"ODVAJANJE RUSIJE OD KINE PUSTA ŽELJA EU" Analitičarka Alicja Bahulska za Kurir: Peking usmerava Trampa u svoju korist, Evropa rizikuje da završi na margini

Odnosi EU i Kine idu ka dodatnom pogoršanju u 2026. nakon turbulentne 2025, a Evropljani bi trebalo da prestanu naivno da veruju da bi Peking mogao da se otuđi od Moskve samo na osnovu nekakvog "sporazuma" sa Briselom.

Kako biste ocenili trenutno stanje odnosa EU i Kine nakon napetog bilateralnog samita prošlog leta?

- 2025. je bila turbulentna godina za odnose EU i Kine.

Iako je naizgled postojao određeni prostor za Evropljane da pronađu novi zajednički jezik sa Kinom u kontekstu drugog predsedničkog mandata Donalda Trampa u SAD, on se brzo zatvorio, pošto je Peking bacio u zapećak zabrinutosti EU u vezi sa tim tako što ih nije shvatio ozbiljno i uz to je pokazao nedostatak volje da ponudi bilo kakve značajne ustupke u pogledu dugogodišnjih problema, kao što su nedostatak jednakih uslova u bilateralnim odnosima, prekomerna industrijska proizvodnja i njen negativni uticaj na evropsku konkurentnost, ali i kontinuirana diplomatska i ekonomska podrška Kine Rusiji i uticaj toga na evropsku bezbednost.

Peking je u potpunosti fokusiran na rivalstvo koje ima sa SAD, a u tom kontekstu Evropa deluje kao slab i unutrašnjim podelama rastrzan činilac koji ima ograničen strateški značaj za Kinu.

Zbog toga će se odnosi između EU i Kine verovatno dodatno pogoršati u 2026.

Francuski predsednik Emanuel Makron bio je u Pekingu u decembru bez predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen, očekuje se da će nemački kancelar Fridrih Merc ići tamo takođe sam u prvom kvartalu 2026, da li je potpuno pogrešno reći da se "najmoćniji" evropski lideri otvoreno međusobno takmiče oko Kine?

- Rekla bih da je to preterano reći: iako se najmoćniji evropski akteri zaista do određene mere takmiče kako bi privukli pažnju Pekinga, posebno u poslovnoj sferi, tokom poslednjih nekoliko godina – posebno od agresije punog obima Rusije na Ukrajinu – oni su nastavili da šalju relativno dosledne signale Kini kada je u pitanju njihova percepcija izazova koji proizilaze iz ekonomske i bezbednosne politike Pekinga prema Evropi.

I uprkos tome što ne žele da "previše drmaju čamac" (posebno u Nemačkoj), došlo je do ozbiljnog preispitivanja politike koja se prema Kini vodi u Berlinu, Parizu ili Rimu.

I dok je EU zaista daleko od toga da je u stanju da postavi jedinstveni front prema Kini (zbog zemalja poput Mađarske ili Slovačke), došlo je do stvaranja značajnog političkog zamaha u 2025, a evropski lideri shvataju da tradicionalna kineska strategija "zavadi pa vladaj" nosi jasna ograničenja i opasnosti.

Evropska komisija je najglasnija po tom pitanju, a odlučnije akcije bi mogle da uslede tokom 2026, gde bi Francuska, između ostalih, mogla da progura evropsku debatu o Kini u smeru pristupa sa mnogo više samopouzdanja, posebno kada je reč o ekonomskoj bezbednosti i naporima EU da se učini manje zavisnom od Kine.

Svi vodeći lideri iz EU naglašavaju važnost pritiskanja Kine da iskoristi svoj uticaj kako bi ubedila Rusiju da okonča rat u Ukrajini. Makronu je, kao i uvek, predsednik Si Đinping priredio doček sa stilom, ali je ta poseta naizgled prošla bez rezultata, hoće li Merc imati više sreće?

- Ne mislim da će Merc imati više sreće, jer se Kina odavno strateški opkladila na Rusiju - čak i pre opšte invazije na Ukrajinu - i vidi Moskvu kao neformalnog saveznika u egzistencijalnom rivalitetu sa SAD. Iako je važno da Evropa nastavi da izražava zabrinutost u vezi sa tim diplomatskim putem, problem je što akcije ne prate ta evropska upozorenja upućena Kini.

