KARAKALPAKSTAN: Možda niste čuli za ovu zemlju, ali je prilično izvesno da ste nosili odeću i obuću koja je došla iz ovih krajeva
Karakalpakija, poznatija kao Karakalpakstan, autonomna je republika u Uzbekistanu. Ime države nalik brzalici - ko izgovori tačno, zaslužuje nagradu! „Zapamti crni šešir, to znači naše ime“, rekoše mi čim sam došao i natakoše mi crni šešir na glavu. Volim da obilazim „zemlje koje ne postoje“, provincije na rubu postojanja, između nezavisnosti i autonomije. Da je Zemljina kugla zaista ravna ploča, one bi se nalazile na samom njenom obodu, posle njih sledila bi provala univerzuma.
Iako bi neko pomislio da je Karakalpakstan mali, on je zapravo dva puta veći od Srbije, ali mnogo ređe naseljen. Manje od dva miliona stanovnika živi na ovom području koje zauzima 37 odsto Uzbekistana, a u njemu boravi svega dva odsto stanovništva te zemlje. To ne čudi jer je skoro ceo predeo pustinja, pod velom oštrih vetrova. Nije tako oduvek: Aralsko more i delta slavne azijske reke Amu Darje nekada su navodnjavali desetine hiljada hektara plodne ravnice. Na Putu svile, ova nizija bila je savršeno mesto za život. Nastanili su je iranski narodi, ali i Kazasi, Turkmeni, Uzbeci. Cvetala je bogata civilizacija u istoriji poznata kao Harezm s mnogim slavnim vladarima - od kojih su neki i sad poznati kao nadljudi mitske snage i bogate kulture.
Ćirilica i latinica
Najniži deo centralne Azije potpao je pod Rusko carstvo 1878. godine, a već je 1925. dobio autonomiju, tada u okviru ruskog Kazahstana. Sada je deo Uzbekistana s formalnom autonomijom i pravom na otcepljenje. Ima svoju zastavu plavo-žuto-zelene boje sa pet belih zvezdica koje predstavljaju pet najstarijih gradova, grb i ustav koji Karakalpakstan definiše kao suverenu demokratsku republiku. Postoji i poseban karakalpaški jezik turskog porekla, koji se, baš kao srpski, može pisati i ćirilicom i latinicom. Koristi se u zvaničnoj upotrebi uz uzbečki i ruski, a Unesko ga smatra ugroženim.
- Naš jezik je brat blizanac kazaškom - rekoše mi pastiri koje sam zatekao ispod jedne tvrđave. Naime, karakalpaški ima između 80 i 90 odsto sličnog vokabulara s kazaškim, mada ima poneko slovo viška i, kažu, mnogo je melodičniji. Kazaški je izuzetno sličan turskom, pa se Karakalpakstanac koji ode na rad u Nemačku oseća kao kod kuće - barem tako tvrde mnogobrojni internet mimovi sa smešnim situacijama kad se Karakalpakstanci muče po restoranima da naruče hranu ili piće na nemačkom, da bi odgovor dobili na svom jeziku.
- Živeo Karakalpakstan! Ako treba borićemo se do poslednjeg Karakalpapstanca, ne damo autonomiju! - rekao mi je vodič čim smo se upoznali, pa mi se učinilo da sam ušao u neki paralelni univerzum u kojem se upravo dešava 27. mart, samo što slogan sad glasi: „Život dajem, Karakalpakstan ne dajem!“ Bejah zbunjen, dok nisam shvatio da su u toku veliki neredi, prava revolucija sa desetinama hiljada ljudi na ulicama. Autonomija je ovde zapravo simbolična, a pravo na otcepljenje je zaostatak politike nekadašnjih komunista, politike koja je doprinela raspadu SSSR i SFRJ. Uplašen da se jednog dana tako nešto ne dogodi i njegovoj državi, predsednik je poželeo da iz ustava izbriše to pravo Karakalpakstanu. Iako su Karakakalpakstanci tek trećina stanovništva u sopstvenoj državi, odlučili su da ove promene neće prihvatiti. Zauzeli su glavni trg i mnoštvo državnih zgrada. Tih dana u protestima je poginula 21 osoba, stotine su ranjene, a više od petsto ljudi je uhapšeno. Predsednik Uzbekistana je uveo vanredno stanje, obustavio donošenje promena i lično došao da uspostavi mir. Situacija je još bila uzvrela kada sam stigao, činilo se da će vrelo leto da proključa.
Na poljima pamuka
Politička situacija otežava prirodne nedaće s kojima se svakodnevno susreće ovaj deo sveta. Pogrešnom irigacijom isušeno je Aralsko jezero, zatrovan je vazduh, a plodna polja postala su pustinja. Za svega nekoliko decenija letnje temperature su porasle u proseku za deset stepeni, a zimske su se za isto toliko smanjile. Sada je Karakalpakstan zemlja klimatskih ekstrema, gde je neprijatno doći u svako doba. Stigao sam kad su dnevne temperature redovno prelazile četrdeseti podelak, privučen starim mitovima i davno prohujalim vremenom, koje je, čini se, brže prošlo nego pustinjska oluja.
