SVETO MESTO OSKRNAVLJENO I UKLETO LJUDSKOM SUJETOM I MRŽNJOM: Priča o hinduističkom hramu koji se nalazi na jednoj od najopasnijih granica na svetu (FOTO)

Reporter Kurira, književnik i advokat Viktor Lazić obišao je svojevremeno sveti hram Prasat Kao Pra Vihan, koji se nalazi na granici Tajlanda i Kambodže, gde su donedavno trajali oružani sukobi i u kojima je bilo dosta žrtava. U Kuriru je, podsetimo, protekle nedelje izašao prvi deo teksta o jednoj od najopasnijih granica na planeti.

Vodič nije star, pa mi se čini da nikako nije mogao biti vojnik krajem sedamdesetih godina. Upitah kad je tačno bio angažovan u vojsci i na kojim poslovima.

- Od pete, a u vojnom kampu sam vežbao od četvrte godine života. Bio sam miner. Nije to tako teško, uđe ti u krv, mogu žmureći da ti miniram sobu, samo mi daj desetak minuta.

Šta reći na ovako velikodušnu ponudu? Neka, hvala? Poklonu, tj. mini se u zube ne gleda? Minera sa ovolikim iskustvom svakako nije lako naći. Kambodža je, nažalost, poznata po tome da su decu od rođenja obučavali za ratnike i da su ta mala nevina bića postajala najveći monstrumi i činila najgora zlodela, jer nisu imala razvijenu empatiju. Da li je njegovo iskustvo garancija moje bezbednosti ili bih baš zbog toga trebalo da strepim?

Krenuli smo, motorom, ka severu. Što smo bliže, to je više ljudi po selima bez ruku i nogu. Uz put su postavljeni mnogobrojni znaci koji upozoravaju na minirani predeo. Procenjeno je da u kambodžanskim šumama i poljima ima još oko pet miliona aktivnih mina.

Zaustavljamo se u restoranu, trščanoj verandi s krovom od bananinog lišća. Ovo je poslednje mesto gde možemo da kupimo ukusne namirnice. Nude nam da izaberemo nekoliko pravih poslastica: pržene, ljuto začinjene škorpione nabijene na roštiljski štapić od bambusa, pržene bubašvabe ili kuvane tarantule, ispunjene čilijem, spremljene na poseban način, tako da su spolja hrskave a unutra mekane. Pitam da li imaju nešto prilagođeno evropskom ukusu. Nude mi dugački ljigavi skuvani penis bika, s testisima. Biram škorpione za doručak i tarantule za ručak.

Umalo u minskom polju

- Prostor oko hramova je razminiran. Došao je neki tim iz Japana i obavio posao pre nekoliko godina. Ali nećemo ni tamo da se šetamo. Obići ćeš samo ruševine i drži se uza zid. Što da mi proveravamo da li su Japanci dobro obavili svoj posao... - podučava me vodič, a ja snažno klimam glavom u znak slaganja dok se borim da sažvaćem hrskavi tvrdi oklop malenog škorpiona.

Sukob na ovoj granici tinja duže od sedamdeset godina, ali je za njega malo ko u svetu znao do nedavne eskalacije. Vesti o poginulima, u sklopu redovne statistike, ne uzbuđuju nikoga i spadaju tek u sporednu vest lokalnih televizija.

Hram je na vrhu litice na skoro šeststo metara nadmorske visine. Pozicija mu je tako nezgodna da mu je iz Kambodže, kojoj je pripao i odakle dolazim, skoro nemoguće prići. Tek 2003. godine je izgrađen putić koji vijuga kroz klisuru, na nekim mestima čini se da je uspon barem sedamdeset odsto. Na jednom mestu smo morali da siđemo s motora, da ga guramo uzbrdo, a dva puta smo proklizali i umalo završili u minskom polju.

- Zbog ovakve pozicije lakše je bilo Tajlanđanima da do njega dođu i tu stacioniraju svoje vojnike, što su oni učinili čim su se povukli Francuzi. Mi smo 1954. godine pokrenuli postupak pred Međunarodnim sudom pravde, koji je presudio da je Tajland prihvatio ugovor sa mapom, da su o mapi mnoge instance njihove vlasti bile obaveštene, da je imao koristi od tog ugovora, da prvih pet decenija nije osporavao pravo Kambodže, te da je dužan da ga preda nama. Presuda je sa devet naspram tri glasa doneta 1959. godine - priča mi vodič pa dodaje da su u Bangkoku tad izbili protesti, ali je Tajland ipak morao da se povuče. Spuštanje zastave im je toliko teško palo da su odlučili da je nikada ne spuste - umesto toga su iskopali jarbol i sa sve zastavom ga preneli nešto dalje, do hrama na svojoj teritoriji. Sastavni deo presude bila je i odluka da Tajland mora Kambodži da vrati sve predmete koje je odneo iz hrama.

