JEZA I STRAHOTA: Teroristi ubijali redom, krvožedno su spalili i Vivijan, aktivistkinju koja je Palestince vodila na lečenje

O strahotama, jezi i užasu koje je Hamas napravio 7. oktobra, slušamo dve godine. Slike i prizori koje sam videla u medijima su dramatični. Slike i prizori koje sam videla uživo su neprepričivi.

Nekada savršene kuće. Uređene, stilizovane, pitome, prijatne. Harmonično upakovane u prirodu. Zelenilo ovde ima božanstvenu boju. Jedino ono nije ubijeno – živi, raste, rascvetava se.

Bio je ovo raj. Raj koji je za nekoliko sati postao pakao. Zlo Hamasa je razorilo kibuc Be’eri. Oko 350 terorista je upalo u mesto i ubilo je više od 100 ljudi.

U svakoj kući je istaknuta slika porodice. Imena, prezimena, datumi rođenja i svima isti – 7. oktobar, datum smrti.

Deni Mejsner nas dočekuje. Imao je sreće. Tog dana je krenuo biciklom u dugu turu, spasao se smrti, ali je njegova sestra stradala.

„Naoružani, obučeni, sa punom municijom. Više stotina njih na ovom mestu. Krenuli su u divljački pohod. Samo su prelazili iz jednog susedstva u drugo i ubijali, palili, silovali, odsecali glave, sekli ljude. Sve što možete zamisliti, to se dogodilo“, kaže Mejsner. „Kako se to desilo i kako nije bilo pravovremene reakcije – to je ono što se pitaju svi iz našeg kibuca.“

Da bismo ušli u svaku kuću i čuli svaku tragičnu priču o ovom kibucu, potrebno bi bilo nedelju dana. Šetamo i svaki prizor zastrašuje. Ono što je bio raj sada je prizor horora. Krovovi spaljeni. Kuće gađane Molotovljevim koktelima, bombama, tragovi metaka svuda…

„Ova kuća je nekada pripadala divnoj dami po imenu Vivian Silva. Vivian Silva je bila jevrejska Kanađanka koja je pre oko 30 godina došla da živi u Izraelu. U ovoj kući je živela sama. Njen muž je umro pre nekoliko godina, a deca su živela na drugom mestu. Vivian je bila veoma aktivna mirovna aktivistkinja. Nekoliko godina pre penzionisanja počela je da okuplja bolesne ljude iz Pojasa Gaze i prevozi ih na lečenja i operacije u izraelske bolnice. Verovala je da je za koegzistenciju to potrebno. Pomagala je deci iz Gaze oboleloj od raka, kojima su bile potrebne izraelske bolnice. Ne zaboravite, u Pojasu Gaze ima oko 20 bolnica – sada znamo, posle užasa u oktobru, da su većina bolnica zapravo bila komandna mesta Hamasa. To je bila Vivian. Verovala je svim srcem u koegzistenciju između njih i nas. Zamislite koliko je ironično i besmisleno ovo što joj se desilo. Teroristi su došli u njenu kuću ujutru 7. oktobra. Bila je sama. Ne znamo da li je prvo ubijena, a potom zapaljena, ili obrnuto. Prošle su tri nedelje i bila je potrebna pomoć visokotehnološke opreme za uzimanje DNK uzoraka da bi se identifikovala. Za njih je ona bila samo neko koga treba ubiti“, priča Mejsner.

I traga se za odgovorima. Postavlja se puno pitanja: koji je razlog za užase 7. oktobra?

„Pitam i tragam za odgovorima. Je li zato što smo Jevreji? Ne mislim tako. Ubijali su budiste, hinduse, hrišćane, muslimane, Jevreje… ubijali su sve koji su pomagali cionistima u državi Izrael. Zašto su onda ubili sve ostale? Je li zbog zemlje? Ni to ne mislim, jer im je ranije, mnogo puta, ponuđena zemlja. Posle više od dve godine obilazaka ovde, intervjua i putovanja u inostranstvo da pričam, verujem da je razlog za 7. oktobar – čista potreba za krvlju“, kaže Mejsner.

Kibuc Be’eri je sada prazan. Nema ljudi, ima ostataka. Nameštaja u kućama, knjiga, ličnih stvari žrtava. Dečjih igračaka. Slama srce prizor rasturenog kreveca. Bačenih patofnica, razrušenog escajga, ostavljenih naočara… Ljudi su to stvarali i za tren oka su nestali bez razumnog razloga.

Da li bi se vratili? Oni koji su preživeli.

„Da. Za mene ovde ima života. Vraćam se ovde. Samo se nadam i želim da se barem 80 odsto preživelih vrati. To je naša želja. Vratićemo se ovde, bez brige oko toga. Mi smo ovo mesto zvali 90 odsto raj, 10 odsto pakao. Sada 90 odsto raj možete razumeti, i 10 odsto pakao takođe možete razumeti. Ovo je bilo mesto sigurnog okruženja. Deca mogu da trče bez brige da će ih automobili udariti ili da će neko ukrasti i napastvovati. Bilo je vrlo sigurno okruženje za odgajanje dece. Sve je zeleno, čujete ptice, nema smoga, nema fabrika, nema dima, nema bučnih automobila, osećate se zaista divno i sigurno“, kaže Mejsner.

Na pitanje da li se boji Hamasa i opasnosti da se ponovo desi 7. oktobar u bliskoj budućnosti, kaže: „Ja se ne plašim. Ne vidim da će se to desiti. Moja logika kaže – jednom smo povređeni, neće se ponoviti. Ljudi kažu: kako možeš biti siguran? Ne mogu biti siguran, ali ako verujem u nesigurnost, nikada neću biti u miru sa sobom. Dakle, želim da se vratim i živim ovde u svom ličnom miru. To znači da moram verovati IDF-u i izraelskoj vladi. I to je ono što planiram da radim“, zaključuje Mejsner.