OSTRVO SUNCA, BISERA, VITEZOVA I ISTORIJE: Godišnje ga poseti skoro dva miliona ljudi! Nekad okupirani Persijancima, Turcima i Italijanima, a sad turistima
Nema mnogo ostrva na svetu kao što je Rodos. Jedno je od najpopularnijih turističkih mesta Evrope, među većima u Mediteranu, poznato je kao ostrvo sunca, vitezova i bisera. Tome doprinosi ogrlica plaža koja opasuje obale, s beskrajnim ležaljkama oko kojih se otimaju golišavi turisti iz svih delova sveta. Ostrvce koje nema ni sto pedeset hiljada stanovnika godišnje poseti skoro dva miliona turista. Navala je tolika da meštani u šali govore da su ih ranijih milenijuma okupirali Persijanci, Turci i Italijani, a sad svake godine to čine - turisti.
Tek manji deo posetilaca razmili se ostrvom u potrazi za bogatim kulturnim nasleđem ili lepotama koje nude vinogradi, visoka brda i bujna priroda. Na Rodosu postoji čak i džungla, kako gusto rastinje uz korita reka i potoka reklamiraju agencije. Možda preteruju u svojim opisima ali je činjenica da su bogovi ili, ako je verovati grčkoj mitologiji, bog sunca Helios bili naročito daroviti kada su stvarali prirodu Rodosa. Valovita brda i goleti, povremeno pravi krš stena što štrče ogoljene na suncu smenjuju se s nepreglednim šumama, nizijama i kanjonima ispunjenim zelenilom. To su dve drugačije slike sveta na samo nekoliko desetina metara visinske razlike.
Podvodni svet i Kolos
Najznačajniji centar za proučavanje podvodnog sveta u Grčkoj je na Rodosu, posvećen živom svetu Mediteranskog mora. To je ujedno i gradski akvarijum u prestonici, u koji godišnje pohrli dvesta hiljada posetilaca. U zgradi skromnog izgleda izložena je značajna kolekcija školjki, ali i prepariranih morskih nemani. Smešten na špicu poluostrva, akvarijum je razdelnica dve peščane plaže i početak dugačkog šetališta koja vodi do starog dela grada i luke.
Promenada uz more umiveno je lice Rodosa gde se na manje od kilometra prepliću svi istorijski periodi, kuda se prošetaju skoro svi turisti. Upravo se tu nalazio slavni Kolos sa Rodosa, jedno od sedam čuda antičkog sveta, skulptura boga sunca Heliosa visoka 33 metra, podignuta oko 280. godine pre nove ere iznad ulaza u zaliv. Legende tvrde da su brodovi koji dolaze u Rodos prolazili između njenih nogu i da je sagrađena od ostataka vojne opreme ratnih neprijatelja. Skulptura, jedna od najvećih na svetu do dana današnjih, stajala je svega 54 godine, srušena je u zemljotresu. Grci je nikad nisu obnovili, iako su to mogli, jer su verovali da je rušenje bilo želja bogova. Posle više vekova Arapi su na devetsto kamila otpremili njene ostatke u Siriju. Istorijski izvori opisuju da je bilo potrebno šestoro ljudi samo da opašu u zagrljaju jedan Heliosov prst. Sigurno su neki od ovih opisa preterani, ali jedno je izvesno: nema skulpture koja je u toj meri obeležila istoriju planete i naročito antičkog sveta.
Razumljivo je da na ovom mestu realnost posustaje pred mitovima, koji su s razlogom za mnoge Grke i danas stvarniji od bilo čega. Zato sam jedva dočekao da vidim mesto na kojem je stajala skulptura. Zatičem dva stubića na čijim vrhovima su male zelene metalne skulpture jelena - suviše skroman podsetnik slavne prošlosti i još slavnije mitologije. Čak je i brod koji se ukotvio pored veći i impresivniji od ovih spomenika. Jeleni su simbol boginje Artemide, Zevsove ćerke, posvećene lovu i prirodi, naročito uvažavane na Rodosu. Zanimljivo je da su ove skulpture, izrazitog italijanskog stila (pomalo čak podsećaju na rimsku vučicu), pre stotinak godina podigle okupacione italijanske vlasti. U blizini me dočekuje divna vila iz tog vremena, prava italijanska palata. Tu je sad sedište lokalne vlade, mada je s lučnim prolazima, venecijanskim prozorima i ukrasima na fasadama zdanje kao stvoreno za muzej. Više pažnje od velelepne fasade privlače golišave blogerke, instragramerke i slična napućena bića koja tu snimaju hiljade selfija, a povremeno sa sobom dovedu i kamermane i profesionalne fotografe da im što lepše usnime napućene usne, istaknute noge i poprsja ispred divne italijanske fasade.
