški izazovi predstoje kako bi se zaštitio liberalan poredak u kome živi milijarda ljudi.

Značaj strateških sirovina postaje kritičan u tehnološkoj utakmici. U pogledu vojne industrije sve veći primat imaju dronovi i bespilotne letilice. Hoće li Kina isporučivati litijumske baterije Evropi za potrebe vojne industrije? Vrlo teško.

Zato se rudarstvo, prerada i teška industrija vraća u Evropu koja je spremna da plati koliko god je potrebno da bi smanjila svoju zavisnost. NATO standard predviđa da se u vojnu opremu ne mogu ugrađivati komponente spornih dobavljača. Strateške sirovine su duboko bezbednosno pitanje sa potencijalom globalne prednosti.

Manjak kapaciteta namenske industrije razviće se kroz partnerstva. Dobra je prilika za Srbiju da iskoristi mogućnost transfera vodećih tehnologija i privuče dodatne strane investicije. Evropa i Amerika moraju da podele svoje uloge. Hibridne pretnje dovode u pitanje redovno funkcionisanje kritične infrastrukture članica EU.

Trampovi zahtevi za povećanjem troškova odbrane nisu put ka uništenju NATO već njegovom jačanju. Da li je Tramp govorio protiv energetske bezbednosti Evrope kada je upozoravao na opasnost od ruskog energetskog monopola? Ovaj posao neće biti lak.

Generalni sekretar NATO-a Mark Rute upravo je završio posetu Vašingtonu. Već mesecima ovaj zvaničnik NATO-a podvlači da dve trećine članica već ispunjava standard od 2% izdvajanja za odbranu.

Poljska se navodi kao veoma pozitivan primer koji hvali i ministar odbrane SAD Hegset. Drugi moment „velikog praska“ predstavlja čvrsta posvećenost Evrope odbrani Ukrajine nakon hladnog tuša iz Vašingtona.

Konferencija o bezbednosti organizovana u Londonu očigledno je ispunila svoju ulogu i poslala poruku da će Evropa biti uz Ukrajinu dokle god je potrebo po principu „snagom do mira“. Osovina Pariz-London očekuje još pojačanja. Velika Britanija saopštava da u koaliciji već ima 40 država.

Završen je samit EU gde je doneta istorijska odluka o mobilisanju 800 milijardi eura za potrebe odbrane. Evropljani će ukloniti fiskalne barijere. Evropa preuzima odgovornost za odbranu Ukrajine.

Fridrih Merc, budući nemački kancelar, blizak je stavovima o potrebi povećanja odbrambenih kapaciteta. Ima nagoveštaja da kada je reč o odbrani treba primeniti princip odzdo na gore.

To znači da treba okupiti one države koje su spremene za učešće umesto da se rasipa energija na one koji su neodlučni, na sličan način je nastao sistem Šengena. Ovo prestrojavanje neće biti lako i zavisiće od faktora vremena, resursa, ljudstva i novca.

Od svog osnivanja EU nije pokrenula ovoliku mobilizaciju resursa za odbranu. Svaki partner ima svoju značajnu težinu.

O gašenju NATO-a nema ni govora. Sve članice EU održavaju visok nivo interoperabilnosti sa Alijansom. Američke vojne baze poput one u Ramštajnu postale su globalni centri za projekciju američke moći.

Od jedne takve baze na zapadu Nemačke korist ima i Amerika i Evropa. Iz te baze Amerika ima vazdušni most ka Evropi i Africi.

Evropski problemi odavno nisu samo evropski već su u direktnoj vezi sa američkom bezbednošću. Američka vazdušna i pomorska superiornost se ne može nadoknaditi evropskim resursima. Ramštajn je najveća američka baza van Amerike.

U kratkom vremenskom roku Evropa ne može da nadomesti vazdušne kapacitete. Sve što je zaključeno na evropskom samitu zahteva vreme, resurse, zakonske okvire i kapacitete.

Prema Strateškom konceptu NATO-a iz Madrida predviđeni razvoj snaga u slučaju nužde je 100.000 za deset dana, 200.000 u periodu od 10 do 30 dana, i 500.000 u roku do 180 dana.

Ovaj ambicizni cilj u slučaju eskalacije konflikta sa Rusijom nije moguće ostvariti bez učešća Amerike. Na ovom mestu dolazimo do trenutka „velikog praska“.

Više nema povratka na stare pozicije. Kreira se snažni evropski stub koji je zakonitost. Inicijativa osovine London-Pariz dobija svoj evropski okvir. Koliko je evropska odbrambena potrošnja značajna pokazuje i podatak da je više od 700 naružbina aviona F-35
upravo od strane država EU dok je taj broj narudžbina u SAD svega 54.

Transatlantske trzavice izazvale su debatu da li F-35 može biti onesposobljen na daljinu od strane SAD. Ovakve debate i sumnje su nekada bile domen ruskih aktivnih mera.

Dok se osovina Iran-Rusija-Kina geografski, bezbednosno i ekonomski povezuje na Zapadu postoji rizik od podele. Ni govora nema da će predsednik Tramp ispuniti listu želja ruskog predsednika Putina iz praktičnog razloga što mu je evropsko krilo od strateške važnosti.

Evropska namenska industrija biće neka vrsta ekonomske kompenzacije za sektore u stagnaciji. Možda ne možete naterati sve ljude da kupuju evropske automobilske brendove, ali zato ekonomske operacije možete prebaciti na teren evropskog naoružanja koje će kupovati svi iz nužde.

Pred nama su decenije prestrojavanja zbog „velikog praska“. Ako je verovati evropskim obaveštajcima stari kontinent nema vremena.

Da bi bila strateški autonomna Evropa mora da raspolaže respektabilnom vojnom silom kako ne bi došla u situaciju da bude izazvana na svojim graničnim tačkama. Strateška autonomija podrazumeva potpunu samostalnost u materijalnom smislu.

Evropa će od trgovačke globalne raskrsnice ići u pravcu tvrđave.

(Kurir.rs)