FIŠER JE SVIREPI UBICA RUSKIH DEČAKA: Mamio ih u GARAŽU SMRTI, pa ih silovao, komadao, a onda je otkriven JOŠ VEĆI UŽAS! Berači pečuraka pokrenuli lavinu STRAVE
Smrtna kazna u Rusiji ima veoma dugu tradiciju, koja seže u najranije periode stvaranja ruske državnosti. Ipak, savremena Rusija, nastala nakon raspada Sovjetskog Saveza, tokom kasnih devedesetih godina ukida najtežu kaznu i pod pritiskom Saveta Evrope zamenjuje je doživotnim zatvorom.
Poslednja osoba nad kojom je u Rusiji izvršena smrtna presuda bio je serijski ubica dece Sergej Aleksandrovič Golovkin. Pogubljen je u avgustu 1996. godine. Poznat pod nadimcima „Udav“ i „Fišer“, tokom perioda od 1986. do 1992. izvršio je niz brutalnih zločina nad dečacima u okolini Moskve.
Golovkin je svoje žrtve zastrašivao prikazujući im ostatke prethodno ubijenih dečaka, naglašavajući da će i oni doživeti istu sudbinu. Njegova ubistva gotovo uvek završavala su rasparčavanjem tela. Tokom istrage mu je dokazano najmanje jedanaest ubijenih dečaka. Spolja je delovao mirno i povučeno, radio je kao stručnjak za stočarstvo i bio čak nagrađen srebrnom medaljom za unapređenje uzgoja konja. Iza te slike krio se, međutim, jedan od najsurovijih zločinaca moderne ruske istorije.
Porodična pozadina i prvi znaci devijacija
Rođen je 26. novembra 1959. godine u Moskvi. Otac mu je bio alkoholičar, roditelji su se razveli kasnih osamdesetih, a sam Golovkin je imao zdravstvene probleme – deformitet grudnog koša, bronhitise i probavne tegobe. U školi je bio osamljenik, bez interesovanja za devojke, a bolovao je i od enureze, zbog čega je živeo u stalnom strahu da će ga vršnjaci ismevati.
Još u tinejdžerskom uzrastu počeo je da pokazuje sadističke sklonosti. Sa trinaest godina mučio je i ubijao mačke – obesio bi ih, odrubljivao glave ili vadio oči. To je bio uvod u monstruozne fantazije koje će kasnije primeniti na ljudima.
Prvi pokušaji i prvo ubistvo
Već 1982. godine, tokom vojne obuke, pokušao je da namami dečaka u šumu nudeći mu cigarete. Dete je uspelo da pobegne. U drugom pokušaju napao je nožem četrnaestogodišnjaka, ali se ovaj odbranio.
Prvi put je ubio 19. aprila 1986. godine. Na železničkoj stanici Katuar kod Moskve presreo je šesnaestogodišnjeg Andreja Pavlova, zapretio mu nožem i odveo ga u šumu. Nakon što ga je zadavio i prerezao mu vrat, oskrnavio je njegovo telo. Nekoliko meseci kasnije ponovio je zločin na gotovo identičan način, a telo sledeće žrtve raskomadao.
U avgustu iste godine ubio je šesnaestogodišnjeg Olega Gaskova, zadavši mu više desetina uboda nožem. Iako ovaj zločin nije zvanično priznao, policija ga je povezala sa Golovkinom.
"Garaža smrti" i uspon monstruoznog niza
Prekretnica se dogodila 1989. godine, kada je kupio automobil i garažu. Tamo je ubrzo počeo da dovodi svoje žrtve. Prvi dečak ubijen u garaži bio je desetogodišnji Sergej Stročkin, koga je manijak silovao, zadavio i raskomadao.
U podrumu garaže, koji je opremio 1990. godine, od avgusta te godine pa sve do septembra 1992. ubio je još osam dečaka uzrasta od 11 do 15 godina. Kao izgovor koristio je priču o krađama – nudio im da učestvuju u provalama, a potom ih odvodio u svoju jazbinu.
U jednom od tih slučajeva, nad petnaestogodišnjim Sergejem Zaharenkovim, prvi put je pokazao sklonost ka kanibalizmu: isekao je deo mesa sa tela, ispržio ga i probao. Nije mu se dopao ukus, ali to je ostalo zabeleženo kao jeziva karakteristika njegovih zločina. Lobanju dečaka čuvao je u garaži i pokazivao je kasnijim žrtvama kako bi ih zastrašio.
Često je dovodio po dvojicu ili trojicu dečaka istovremeno. U jednom slučaju prisilio je dvojicu zarobljenih da izvršavaju seksualne radnje jedan nad drugim, pre nego što ih je ubio i tela zakopao u šumi. Posebno surovo postupio je prema trinaestogodišnjem Nikiti Bogdanovu, kome je prerezao grkljan, potom ga izbo više puta i na kraju odrao deo kože sa leđa.
Najstravičniji zločin dogodio se kada je u garažu doveo trojicu dečaka – Vladislava Šarikova, Jurija Sidjakina i Denisa Efremova. Držao ih je i mučio čitavih dvanaest sati, pre nego što ih je jednog po jednog obesio i mučio, sve vreme ih zastrašujući i izlažući patnji. Time je zatvorio svoj krvavi niz od najmanje jedanaest ubistava.
Hapšenje i istraga
U oktobru 1992. berači pečuraka pronašli su tela poslednjih žrtava. Jedan dečak iz njihove škole izjavio je da je bio pozvan na istu „krađu“, ali da je odbio – i prepoznao je Golovkina.
Policija ga je uhapsila 19. oktobra. U početku je negirao sve, ali je ubrzo priznao jedno ubistvo. Pretres njegove garaže otkrio je neosporive dokaze: lobanje, ostatke tela, oružje, predmete za mučenje. Suočen sa tim, priznao je jedanaest ubistava, iako se sumnjalo da je broj žrtava bio veći.
Tokom istrage ponašao se hladno, monotono i povremeno ironično. Kada ga je sudija upitao da objasni svoje metode, rekao je: „Dovedite mi sina pa ću vam pokazati.“
Suđenje i presuda
Psihijatrijski pregledi utvrdili su da je uračunljiv, ali sa šizoidnim poremećajem ličnosti. Znao je šta radi i bio je svestan posledica. Proces protiv njega trajao je od avgusta do oktobra 1994. i vođen je iza zatvorenih vrata da bi se poštedeli rođaci žrtava dodatnih trauma.
Odbrana je pokušala da se osloni na njegove profesionalne uspehe i da mu ublaži kaznu, ali bez uspeha. Sam Golovkin je na kraju izjavio da se ne boji smrti i zatražio da bude streljan.
Dana 19. oktobra 1994. osuđen je na smrtnu kaznu streljanjem za 11 ubistava sa otežavajućim okolnostima, silovanja i krađu lične imovine žrtava. Zahtev za pomilovanje, upućen predsedniku Borisu Jeljcinu, odbijen je.
Pogubljenje i kraj smrtne kazne u Rusiji
Kazna je izvršena u moskovskom zatvoru Butirka 1996. godine. Tačan datum ostao je nejasan – najčešće se navodi 2. avgust ili 2. septembar iste godine. Golovkin je time postao poslednja osoba pogubljena u Rusiji.
Već naredne godine, 16. aprila 1997, uveden je moratorijum na smrtnu kaznu koji je i dalje na snazi, čime je slučaj Sergeja Golovkina ostao poslednje poglavlje u istoriji ruskih pogubljenja.
Kurir.rs