Italijanska vladavina
O italijanskoj vladavini Rodosom saznao sam kad sam kao dete započeo sa sakupljanjem poštanskih maraka. Italijanski Rodos imao je sopstvene marke, koje su mi stigle pod ruku i tako sam prvi put poželeo da posetim ovo ostrvo. Kako je Italija stigla u ovaj deo sveta? Neposredno pred početak Prvog balkanskog rata napala je oslabljeno Otomansko carstvo. Glavni plen bili su Libija i Rodos, a sporedni rezultat - lakše oslobađanje južne Srbije s Kosovom, pošto je poraženom carstvu posle ovog rata bilo još teže da se odbrani od napada Balkanskog saveza, tj. Srbije, Grčke i Bugarske.
Tokom nekoliko decenija vladavine, sve do pred kraj Drugog svetskog rata, Italijani su izgradili zadivljujuće palate i nekoliko crkava, ali su za sobom ostavili gorak trag. Pokušali su nasilno da italijanizuju stanovništvo, što Grci ne mogu da im oproste. Sve je manje živih svedoka tog vremena, tek poneki vremešni starac koji je kao dete bio primoran da govori italijanski i posle toliko decenija još uvek ga dobro zna. Deca u školama tad su morala da upućuju fašistički pozdrav nastavnicima, što je prikazano na mnogim jezivim školskim fotografijama iz tog vremena okačenim po muzejima širom ostrva, a grčki je čak bio zabranjen u školama. Mnoga italijanska zdanja su sada ruševine, naročito u unutrašnjosti ostrva. To je slučaj i s Musolinijevom vilom u šumama na jugu. Izgradio ju je italijanski upravnik kao letnju rezidenciju za voljenog diktatora. Činilo se izvesnim da će se Musolini ovde penzionisati, pa je sve pripremljeno tako da udovolji Dučeu: pogled na Egejsko more i obalu Turske, da vladar može spokojno da mašta o proširenju svoje imperije. U luksuznoj dvospratnoj vili prepliću se kamen i drvo, ceo zid okrenut ka moru je u prozorima i vratima. Lako je zamisliti uniformisane italijanske moćnike kako ih osvežava morski vetar i miris šume usred koje je smešteno zdanje. Ne kaže se bez razloga da ako želiš da nasmeješ Boga, sve što treba da uradiš jeste da mu kažeš svoje planove. Od italijanskih maštarenja, ali i ove vile, ostale su samo ruševine. Jedva sam ih pronašao u zabačenoj šumi, uporan da vidim razrušene ostatke ružne prošlosti. Velelepna vila na korak je od toga da se potpuno uruši. U ironiju sudbine mogao bi se smestiti i moj dolazak, to što ulazim u rasturene toalete, Musolinijevu dnevnu sobu, uživam u pogledu s njegovog balkona, a sam diktator nije doživeo da ovde lično kroči - partizani su ga streljali i telo mu naglavačke obesili u Milanu, zauvek raspršivši diktatorska maštarenja o spokojnim danima na Rodosu. Grčki umetnici povremeno posećuju zdanje da mu na zidovima dodaju poneki grafit. Tako me posmatraju dva pingvina sa željom da se probudimo u boljem svetu i parole protiv nacizma. Pošto je u neposrednoj blizini jedan planinarski hotel, zidovi su iskorišćeni i za reklame: raznorazni restorani i prodavnice škrabali su po zidovima svoje podatke među srcima zaljubljenih posetilaca. Neobična vila ima i svoju kapelu, nad čijim ulazom je takođe postavljen friz s prikazom jelena.
Zalasci sunca
Najlepši zalasci sunca upravo su sa ove strane ostrva, kao i neke od najlepših tvrđava. Takva je Kritinija, venecijanska tvrđava izgrađena u 16. veku na vrhu brda visokog 131 metar - odavde se more vidi kao na dlanu, ali i unutrašnjost brdovitog ostrva. Turci su 1480. godine okružili zamak, pokušavali da ga opsednu mesecima, uništili ga, ali ga tad nisu osvojili. Na tri nivoa, na strateškoj poziciji za odbranu ostrva, ali i posmatranje sunčevog zalaska, bila je savršeno mesto da okončam dan na bogatom Rodosu. Istorija, drevna i moderna, više od plaža, mami da ovde što duže ostanem, a zalasci sunca nad Egejskim morem - da, kao drevni Grci, zaplovim u potrazi za srećom u bilo kom pravcu.