- Naš kralj Sihanuk uspentrao se tad uz liticu, sam uspon trajao je više od sat vremena, da se tu pomoli i da donese darove monasima. Želeo je da se pomiri sa Tajlanđanima. Obećao je da će oni zauvek moći bez viza i komplikovanih procedura da posećuju hram i da im dozvoljava da zadrže sve što su iz hrama odneli - priča mi vodič pa navodi da to nije umirilo komšije, koje su tad tvrdile da se presuda odnosi na hram, ali ne i na 4,6 kvadratnih kilometara prostora oko hrama. Usledilo je još jedno suđenje... i još jedna presuda 2013. godine u korist Kambodže.

Na vrhu

Kada smo se popeli na vrh, postao mi je jasan strateški značaj litice - odavde se Kambodžanska ravnica, beskrajna pirinčana polja, čini se cela zemlja, vide kao na dlanu. Ko kontroliše ovaj vidikovac, može da ceo predeo nadgleda običnim dvogledom. U slučaju većeg sukoba, ovakva pozicija bi bila dragocena za uništavanje bilo kojih trupa koje prilaze granici.

Moj vodič prilazi litici, iz torbice vadi budističke mirišljave molitvene štapiće i pali ih kod jedne stene koja visi nad ponorom.
- Moja tetka je ovde poginula. Kada je Kambodža bila u najgorem ratu sedamdesetih godina, oko četrdeset hiljada ljudi koji su pobegli u Tajland preko noći je gurnuto pred ovaj hram, naterano da se vrate razorenim kućama. Sa jedne strane u njih je bilo upereno oružje, sa druge - litica. Barem tri hiljade ljudi je poginulo spuštajući se niz liticu, a oko sedam hiljada se i danas vodi kao nestalo. Moja tetka je pokušala da se spusti niz kanap koji su sastavili od komada odeće, ali je tkanina popustila i ona se survala u ponor. Tako su nam barem ispričali preživeli rođaci, mada joj telo nikad nismo našli. Verovatno je završila u masovnoj grobnici koja je tad za te nastradale iskopana.
Pred hramom nas dočekuje vojnik u papučama, sa raketom na ramenu. Srdačan je, razgovaramo o vremenskim prilikama i situaciji na granici. Raketu sa ramena ne skida, kao da je od pene. Kad se okrene ili počne nešto da objašnjava, tako njome zamahuje da mi se čini da će me njenim vrhom zakačiti.

Tu smo i ručali. Kad sam ugledao tarantule koje su se u torbama izmrvile, odjednom više nisam bio gladan.

- Uzmi malo mojih bubašvaba - ponudio me je vodič, dok sam ja požalio što ipak nisam uzeo teletinu, pa makar i teleću muškost. Moj vodič je poneo veliku porciju bubašvaba, kako bi ponudio i vojnike. To je, izgleda, neformalna ulaznica za ovaj hram.

Vojnik nam priča da je litica, kao prirodna tvrđava, bila poslednje uporište mnogima. Kada god bi vlast padala u Kambodži, po pravilu bi poslednji otpor pružali baš ovde.

Prostrani kameni put postavljen pre hiljadu godina vodi do hrama koji kao da je klesan u božjoj radionici od jednog komada kamena. Iznad vrata, po stubovima i na ćoškovima krovova su isklesane zmije i simboli bogova i mitskih čudovišta. Neke prostorije su porušene, tu su samo ogromni ostaci zidova na kojima se ponegde vide fragmenti drevnih umetničkih dela. Svetilište je dograđivano vekovima, pa je mešavina više različitih stilova. Jedna struktura sledi drugu u formi vozića u pravcu sever-jug, sa proširenjem jedino za glavnu odaju hrama. Takva struktura je neobična za kmerske hramove, koji su obično kvadratnog oblika i okrenuti ka istoku.

Drvene vojne barake uz hram su obložene džakovima peska. Neki su rascepani mecima, a rupe od metaka se vide gde god da pogledam. Na svakih nekoliko metara postavljeno je mitraljesko gnezdo, takođe zaštićeno džakovima.

- Uđi, zapucaj, duša voli zvuke metaka - rekao mi je vodič, sada već i prijatelj. Nisam alergičan na oružje, ali okrenuto ka Tajlandu iz pravca Kambodže... nije dobro da Srbin bude povod međunarodnog nesporazuma, i bez toga imamo dovoljno problema. Pristao sam da se fotografišem posmatrajući kroz otkočeni nišan mitraljeza deformisanu sliku prirode i čoveka. Posle toga sam znao da je došlo vreme da ovo sveto mesto, oskrnavljeno i ukleto ljudskom sujetom i mržnjom, napustim.