"KUĆE GORE, GRAD VIŠE NE POSTOJI" Ukrajina gubi Donbas, front se približava, mučna svedočanstva ljudi koje evakuišu "Beli anđeli" - ceo život stane u DVE TORBE!
Pre dve nedelje ruska vojska prodrla je severoistočno od Pokrovska u Donbasu postiskujući ukrajinske snage prema Dobropilji, a front se približio selima na istoku Ukrajine.
Dojče vele (DW) je objavio reportažu o evakuaciji Ukrajinaca iz tog dela Donbasa.
- Sedimo na koferima - kaže žena koja se predstavlja kao Natalija iz Svjatogorivke, sela na obodu grada Dobropilja na istoku Ukrajine.
Ruska vojska je napredovala i sada je na samo desetak kilometara od njene kuće.
Ukrajinski vojnici uspeli su da povrate neka mesta, ali sela svuda unaokolo i dalje su pod stalnim bombardovanjem.
Jedini razlog zašto Natalija još nije napustila Svjatogorivku je taj što njeni stari roditelji odbijaju da se evakuišu.
- Moj otac kaže: "Rođen sam ovde i ovde ću i da umrem". A ja mu kažem: "Umrećeš, ali neće biti nikog da te sahrani kad svi odu" - objašnjava ona.
Reporterka DW razgovarala je s Natalijom u gotovo napuštenom selu.
Evakuaciju su, uz pomoć volontera, organizovali oficiri specijalne ukrajinske policijske jedinice poznate kao "Beli anđeli".
Evakuacija u Donbasu je opasna stvar i grupa zato putuje u oklopnom vozilu opremljenom elektronskom borbenom opremom.
Za volanom je David, volonter iz dobrotvorne misije AURA, a policajaca Ilija Malzev proučava mapu.
Moraju da pokupe ljude na dve različite adrese u Svjatogorivki.
"A gde ću da živim?"
Na prvoj adresi čeka 74-godišnja Marija.
Već je spakovala svoje stvari.
Policajac nosi njene torbe, a volonter joj pomaže da stigne do vozila.
Marija ne može brzo da hoda, oslanja se na štap.
Konačno ulazi u vozilo.
Teško diše.
- Dronovi lete pravo na nas. Htela sam u stvari da ostanem. Mislim, ionako sam već stara. Ali ovaj život me tera da odem. Nepodnošljivo je. U našoj ulici ostao samo jedan komšija, svi ostali su otišli - kaže nam Marija.
Spasioci ne uspevaju odmah da lociraju drugu adresu.
Gotovo niko ovde ne poznaje 70-godišnju Tatjanu, čije se ime nalazi na spisku ljudi koje treba evakuisati.
Na kraju je policajac pronalazi u jednoj od napuštenih kuća.
Sklonila se tu pre nedelju dana, nakon što je njena kuća u Dobropilji uništena projektilima.
- Morala sam da ostavim sve svoje stvari - kaže Tatjana.
Malzev pokušava da ubedi Tatjanu da krene.
- Hajde, idemo! Nema smisla da se ostane ovde - govori joj.
Starica pokriva lice rukama. U početku ne želi da krene, ali se na kraju zahvaljuje pomagačima.
- A ja sam mislila da su me svi zaboravili - kaže i osmehuje se.
Na izlazu iz Svjatogorivke, ona pita gde će ubuduće da prima penziju.
- Tamo gde budete živeli - kažu joj spasioci.
Ona uzvraća pitanjem.
- A gde ću da živim? - pita Tatjana, ali ne dobija odgovor.
„Situacija se drastično promenila“
- Pronalaženje smeštaja za ljude iz gradova i sela blizu linije fronta isto je tako teško kao i sama evakuacija - kaže Konstantin Tunicki.
žI on je policajac iz jedinice "Belih anđela", a inače je i on sam interno raseljeno lice.
Poreklom iz gradića Kurahove, koji je Rusija okupirala početkom ove godine.
Evakuisani iz Dobropilje, Svjatogorivke i drugih sela najpre se dovoze do privremenog centra u Donjeckoj oblasti.
Tu im pomažu volonteri iz raznih dobrotvornih organizacija.
Ljude zatim prevoze dalje na zapad, u Dnjipropetrovsku oblast, gde ih ili stavljaju u vozove ili smeštaju u skloništa za hitne slučajeve.
