PORTUGAL - ZEMLJA NA VEČNOJ STRAŽI IVICE EVROPE: Retko koja država na planeti može da se pohvali da svoje granice nije menjala čak 776 godina

Retko koja zemlja na planeti može da se pohvali da svoje granice nije menjala čak 776 godina. Davne 1249. godine Portugal je isterao muslimanske zavojevače i, osvojivši region Algarve, uspostavio svoje sadašnje granice. Upravo sam u taj predeo stigao, i to u njegov jugozapadni špic poznat kao „kraj sveta“ i „ivica Evrope“. To je beskrajni niz litica u poljupcu sa Atlantskim okeanom koji im burno uzvraća: talasi visine višespratnica razbijaju se o zid evropskog kontinenta. Čini se kao da je spokojni Portugal na večnoj straži, kao da je beskompromisni vitez čuvar o čija pleća se svakoga dana razbijaju burne vode okeana namerene da potope Evropu, ali im hrabri Portugal stoji na putu.

Današnji svetionik na tom mestu najsnažnije u Portugalu baca svetlo ka brodovima na burnom okeanu. Meštani se ponose što mornari na pučini sa skoro šezdeset kilometara udaljenosti mogu spaziti njegove signale. Kada sam do njega stigao, bio je zatvoren za turiste i tako će, po svemu sudeći, biti godinama. U lokalnom muzeju su mi objasnili da je u toku decentralizacija, da će većinom lokalnih spomenika sada upravljati lokalne samouprave i da je promena nadležnosti postupak koji će potrajati. Ovaj deo Portugala kao da je van svetskih zbivanja, izolovan, s malo stanovnika koji žive mirne i tihe živote. Tolika mirnoća, na koju su mi se i žalili, stvorila je karaktere koji nigde ne žure, pa se čini da usporavaju i kad govore. Ovde, očigledno, ono što se uradi za dan može da potraje godinama. To što to negativno utiče na turizam, njih ne interesuje. Kada sam im ukazao da nije dobro za turizam što su glavne znamenitosti zatvorene usred sezone, samo su slegli ramenima uz reči: „Nije to važno, živeli smo tolike vekove bez turista.“

Uostalom, lepota okeana i strmoglavih litica, pa i lokalnih legendi neće nestati niti će prestati da privlači ljude iz celog sveta.
Najveći broj turista na ovom mestu dolazi iz Engleske, pošto je baš nadomak ove litice slavni admiral Nelson pobedio špansku flotu, što je jedna od najslavnijih pomorskih pobeda svetske istorije.

Tvrđava Sagres

Posetio sam i ogromnu, mada sada praznu, tvrđavu Sagres, sedište princa Henrika Moreplovca (1394-1460), koji je ovde okupljao moreplovce, navigatore i brodograditelje da bi odavde istraživali Afriku i druge predele. U središtu tvrđave jedna moderna skulptura lavirint oko rupe u kojoj odjekuju talasi kao da dolaze iz Hada, kao da su hučanje đavola, a ne okeana, priča o afričkim nepočinstvima Portugalaca.

Jug je poznat i po rekonkvisti, borbi da se Arapi oteraju sa Iberijskog poluostrva. U najvećim bitkama pomažu jedino devojke iz mašte, pa je to slučaj i sa osvajanjem tvrđave Alžezur. Meštani mi ispričaše da se Atlantik sam od njih povukao, da se udaljio u večitom kretanju ćudljivih prirodnih sila, ali Arapi nisu hteli ni makac! Na vrhu brda iznad grada utvrdili su se u prostranoj tvrđavi. Ko zna da li bi se ikada našla vojska koja bi mogla odatle da ih otera da ne bi lepe Arapkinje Marije Arijes. Zaljubila se, u koga drugog, do u naočitog vođu neprijateljske, hrišćanske vojske! Odala mu je tajnu nad tajnama: dan u godini kada za praznik vojska odlazi na ritualno kupanje na obližnju plažu. Tad je grad ranjiviji od njenog usamljenog srca. Portugalski general prerušio je svoje vojnike u hodajuće žbunje koje umalo nije došlo glave jednoj starici koja se prepala ugledavši zelenilo koje se malo-pomalo na nogama kreće s kraja na kraj grada sve do tvrđave. Uspeli su da osvoje grad bez prolivanja krvi i da podignu barjak slobode na tvrđavi koja se sada nalazi na portugalskoj zastavi. Legenda je nedorečena što se tiče Marije i njene sreće u ljubavi među hrišćanima. Danas jedan deo grada nosi ime po njoj, kao i jedan izvor zluradog naziva „lažljivica“.