Zato se Peking oseća ohrabrenim da nastavi sa pristupom kakav ima prema Moskvi, budući da on do sada Kinu nije ništa koštao.

Bez obzira na ishod rata u Ukrajini, kineska podrška Rusiji će se nastaviti.

Ništa u strateškom pozicioniranju Kine ne sugeriše da bi Peking mogao da prestane da pruža takvu podršku Moskvi.

To takođe znači da bi Evropljani trebalo da prestanu naivno da veruju da bi Peking mogao da se otuđi od Moskve samo na osnovu ponude nekakvog "sporazuma" Kini koju bi kontinent bio u stanju da ponudi.

Nikakav "obrnuti Nikson" nije u pripremi – odvajanje Rusije od Kine je pusta želja, a Evropa bi trebalo da osmisli politiku sa jasnom pretpostavkom da Moskva i Peking rade ruku pod ruku na potkopavanju evropske bezbednosti.

Koliko je Kina zaista važna za ratne napore Rusije?

- Kina je konstantno pružala Rusiji ekonomsku i diplomatsku pomoć od samog početka rata u Ukrajini.

Za to postoji mnogo dokaza, uključujući rast bilateralne trgovine (uključujući i robu dvostruke namene), to što je Kina sada ključno tržište za ruski izvoz fosilnih goriva, kao i to što je Rusija postala treći najveći isporučilac tečnog prirodnog gasa (TPG) Kini u 2024.

Uz to, udeo kineskog juana u ruskoj trgovini porastao je nakon invazije na Ukrajinu.

Poslednjih godina, kinesko-ruska vojna saradnja se takođe ubrzala, ukazujući na sve veća podudaranja u njihovoj percepciji pretnji.

Samo u 2024. Kina i Rusija su sprovele 11 zajedničkih vojnih vežbi, najvećim delom pomorskih.

Ukratko, da nije kineske podrške, situacija na bojnom polju u Ukrajini i unutar Rusije sada bi mogla da izgleda veoma drugačije.

Istovremeno, Rusija je povećala zavisnost od Kine, ali Moskva realno nema bilo kakvu alternativu i razume da je ovakva dinamika neizbežna na kraći rok. 

Nova strategija nacionalne bezbednosti američkog predsednika Donalda Trampa u suštini se obrušava na EU, dok nije previše oštra prema Kini, ali s očekivanim pomeranjem fokusa ka indo-pacifičkom regionu, šta Vama to govori?

- Konačni pristup Trampa prema Kini ostaje nejasan do te mere da se možda uskoro neće pojaviti bilo kakva koherentna dugoročna strategija.

Čini se da se njegova politika sve više usredsređuje na ideju kulturnih ratova, gde se Evropa, u ovom kontekstu, paradoksalno pojavljuje kao neprijatelj SAD.

Kina je takođe neprijatelj Trampove administracije, ali drugačije vrste.

Dok je Donald Tramp očigledno hiperusredsređen na problem trgovinskog deficita sa Kinom, njegovi ad-hok postupci mogli bi da nas dovedu do veoma nepredvidivih scenarija u odnosu na Peking.

2025. godina je donela relativne dobitke Kini u pogledu rivaliteta sa SAD: Peking je pobedio u prvoj rundi trgovinskog rata, nije bio primoran da napravi značajne ustupke Vašingtonu, a pre samo nekoliko nedelja dobio je dodatni bonus jer su SAD dozvolile isporuke naprednih čipova "Envidija" Kini.

Peking je svestan Trampovog nepredvidljivog ponašanja i čini sve što može da ga usmeri u svoju korist.

Uz uverenje da je vreme na strani Kine – koje preovladava u kineskim razmišljanjima o ovoj temi – čini se da je Peking spreman za period dugotrajnog i skupog nadmetanja.

Evropljani moraju da priznaju ovu realnost i da se ponašaju u skladu sa tim, odbacujući zastarela uverenja o Kini.

Sada nije vreme okretanja "uobičajenom načinu poslovanja" – ako Evropa ne uspe da razvije koherentniju politiku prema Kini, rizikuje da bude potisnuta na marginu i bude samo geopolitički posmatrač.

(Kurir.rs/Nemanja Vlačo)