Ove nedelje, broj evakuisanih daleko je premašio raspoloživi smeštaj i mnogi su zato morali da spavaju u šatorima.
Tunicki kaže da svakodnevno dobijaju desetine zahteva za evakuaciju od ljudi u Dobropilji i okolini.
- Čitava stambena zgrada u Dobropilji uništena je navođenim projektilom. Pet ljudi koji su nas čekali prenoćilo je tamo. Situacija se drastično promenila - navodi on.
Tunicki objašnjava da, ako jedinice za evakuaciju nisu u mogućnosti da uđu u neko područje jer je previše opasno, onda govore ljudima da krenu pešice.
Jednom su dobili poziv od starijeg para.
- Bile su teške borbe u selu Nikanorovka. Stariji par koji otežano hoda dovezao je u kolicima staricu koja je inače vezana za krevet u susedno selo Bilecke. Rekli su nam da su ruski vojnici ubili ženinog sina, kao i u njene komšije koji su se krili u podrumu - kaže Tunicki.
„Ljudi brzo pakuju svoje stvari“
Ljudi napuštaju Dobropilju i okolinu i u sopstvenim vozilima.
Automobil sa belom trakom i prikolicom zaustavlja se na mestu za evakuaciju.
Vlasnica auta, Natalija, objašnjava da je traka namenjena za zaštitu od ruskih dronova, a prikolica služi za to da se ceo njen život preveze negde drugde.
Natalija, njen muž i njihova mačka upravo su napustili Dobropilju.
- Tamo je uništeno mnogo kuća. Grad zaista deluje jezivo. Ljudi brzo pakuju svoje stvari i odlaze. Iskreno, ne znam šta ćemo dalje. Prvo moram da prebolim sve ovo - kaže ona.
Natalija i njen muž kreću se ka Ternopilju na zapadu Ukrajine, gde planiraju da posete svog sina.
Bio je vojnik u armiji, ali je demobilisan nakon što je ranjen.
Natalijina majka još uvek je u Dobropilji.
- Nisam mogla da je ubedim - uzdiše žena.
Tunicki objašnjava da "ljudi ponekad odbijaju da budu evakuisani".
- Obično je to zato što su ih rođaci stavili na spisak, a oni sami to nisu tražili - kaže on.
Pomagači onda pokušavaju da ih ubede.
- Doći će vreme kad niko više neće moći da im priđe - upozorava Tunicki.
„Moj savet je: Sklonite se na sigurno“
Oleh (56) iz Pokrovska zna kako izgleda kad odbijete da odete.
- Moj savet je: Sklonite se na sigurno - poziva on.
Oleh ima povrede na licu, šav iznad oka i zavijenu ruku.
Napustio je Pokrovsk biciklom.
- Izvukao sam se. Imao sam sreće. Ali duž celog puta bilo je polomljenih bicikala, pokvarenih motocikala i automobila - kaže Oleh.
Samo tri dana ranije, ruski dron uleteo je u Olehovu baštu.
- Bio je kao neki mali avion. Kružio je. Nisam shvatio da je to toliko opasno. Iznenadna eksplozija skoro mi je spalila oči - objašnjava on.
U pomoć su mu pritekle komšije.
Nakon napada dronom, Oleh je sada delimično slep.
Odlučio je da ode, jer u Pokrovsku ni bolnice više ne rade.
- Pod stalnim smo bombardovanjem. Kuće gore. Grad više ne postoji - kaže on.
Olehov brat u junu je poginuo od artiljerijske granate.
Morao je da ga sahrani pored ograde.
- Mnogo ljudi je sahranjeno u baštama. Ako neko još uvek sumnja, moj savet mu je: Idite! - ponavlja Oleh.
Prošlog septembra, na početku evakuacije Pokrovska, ženu i ćerku poslao je u Odesu, ali on sam je odbio da ode.
Tada nije želeo da napusti kuću.
- Bio sam vezan za svoje stvari. Ali život je dragoceniji - kaže Oleh.
Sada, dok putuje da se pridruži ženi i detetu, sve njegove stvari stale su u samo dve torbe.
(Kurir.rs/Dojče vele/Preneo: N. V.)
· Reaguj