CRNI ŠILJCI ĐAVOLJE LITICE I ŠUMA ZABORAVA: Podseća na Norvešku i Farska Ostrva, ali OVO JE KENIJA (FOTO)

Na hiljade crnih šiljaka viri iz zemlje. Tu talasi daju sve od sebe ne bi li nadvladali Afriku, ali neumorne litice stoje čvrsto, a svaki oštar vrh svedoči o ko zna koliko desetina hiljada godina sudaranja mora i kopna. Tamni kao noć, šiljci se opiru okeanu u borbi kojoj kraja ni pobednika nema.

Dokle pogled dopire, i levo i desno, prostiru se litice različitih oblika. Ponegde je donji deo ispupčen u more, kao prva linija odbrane, pa tek vrh talasa zapljuskuje strme kamene zidine na kojima stojimo. Ponegde je kompletna litica ulubljena od viševekovnih udaraca, kao vreća otiskom čvrste pesnice.

Kuće robovlasnika

Neumoljivo je kamenje, neumoljivo je more: mrve se talasi, njihov prasak odjekuje kao udar topova, dok se voda raspršuje uzdižući se više desetina metara uvis, ispunjavajući hiljade ulubljenja i stvarajući bare tamnozelenkaste boje.

Kao da je litica pružila ruku ka Indiji, tako izgleda jedno njeno ispupčenje na kojem i danas stoji deo nekadašnje izvidnice kazamata za robove. Na putu dovde prošli smo i pored kuće robovlasnika, smeštene u divnom polju.

- Kao ovi talasi, tako se čovečji bol razbija o liticu tuđe neosetljive duše -kaže mi moj vozač, spreman da me po nevremenu vrati u hostel. Ali pre toga se spuštamo po strmoj negostoljubivoj stazici na kojoj bi onaj ko se oklizne mogao lako da polomi nogu. Prilazimo talasima i osećamo snagu okeana. U jednom trenutku otvara se preda mnom hrapavi teren po kojem se ne može hodati; sa druge strane terena kao da je neko sakupio najveću zbirku šiljaka na svetu i sve te oštrice poređao u besprekorni niz, okrenute vrhovima ka nebu.

Crni kamen i koral po kojem jedva koračamo majka su mnogih gradova, pošto su vekovima odavde vadili materijal za gradnju, pa čak i danas to čine. Možda je upravo ovde kolevka svih onih čudesnih zdanja zaraslih u prašume pre više vekova.

Mahovina se ponegde izborila sa oštrim koralnim ivicama, kao i jedan crveni rak s belim pegama na leđima: nagoveštaj da je negde u dubinama stena sakrivena cela rakova porodica, komšije i prijatelji. Tek jedno nejako stablo, koje liči na granu mršavicu izniklu gde joj mesto nije, pokušava da živi čak i ovde. Uvek me oduševljava kada život prkosi okolnostima, kada opstaje uprkos nedaćama. Želim da zauvek zapamtim svako drvo, raka i bilo koje drugo biće što odoleva i raste u ovako teškoj borbi...

Ceo predeo je mnogo drugačiji od svega što sam video u devet afričkih zemalja; podseća na Norvešku, na Farska Ostrva. Ali da, i ovo je Kenija.

Iako je nebo tmurno, iako su talasi burni, more malo dalje izgleda mirno. Na svega nekoliko stotina metara od obale igra se nekoliko kitova kao da dočekuju kišu.

U daljini, daleko iza njih, negde iza niskih tmurnih oblaka, miruje Indija.

Rezervat Arabuko Sokoke

- Pipneš li surlastu rovčicu, odmah ćeš izgubiti pamćenje, nećeš više znati ni gde si došao, ni otkuda si pošao, a ako si pipnuo rovčicu koja je naročito nezgodna, zaboravićeš i sopstveno ime i prezime - objašnjava mi vodič lokalna verovanja čim sam kročio u šumski rezervat Arabuko Sokoke, inače najveću netaknutu šumu na celoj dugoj obali istočne Afrike. Imali smo sreće, pa nam je, čim smo ušli, put pretrčala upravo jedna malena surlasta rovčica, najpoznatiji stanovnik ove šume. Ugrožena u drugim delovima sveta, ovde se baškari ili, bolje reći, trči na sve strane, pošto je meštani ne diraju kako bi sačuvali svoju pamet - eto kako predrasude i sujeverje mogu biti od koristi, ako nikom drugom, onda surlastoj rovčici! Ona „trčkara“ brzinom od skoro trideset kilometara na čas, što je čini šampionom u toj grupi životinja. Neobično ime stekla je zbog dugog nosa, nalik surli, kojim usisava insekte.

