GODIŠNJICA SVRGAVANJA BAŠARA AL ASADA U SIRIJI: Amerika oprašta Džolaniju, dok njegove rebrendirane HORDE ZLA nastavljaju da terorišu manjine (FOTO/VIDEO)

Danas se navršava godinu dana od svrgavanja sirijskog predsednika Bašara al Asada. Dana 8. decembra 2024. godine, pobunjeničke i džihadističke snage ušle su u prestonicu Damask.

Bašar al Asad se u poslednjem trenutku sklonio i avionom pobegao za Rusiju gde mu je pruženo utočište, kako njemu, tako i njegovoj porodici.

Odmah po osvajanju Damaska, počeo je revanšizam u Siriji, širom zemlje. Na meti su se našli pripadnici verskih i etničkih manjina - Alaviti, šiiti, hrišćani i Druzi. Kurdi se nisu mešali i držali su se istočne obale Eufrata. 

Odmah po svrgavanju Bašara al Asada krajem 2024. godine, uspostavljena je privremena vlada pod vodstvom Ahmeda al‑Šare, što je označilo formalni kraj višedecenijske vladavine Asadove Bas partije.

Kao deo "transformacije", ukinut je "režim stare jednopartijske strukture" i postavljen je "formalni okvir ka inkluzivnijoj vlasti", ali su etničke, verske i regionalne podele i dalje predstavljale veliki izazov.

Od Abu Muhameda al-Džolanija do Bele kuće

Kada je Ahmed al-Šara, poznatiji pod ratnim imenom Abu Muhamed al-Džolani, prošlog novembra ušao u Ovalni kabinet, simboliku je bilo nemoguće zanemariti. Bilo je to prvi put od 1946. godine da je sirijski šef države primljen u Beloj kući. Ipak, ovaj predsednik nije započeo javnu karijeru kao diplomata ili reformator, već kao emir Fronta al-Nusra - sirijskog ogranka Al Kaide, a kasnije kao vođa terorističke organizacije Hajat Tahrir al-Šam (HTS).

Džolanijeva putanja - od zatočenika logora Kamp Buča zajedno sa Abu Bakrom al-Bagdadijem, preko komandanta pobunjenika, do faktičkog vođe nakon Asadovog bekstva u decembru 2024, i konačno predsednika prelazne vlade Sirije u januaru 2025 - često se prikazuje kao zapanjujući obrt sudbine Bliskog istoka. To nije nikakvo iznenađenje.

To je predvidiv ishod decenijske političke arhitekture na Zapadu na koju su mnogi analitičari, uključujući i autora, upozoravali u realnom vremenu: strategije promene režima koja se oslanjala na džihadističke mreže, razgrađivala sirijsku državu i pretvorila balkanizaciju u cilj, a ne grešku.

Dugi rat - četrnaest godina sistematskog razaranja

Priča ne počinje 2024, već 2011. godine. Tokom četrnaest godina Zapad, Turska i arapski petro-monarsi delovali su u prećutnom dogovoru sa Izraelom, kroz posrednički rat koji je služio kao poligon za obuku džihadista iz sveta i razorio je uz zastrašujuće ljudske gubitke.

Formalni mehanizam za veliki deo toga bila je Operacija "Timber Sycamore", tajni program administracije Baraka Obame pokrenut oko 2012. godine - milijarderska operacija CIA koja je trajala do 2017, kojom je oružje iz libijskih skladišta i arsenala Zaliva prebacivano u ruke protivnika Asada.

"Umereni pobunjenici" koji nikada nisu postojali

Vašington je javno tvrdio da podržava "umerene pobunjenike". Na terenu taj umereni centar nikada nije zaživeo. Salafističko-džihadističke frakcije - među njima i Džabhat al-Nusra pod vođstvom Džolanija - pokazale su se kao daleko kohezivnije i efikasnije.

Oznaka Slobodne sirijske armije postala je praktičan brend - zapadno oružje formalno je išlo jedinicama FSA, ali je u praksi deljeno ili predavano Nusri i njenim saveznicima.

Sankcije, okupacije i vazdušni udari

Posrednički rat bio je samo jedna osa napada. Zapad je uveo razorne sankcije - uključujući Cezarov zakon - osmišljene da razore ekonomske temelje Sirije. Sjedinjene Države su preuzele kontrolu nad istočnim, naftom bogatim teritorijama, iz baze Al-Tanf, izvlačeći resurse i uskraćujući Damasku ključne prihode.

Turska i Izrael zauzeli su druge teritorije radi stvaranja bezbednosnih zona. Izraelje gotovo svakodnevno sprovodio vazdušne udare čiji je cilj bio slabljenje sirijskog vojnog sistema.

Džolanijev uspon

Sirijska država mogla je da se sruši još 2015. godine. Održala se još devet godina zahvaljujući ruskoj vojnoj intervenciji i kopnenim snagama Hezbolaha. Oslobađanje Palmire u martu 2016. imalo je snažan simbolički značaj.

