RAT JAPANA I KINE OKO TAJVANA IZAZVAO BI HAOS NESLUĆENIH RAZMERA! Posledice po svet i Evropu bile bi KATASTROFALNE, da li je ovakav scenario moguć u budućnosti?

Rast tenzija između NR Kine i Tajvana (nepriznata država) postao je svakodnevna pojava. Nagomilavanje trupa, s jedne i sa druge strane se intenziviralo u poslednjih nekoliko meseci do te mere, da deluje kako će svakog trenutka izbiti sukob. Incidenti na moru i u vazduhu su postali sve češći, a politički lideri dva najveća rivala u regionu - Kine i Japanastalno se optužuju razmenjujući teške reči, preteći jedni drugima vojnom intervencijom i odmazdom u slučaju iste.

1. Svedoci smo sve većih tenzija između azijskih rivala – Kine i Japana. Od stupanja na dužnost premijerke Sanae Takaiči, situacija se naglo pogoršala. Ona je izjavila da bi Japan mogao da odgovori na kineske vojne manevre oko Tajvana ukoliko oni ugroze japanske interese, pa je čak spomenula i mogućnost japanske vojne intervencije na Tajvanu radi odbrane ostrva i samog Japana od potencijalnog kineskog napada. Da li je takav scenario moguć - rat između Kine i Japana u bliskoj budućnosti?

- Eskalacija tenzija između Kine i Japana od trenutka kada je premijerka Sanae Takaiči stupila na dužnost predstavlja strukturnu promenu u bilateralnim odnosima, a ne privremeni diplomatski sukob. Kada je Takaiči u novembru 2025. godine pred parlamentom izjavila da bi kineske vojne akcije protiv Tajvana predstavljale "egzistencijalnu pretnju" koja bi opravdala moguću japansku vojnu intervenciju, prešla je crvenu liniju koju su prethodne japanske vlade izbegavale. Ova izjava, kao i napuštanje "strateške dvosmislenosti", prvi put od Drugog svetskog rata označavaju da je Japan javno priznao mogućnost oružanog sukoba u regionu.

Direktan rat između Kine i Japana trenutno je manje verovatan za razliku od postepene eskalacije. Kina će se verovatno u početku fokusirati na ekonomsku odmazdu - ograničenja putovanja, zabrane uvoza morskih plodova i digitalne kampanje - kako bi izolovala i oslabila Japan bez rizika otvorenog sukoba. Ipak, nekontrolisani incidenti oko ostrva Senkaku, eskalacija oko Tajvana ili pogrešna procena bilo koje nacionalističke vlade mogli bi da izazovu vojnu konfrontaciju.

Najrealniji scenario je "novo, iako ograničeno rivalstvo". Japan i Kina se kreću ka strukturnoj konfrontaciji sličnoj dinamici Hladnog rata na regionalnom nivou, koju karakterišu vojno pozicioniranje i ekonomske tenzije, a ne neposredno ratovanje.

2. Japanska premijerka poznata je kao veliki nacionalista. Najavila je izmene Ustava u vezi sa statusom japanske vojske i veće angažovanje oružanih snaga u odbrani nacionalnih interesa, što podseća na određeni oblik intervencionizma i obnove japanskog doktrinarnog militarizma. Nije naklonjena stranim radnicima u Japanu, naročito kineskim državljanima koji kupuju nekretnine i otvaraju preduzeća, te je najavila strože provere i ograničenja u vezi sa prenosom japanske imovine. Ko je "gvozdena dama" Japana?

Sanae Takaiči je jedna od najpolarizovanijih figura u savremenoj japanskoj politici i predstavlja svesni raskid sa diplomatskim oprezom svojih prethodnika. Potekla iz konzervativne političke porodice i bliska Abeovoj frakciji, Takaiči od ulaska u parlament 1993. godine dosledno zagovara "normalan" Japan sa smanjenim pacifizmom i većim vojnim samopouzdanjem. Njena nacionalistička platforma usmerena je na ustavnu reformu radi normalizacije Snaga samoodbrane i jačanja kapaciteta kolektivne samoodbrane. Za razliku od prethodnika koji su izbegavali diplomatske konfrontacije, Takaiči svesno vodi asertivnu spoljnu politiku, naročito kroz komentare o Tajvanu, koje predstavljaju moguću strategiju pozicioniranja Japana kao samouverenog geopolitičkog aktera, a ne kao diplomate sklone nespretnostima. Takođe zauzima restriktivne stavove prema stranim radnicima, posebno kineskim državljanima koji kupuju nekretnine, predstavljajući to kao mere nacionalne bezbednosti sa protekcionističkim implikacijama.