Utom u žbunje ulete djuker antilopa, koju je uplašilo naše prisustvo. Njeno ime, djuker, na holandskom znači uroniti - čim spazi čoveka, odmah uranja u vegetaciju.

Nešto dalje se čuje kako tabanaju tri slona, a vodič nas upozorava da se udaljimo. Nedavno su slonovi bili nervozni i pojurili nekog posetioca, pa je bolje da se sklonimo. Malo pešačimo, malo se vozimo motorom. Uzak zemljani put bez kraja vodi do uzvišenja s pogledom preko celog horizonta, odakle se vrhovi zelenog i sivog drveća čine kao prostrani tepih po kojem hodaju džinovi.
Moj vodič je nekada sekao stabla i ubijao životinje ne bi li ih prodao prolaznicima na glavnom putu. Kako živi u blizini, umesto da ga svakodnevno love, prijavljuju, teraju po sudovima - pa dok se procesi ne završe, možda od njegove ruke izumre još neka vrsta - upravnici parka odlučili su da mu ponude posao!

- Ja sam to radio da prehranim troje dece. Rizikovao sam život jer su me čuvari mogli ustreliti, a ni životinje me nisu gledale blagonaklono. Sad dobijam manje novca, ali mi je prihod stabilan i moja deca nisu gladna. Pritom, moj život je dobio novi smisao. Volim ovu šumu. Volim sva ova bića. Tek sada osećam da mi je i ljubav uzvraćena - ispoveda mi se.

U ovoj šumi žive dvadeset četiri retke vrste životinja, dvadeset odsto svih vrsta ptica i trideset odsto svih vrsta leptirova koji nastanjuju Keniju. Što se šuma tiče, ima ih tri vrste i svaka podržava drugačiji ekosistem. Na malom prostoru nalazimo potpuno raznoliku vegetaciju: drveće cinometra ima gusto lišće, i tu bismo, da nije staze, bili u potpunom mraku, a bračostegija, drvo s dugim, skoro sasvim golim granama, izgleda kao živo biće s dugačkim rukama. Tu je i visoki tamarind, stigao u ove krajeve iz Indije.

Apoteka iz prirode

- Čitava naša apoteka, to je ova šuma - kaže mi vodič, objašnjavajući da tradicionalna medicina spasava svake godine stotine života u ovom kraju, gde su meštani previše siromašni da bi kupovali lekove u apotekama. Dok se suve grane igraju na plavoj pozadini neba, nailazimo na dvadesetak tigrastih leptirova s tamnim krilima i divnim crvenkastonarandžastim leđima, te prepoznatljivim belim prugama. Svaki ima svoj oblik, svoju šaru i jedinstvenu lepotu, i mi pokušavamo da ih vidimo izbliza, a oni nam izmiču tik ispred očiju.

Vodič me dovodi do stabala koja su oborili okeanski vetrovi, a sada su dom hiljadama bića. Mravinjaci viši od jednog metra obično su u blizini. Potpunu tišinu naruši samo poneka ptica svojom kratkom pesmom.

U zgradici za odmor vodič mi pokazuje kosti sisara koje su sakupili i upoznaje me sa desetak vrsta ptica čije su slike i detaljni opisi na zidovima. Tu je i mala zbirka leptirova: zahvaljujući aktivnostima ovog centra, čak šeststo farmera bavi se njihovim uzgajanjem. - Park svake godine proda oko pedeset hiljada larvi. Tako moje komšije više ne moraju da ih love u prirodi, već ih uzgajaju na održiv način - svedoči vodič o malim, ali značajnim promenama za spasenje sveta.

- Vidiš i sam ovu lepotu, dodiruješ tlo, drveće, lišće. Čuješ zvuke. Mirišeš svežinu, zelenilo. Ali nije dobro da izađeš iz šume a da joj ukus ne probaš - zaključuje, pružajući mi u ruke slatkokisele crvenkaste bobice. - Svaka šuma ima svoja čula kojima tebe opipava, miriše, vidi, oseća. Ali i ti treba svim svojim čulima da osetiš svaku šumu - zaključuje vodič na izlazu, dok mi sok ukusnih bobica obliva nepce.

Iz knjige „Kenija, damari divljine“

Viktora Lazića

Viktor Lazić