POTRESNA PRIČA VALENTINE I MIKOLE IZ KUPJANSKA: "Jedini spas je ULICA ŽIVOTA, pijani Rusi upadaju u kuće i prete, dronovi odlučuju koga će ubiti, a koga ne"
Od kraja septembra Kupjanskje zatvoren, u grad se više ne može ni ući ni izaći. Tamo se sada nalaze ruski vojnici koje ukrajinska vojska pokušava da potisne.
Ni spasioci koji bi mogli da izvuku ljude na sigurno više ne mogu da uđu u grad. Uplašeni stanovnici beže sami, na sopstvenu ruku, piše Dojče vele na hrvatskom.
To je učinila i 75-godišnja Valentina, koja je živela na severnoj periferiji Kupjanska. Uz pomoć jednog sugrađanina uspela je da stigne do sela Ševčenkove na zapadu, odakle su je volonteri prevezli dalje u Harkov.
Valentina kaže da je odlučila da pobegne nakon što su joj u dvorište došla dvojica ruskih vojnika tražeći svoje saborce u gradu. Jedan od njih joj je pretio granatom.
- Videlo se da je taj Rus bio jako pijan. Onda je pitao gde su ukrajinski vojnici. Rekla sam: "Kod nas nema ni vaših ni naših. Ovde žive samo starci" - priseća se ona.
Već četiri meseca u gradu ništa ne funkcioniše - nema komunikacija, struje, vode ni gasa, priča Valentina. Sve radnje su zatvorene.
- Granatiranje je strašno. Sve je uništeno. Sve je crno i spaljeno, a dronovi lete. Kad nekog ugledaju, prvo lebde u mestu, a onda se obruše na žrtvu. Mnogo ljudi gine - kaže ona.
Volonteri odvode Valentinu u sklonište, gde živi nekoliko stotina interno raseljenih ljudi, ali starica već sada tuguje za svojim domom.
- Ljudi poput nas teško se odriču svoje kuće, dvorišta i bašte. Rod je ove godine bio dobar. Sve sam spremila u podrum i zaključala, kako i treba, ali hoće li ostati netaknuto? E, to je pitanje - kaže tužno.
Pomoć socijalnih radnika
Od septembra se broj zahteva za evakuaciju iz okruga Kupjansk povećao - svakodnevno u "Koordinacioni centar za humanitarnu pomoć", koji je zadužen za sprovođenje evakuacija, stiže više od sto prijava, priča šef akcije Bohdan Jahno.
- Nažalost, mnogi ljudi čekaju do poslednjeg trenutka. Broj zahteva koje ne možemo da obradimo raste iz dana u dan. A kad ljudi pokušaju sami da krenu na put, mogu da postanu meta dronova.
Prema podacima UNHCR-a, trenutno u Ukrajini ima oko 3,8 miliona interno raseljenih osoba, dok ukrajinske vlasti navode brojku od 4,6 miliona. To su Ukrajinci koji su od 2014. godine nakon aneksije Krimai početka borbi na istoku zemlje pobegli pred ruskom agresijom u sigurnije delove Ukrajine.
Trenutno su to uglavnom penzioneri koji ne mogu da priušte zakup stanova i žive u kolektivnim smeštajima. Ali njihovi problemi time nisu rešeni, jer bez pomoći teško mogu da se snađu u svakodnevnom životu, da obave administrativne poslove ili da odu kod lekara.
Država može da im dodeli socijalnog radnika, ali osoba mora da dokaže da živi sama i priloži odgovarajuće dokumente.
- Potrebno je mnogo pomoći, a država ne može da je pruži. Država je u ratnom stanju - objašnjava Elvira Sejdova-Bogoslovska, koja vodi projekt u "Koordinacionom centru za humanitarnu pomoć".
U nekoliko domova socijalni radnici brinu o najugroženijima. Finansira ih međunarodna humanitarna organizacija "Pomoć za samopomoć", "kako bi se ti ljudi osećali zbrinuto i voljeno", naglašava Sejdova-Bogoslovska.
- Socijalni radnici im pomažu da prevladaju traume, a to je važno.
U domu u Harkovu vlada sumorna atmosfera. Na balkonima visi rublje, a iz kuhinje se širi miris kuvanog mesa: socijalna radnica Viktorija kuva boršč za teško povređenog muškarca iz Harkovske oblasti.
Od jutra je imala mnogo posla - išla je u kupovinu i prala rublje. Viktorija voli svoj posao.
- Znam da ti ljudi nemaju nikog ko bi im pomogao - kaže ona.
Ali projekat podrške ne može da pokrije ceo dom - dve socijalne radnice brinu o deset starijih žena.
"Ulica života" u Kupjansku
Kad Viktorija ima slobodan dan, pomaže i drugim štićenicima doma. Posećuje i 88-godišnjeg Mikolu, kako bi čula priče iz njegovog života. On slabo vidi i čuje, ali uživa u njenoj pažnji.
Mikola je živeo u selu Velika Šapkivka, severno od Kupjanska. Uvek je pešačio do grada kako bi posetio svog 65-godišnjeg sina.
- Odjednom je počeo da me prati dron. Raširio sam ruke i rekao: "Hajde, pucaj!" Ali on je kružio, pa uništio jednu kuću i imanje. Bio sam pošteđen - priseća se.
U avgustu je prebačen u bolnicu u Čugujevu, jer u Kupjansku bolnica više nije bilo. Posle otpusta bilo je previše opasno da se vrati kući.
Volonteri su Mikolu odvezli u dom u Harkovu.
- Isprva mi nisu rekli istinu. Ne, nisam ljut, želeli su samo najbolje - kaže on.
No Mikola nije izdržao i pre dve nedelje autobusom je otišao do kupjanskog okruga i pešice do svog sela po odeću.
- Spakovao sam punu torbu - dve jakne, košulje, pantalone. Koliko sam mogao. I ruksak - kaže on.
Na putu se zapleo u bodljikavu žicu i povredio.
Sada Mikola živi sam u jednoj sobi i čuva drugi krevet za svog sina, koji je još u Kupjansku.
Već mesec dana nema nikakav kontakt s njim, i zato očajnički želi da se vrati u svoje selo.
- Sada su tamo postavljeni stubovi visoki šest metara, a preko puta su razapete mreže protiv dronova. Taj put zovu "Ulica života".
- Tuda mora da se prođe, drugog puta nema - kaže Mikola. Ali mu Viktorija to zabranjuje.
- Hoću da odem tamo, a ako budem ubijen, neka tako bude - kaže Mikola i jedva suzdržava suze.
· Reaguj