Oznaka "gvozdena dama" odražava njenu nepopustljivost po pitanjima bezbednosti, identiteta i nacionalne moći, a ne njenu ekonomsku politiku. Poput Margaret Tačer, ona predstavlja beskompromisni konzervativizam spreman da napusti diplomatske rituale.

3. Kina intenzivno ulaže u svoju vojsku, jača mornaricu i sprovodi vojne vežbe i simulacije amfibijskih desanata na Tajvan. Čini se da se i Japan ponovo budi i snažno investira u odbranu. Sjedinjene Američke Države priznaju zvanični teritorijalni integritet Kine, ali istovremeno naoružavaju Tajvan. Koliko je realan scenario sukoba Sjedinjenih Država i Kine zbog Tajvana? Deluje da to nije u interesu nijedne strane, pre svega zbog snažne ekonomske međuzavisnosti, a čitava situacija bi, poput efekta leptira, imala posledice po Evropu, berze i globalnu ekonomiju. Kakvo je vaše mišljenje o tome?

Ovo ključno pitanje za globalnu bezbednost ima protivrečne odgovore. Sjedinjene Države imaju istorijski snažne obaveze prema Tajvanu kroz Zakon o odnosima sa Tajvanom iz 1979. godine i bezbednosne garancije, dok Kina masovno ulaže u vojne kapacitete za osvajanje Tajvana. Ipak, duboka ekonomska isprepletenost čini rat izuzetno skupim. SAD godišnje uvoze stotine milijardi dolara kineske robe, Kina poseduje značajne količine američkih državnih obveznica, a američke kompanije zavise od kineskih lanaca snabdevanja. Najkritičnije je to što se 90 odsto naprednih poluprovodnika proizvodi na Tajvanu - sukob bi paralisao globalnu tehnologiju i pogodio 10 odsto svetskog BDP-a.

Trampov transakcioni pristup unosi nepredvidivost u američke bezbednosne garancije, stvarajući neizvesnost da li bi Vašington branio Tajvan. Umesto otvorenog rata, verovatniji scenariji uključuju kineske pomorske blokade bez formalne objave rata ili dugotrajan ekonomski pritisak dok Tajvan ne kapitulira.

Rat oko Tajvana bi izazvao "efekat leptira" koji bi pogodio globalne lance snabdevanja, berze, snabdevanje energijom kroz moreuz Malaka i evropsku bezbednost. Stoga, iako je strateški racionalan za Kinu, sukob oko Tajvana je ekonomski iracionalan, što ga čini manje verovatnim, ali izuzetno nepredvidivim ukoliko nacionalni imperativi prevladaju nad ekonomskim proračunima.

4. Predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Donald Tramp, boravio je krajem oktobra na svojoj prvoj azijskoj turneji od početka drugog mandata. Najpre je prisustvovao sastanku u Maleziji, na skupu lidera država članica ASEAN-a, a zatim se u Japanu sastao sa Sanae Takaiči, dok se sa Si Đinpingom susreo u Južnoj Koreji tokom samita lidera APEC-a. Postojale su i spekulacije o mogućem susretu sa severnokorejskim liderom Kim Džong Unom, do kojeg ipak nije došlo. Koji je ključni zaključak iz susreta sa japanskom premijerkom i kineskim predsednikom u kontekstu rastućih tenzija u regionu?

Trampova azijska turneja u oktobru 2025. godine otkrila je više kroz dvosmislenost nego kroz jasnoću. Njegov susret sa Takaiči u Tokiju signalizirao je američku podršku japanskom vojnom jačanju i pozicioniranje Japana kao prve linije odbrane protiv Kine, pri čemu oba lidera dele nacionalističke poglede na svet i transakcioni pristup savezništvima. Susret sa Si Đinpingom na samitu APEC-a bio je oprezniji, sa naglaskom na ekonomsku saradnju uz zadržavanje konkurentskog odnosa, bez razjašnjavanja bezbednosnih garancija koje uznemiravaju američke saveznike.