U Alžezur sam stigao na državni praznik, kada je ceo grad bio živ, u igri i pesmi. Plešu devojke po trgovima, na nekoliko bina čuje se lokalna muzika ali i hard rok... Po strmim ulicama, po makadamu posedalo je i staro i mlado sa čašama lokalnog piva i vina u rukama. Pod sebe su postavili tek pomalo sena, dok je di-džej smešten između ogromnih bala. Prava seoska idila.

Ulice i trgovi

- Ovo je festival koji obeležava završetak leta - reče mi radnica lokalnog muzeja i dodade da je običaj da svi budu obučeni u belo.
- Naročito je važno da se u belom pojaviš ujutru na plaži, kada će celo naselje da se bućne u okean, to je više vekova star običaj, verujemo da se tako čistimo od grehova i štitimo od zla.

U jednoj napuštenoj kući s prljavim lavaboima i toaletima, sa zapuštenom kuhinjom i oronulim zidovima prikazana je izložba moderne umetnosti i ostavljeni jedni bubnjevi - ako neko poželi da svira ili da istrese svoj bes, to može na miru da učini.

Na ulicama i trgovima, u muzejima i prodavnicama primećujem izuzetnu lepotu portugalskih žena. Kažu da je tome doprinela mešavina s narodima Brazila, Mozambika, Gvajane, Angole... Mučna portugalska uloga u istoriji tih zemalja oseća se čak i u zabačenim selima, gde se često može videti spomenik poginulim meštanima na drugom kraju planete. Nema tačnih podataka koliko je ljudi stradalo u kolonijalnim sukobima koji su trajali od 1961. do 1974. godine, kada je tadašnja Jugoslavija bila veliki protivnik Portugala, podržavši afričke narode u borbi za nezavisnost. Pretpostavlja se da je stradalo manje od 10.000 Portugalaca, možda čak više od komaraca (malarije) nego u borbama, dok je životom slobodu platilo više od 100.000 Afrikanaca. Bio je to možda najmračniji period ovdašnje istorije, kada su Portugalci bežali po svetu trbuhom za kruhom, samo da bi izbegli smrt u nekoj afričkoj savani. Istovremeno su ovamo pristizali ljudi tih udaljenih naroda, takođe u potrazi za boljim životom. To se najjasnije vidi po broju lepih visokih elegantnih crnkinja koje s neviđenom gracioznošću hodaju po Lisabonu i drugim gradovima. Portugal je vekovima vladao afričkim državama, a Afrikanke su zavladale - lepotom!

Stenice

U Portugalu sam saznao za još jedan evropski trend, kada sam zatekao prijateljicu kako usred noći kao duh prebira po posteljini i ćebićima. Prethodnih godina je u Evropi prijavljeno i do pedeset odsto više stenica po krevetima, ali i u javnom prevozu i bioskopima, nego što je to ranije bilo uobičajeno. Stenice su napredovale i prilagodile se ljudskom prisustvu ili bolje reći otrovima: postale su otporne na pesticide i skoro neuništive. Najveći problem prijavljen je u velikim gradovima - Parizu, Berlinu i Londonu, odakle dolazi najveći broj turista u ovaj deo Portugala. Stenice su, dakle, postale i pravi evropski putnici! Scena kako moja cimerka crvenih izujedanih ruku usred noći lovi bubice i pažljivo ih stavlja u čašu, da ih kasnije pokaže hotelskom osoblju, dok osećam kako mi nešto gmiže po nogama, stomaku i leđima, postala je nešto po čemu ću dugo pamtiti putovanje po Portugalu.