Želeo sam da vidim i poznata polja pamuka koja daju materijal za kompanije „Najk“, „Puma“ i „Adidas“, „Guči“, „Sen Loren“, „Ralf Loren“, „Tomi Hilfiger“, „Zara“, „Levi Štraus“, „Berška“ i „H&M“. Možda niste čuli za Karakalpakstan, ali je prilično izvesno da ste nosili odeću i obuću koja je došla iz ovih krajeva. Uzbekistan izvozi oko jedan milion metričkih tona pamuka godišnje! Iako je zvanično na osmom mestu na svetu po proizvodnji posle Kine, Indije, SAD, Brazila..., kada bi se statističke brojke postavile u srazmeru teritorije i stanovništva, Uzbekistan bi bio ubedljivo prvi na planeti.
Neobično je usred pustinje naići na zelena polja, kao nožem isečena iz sveopšteg žutila. Navodnjavanje ih održava u životu, navodnjavanje koje je isušilo Aralsko more i proširilo pustinju do neslućenih razmera. To je prava ironija: pamuk, od kojeg žive, zatrovao im je život i zemlju. Od pamuka žive, od pamuka umiru. Zatekao sam bake povijenih leđa kako rade na ovim poljima zajedno sa unucima. Deca su se, čim su me spazila, razbežala, da ih stranac ne vidi. Nisam se tome začudio, jer znam da je deci zabranjeno da rade na ovim poljima. Radne snage nema dovoljno, a nema ni dovoljno hleba i pirinča na stolu mnogih porodica, pa je jedino rešenje da svi rade, od sedme do 107. godine života. Tokom sezone sakupljanja pamuka skupi se više od milion radnika, ponekad i više od 100.000 đaka. Škole budu prazne nekoliko nedelja. Ne odlaze samo đaci na rad; to čine i profesori, tetkice, pa i direktori škola, svi saučesnici u borbi za opstanak, u uništavanju sopstvenih života. U siromaštvu su svi jednaki. Radiće po deset do dvanaest sati dnevno, radiće u prašini, zatrovani pesticidima, pa će uz minimalnu zaradu dobiti i maksimalno skraćenje životnog veka. Zelena oaza pamučnih polja usred pustinje zato miriše na bol.
Na ovakvu situaciju nisu mogli ostati imuni ni bogati korisnici koji na drugom kraju planete uživaju u luksuzu skupih brendova. Zato je čak tri stotine najznačajnijih svetskih kompanija u jednom trenutku odbilo da kupuje uzbekistanski pamuk, nateravši državu da reaguje. I reagovala je. Čim ugledaju stranca, deca sada beže glavom bez obzira s pamučnih polja. Ostaju samo bake čija savijena leđa kao uvenuli cvetovi izviruju iz zelenila.
Blatne tvrđave
Zbog nereda se nisam usudio da odem do prestonice, Nukusa, poznatog po jednom od najboljih muzeja avangarde na planeti jer su se u doba SSSR ovde umesto droge krijumčarila i skrivala „problematična“ umetnička dela. Umesto toga, iznajmio sam auto s vodičem i rešio da posetim najlepše što ova zemlja može da ponudi - blatne tvrđave rasute po pustinji. Obišao sam dvanaest ovih utvrđenja i bio zatečen surovom lepotom starih zidina i raznovrsnom arhitekturom na koju sam nailazio. Mogu se uporediti jedino s karakalpaškim noćnim nebom, za koje mnogi tvrde da je najzvezdanije na planeti. Centralna Azija je poznata kao izvanredna opservatorija na otvorenom. Da bi zvezde sijale u punoj lepoti, potreban je duboki mrak, što pustinja obilato pruža.
Nekadašnji kanal iz Amu Darje sad se pretvorio u jezero kristalno čiste vode. Pravo odmaralište za ptice i antilope čudnih glava koje podsećaju na čekiće. Jezero Akčakul omiljeno je izletište usred pustinje okruženo drevnim tvrđavama i ostacima naselja još iz bronzanog doba. Još uvek u njemu ima ribe, još uvek svakog proleća više od stotinu vrsta ptica doleće ovde iz svih pravaca.
- Sedi, odmori se, posluži se - pozivaju me u jednu šatru gde se na peći kuvaju jela od kamiljeg i zečjeg mesa. Nude mi da probam specijalitet - knedle od prosa u mesnom gulašu i začinjeni dimljeni sir, turak. Sve to je posuto kumisom, fermentisanim kobiljim mlekom. Šatra podseća na Mongoliju, jela na Arabiju. Za desert - bundeve sa obližnje pijace gde svoje kupce čeka hiljade ovih plodova raznih sorta raširene po desetinama tezgi. Prodavci nude sve ukuse - kisele, gorke, slatke, s mnogim nijansama. Učini mi se da se život ove zemlje ogleda u raznolikim ukusima bundeva. Čak me i njihova žuta srca podsetiše na pustinju, umotanu u zelena pamučna polja. Uzeo sam dve za put, Put svile, na kojem me prate pogledi kamila.