Krajem 2024. godine, taj bedem se srušio za nekoliko dana. Hezbolah je oslabljen izraelskim udarima, Iran je bio zaokupljen drugim krizama, a Rusija, zaglavljena u ratu u Ukrajini, nije mogla da reaguje. Sirijska vojska se praktično raspala.

Asad je pobegao u Rusiju 8. decembra. U roku od nekoliko nedelja, Džolani - pod svojim pravim imenom - proglašen je predsednikom na petogodišnji prelazni period, sa privremenim ustavnim okvirom koji je koncentrisao izvršnu vlast u rukama predsednika.

Rebrendiranje i prihvatanje na Zapadu

Ono što je Džolanija transformisalo od džihadiste do gosta Bele kuće nije bila promena njegove suštine, već pažljivo proračunato "rebrendiranje" i spremnost Zapada da ga prihvati.

Počev od oko 2017. godine, Džolani je sistematski menjao imidž i HTS-a. Davao je pažljivo režirane intervjue, pojavljivao se bez džihadističke ikonografije, govorio jezikom pragmatizma i formalno raskinuo veze sa Al Kaidom. Zapadne obaveštajne službe i think-tank organizacije tiho su promenile svoje procene.

Fasada inkluzivnosti i brutalnost milicija

Nova administracija brzo je izgradila fasadu inkluzivnosti - "tehnokratsku" vladu sa predstavnicima manjina, obećanja o pomirenju i obnovi. Ipak, ispod površine, metode pobunjenika džihadista su ostale iste -  pojavili su se izveštaji o masakrima nad Alavitima, oštroj represiji u područjima lojalnim Asadu i HTS bezbednosnim jedinicama koje deluju bez kontrole.

Sirija je promenila zastave i lica, ali nije pobegla od logike milicija.

Izrael u velikom dobitku

Ako je logika SAD bila promena režima i tržišni pristup, izraelska logika bila je fragmentacija i obuzdavanje - vizija formulisana još 1982. godine u tekstu Odeda Jinona, koji je tvrdio da bezbednost Izraela zavisi od raspada velikih arapskih država na manje, sektaške entitete.

Sirija pod Asadom, uz svu brutalnost, ostala je višekonfesionalna republika: Alaviti, Suniti, hrišćani, Druzi, Kurdi i Jermeni živeli su u jedinstvenom državnom okviru.

Uspon Džolanija predstavlja suprotnost tome. Nekadašnji emir Al Kaide u predsedničkoj palati neprihvatljiv je za većinu manjina.

Vašingtonski faustovski pakt

Normalizacija Džolanija predstavlja sirovu realpolitiku. Još 2023. godine Stejt department je nudio 10 miliona dolara za njegovu glavu. Početkom 2025. dočekan je u zapadnim prestonicama.

Preokret je počeo kako je ofanziva HTS dobijala na zamahu. Američki zvaničnici počeli su da razlikuju HTS od ekstremnijih grupa. Kada je Damask pao, usledile su pažljivo sročene izjave kojima je pozdravljen "kraj Asadovog režima".

Ekonomski plen

Sa potrebama za obnovom procenjenom na 250-400 milijardi dolara, Damask je postao magnet za strane investicije. Trampova administracija je suspendovala Cezarov zakon. Zalivske države, posebno UAE, najavile su milijarde za obnovu.

Turska je obezbedila ugovore za svoje firme. Kina je izrazila interes kroz Inicijativu "Pojas i put". Rusija pokušava da sačuva baze u Latakiji i Tartusu.

Karakter ovoga je neokolonijalizam - zemlja razorena ratom sada zavisi od onih koji su pomogli da se taj rat rasplamsa.

Postoji li još Sirija?

Da li Sirija i dalje postoji? Pravno, da. Politički i sociološki, mnogo manje.

Država zahteva zajednički građanski identitet, monopol nad legitimnom silom i sposobnost da pruža javna dobra. Sirija se danas bori na sva tri fronta.

Teritoriju ne kontroliše u potpunosti. Više oružanih formacija deluje paralelno. Strane sile su i dalje vojno prisutne.

Zapadne sile su naučile da žive sa predsednikom Džolanijem. Ostaje pitanje da li Sirijci, svih vera i identiteta, mogu da izdrže ono što je njihova zemlja postala.

Zemlja u kojoj nemaju prava da očuvaju i prikazuju s ponosom svoj verski i etnički identitet. Spomenimo samo masakre koji su počinjeni nad pripadnicima manjina od kada je Ahmed al Šara na vlasti.

Pokolji su počinjeni nad Alavitima u Latakiji i Tartusu, nad hrišćanima u Hami, Sukajlabiji i Damasku, kao i nad Druzima u Suvejdi na jugu Sirije, a sektaško nasilje ne prestaje.

(Kurir.rs/Geopolitical Monitor/Preneo: V.M.)