Izostanak susreta sa severnokorejskim liderom Kim Džong Unom sugeriše da Trampova diplomatija denuklearizacije iz prvog mandata za sada verovatno neće biti nastavljena. U celini, Trampova turneja signalizira regionalnu bipolarizaciju uz američku podršku Japanu, transakcioni pogled na bezbednost u kome saveznici moraju više da plaćaju za američko prisustvo, kao i dvosmislene poruke prema Kini koje podrivaju tradicionalne savezničke strukture, ali potencijalno guraju zemlje ka Pekingu. Takaiči sada može da predstavi "eru Takaiči-Tramp" kao okvir za sprovođenje nacionalističkih agendi uz američku podršku.

5. Koliko su opasne svakodnevne tenzije oko ostrva Senkaku/Diaoju? Da li bi incident na ovim ostrvima mogao da pokrene širi regionalni rat? Kako bi Sjedinjene Američke Države reagovale ukoliko bi došlo do direktnog sukoba Kine i Japana oko Tajvana? Da li Japan napušta svoju dosadašnju pacifističku politiku i ulazi u fazu dublje militarizacije?

Ostrva Senkaku (Diaoju - iz kineske perspektive) predstavljaju najnestabilniji simbol kinesko-japanskog rivalstva i svakodnevna su mesta konfrontacije obalskih straža. Spor se odnosi na suverenitet: Japan kontroliše ostrva od 1971. godine, kada je dobio Okinavu, dok Kina i Tajvan polažu pravo na njih kao na istorijsku teritoriju oduzetu tokom kinesko-japanskog rata 1894–1895. Do 2008. godine Kina je bila relativno pasivna; kasnije intenziviranje patrola i sukoba stvorilo je opasan ciklus svakodnevnih incidenata i sve neprijateljskiju retoriku.
Iako bi nekontrolisani incident mogao da pokrene širi rat kroz eskalacione dinamike, verovatniji put jeste da bi sukob oko Tajvana ponovo rasplamsao tenzije oko Senkakua, a ne obrnuto.

Bezbednosni savez SAD i Japana i dalje je dovoljno snažan da bi direktna konfrontacija Kine i Japana dovela do američkog učešća, uprkos američkim pokušajima očuvanja dvosmislenosti. Japan definitivno završava svoj pacifistički period kroz udvostručavanje odbrambenog budžeta od 2022. godine, nabavku odbrambenih raketa dugog dometa i ustavne debate o vojnoj normalizaciji. To predstavlja vojnu normalizaciju, a ne klasičnu remilitarizaciju, pri čemu se Japan kreće ka militarizovanom bezbednosnom modelu uz zadržavanje odbrambene orijentacije.

6. Da li je ovaj region danas opasniji od Ukrajine u smislu rizika od izbijanja globalnog rata?

Azijsko-pacifički region je strateški znatno opasniji od Ukrajine, uprkos razornom regionalnom uticaju rata u Ukrajini. Kina i Rusija poseduju nuklearno oružje, što čini potencijalni kinesko-japanski sukob nuklearno sposobnim, dok bi sukob oko Tajvana pogodio 60 odsto svetske ekonomije, u poređenju sa 15 odsto u slučaju Ukrajine. Tajvanska proizvodnja 90 odsto naprednih poluprovodnika znači da bi regionalna kriza paralisala globalnu tehnologiju, a blokada moreuza Malaka poremetila bi 40 odsto svetske trgovine naftom.
Za razliku od Ukrajine, koja ima jasne geografske granice i kopnene rute ka saveznicima, Tajvan je odvojen moreuzom širokim 110 milja, što čini pomorske blokade potencijalno razornim. Region obuhvata gotovo dve milijarde ljudi, naspram 200 miliona u sferi Ukrajine, čime se uvećavaju humanitarne i strateške posledice.

Ukrajina pokazuje da ekonomska međuzavisnost ne sprečava ratove i da se međunarodni odgovori pre fragmentiraju nego ujedinjuju. Ipak, azijsko-pacifički region predstavlja veću opasnost zbog svog globalnog sistemskog uticaja i nepredvidivosti. Kriza oko Tajvana ili vojna konfrontacija Kine i Japana predstavljale bi globalni strukturni lom koji bi pogodio tehnologiju, energiju, finansije i bezbednost širom sveta, čineći ih kategorijalno opasnijim od sukoba u Ukrajini, uprkos regionalnom značaju tog rata.

7. Kakav je u celoj toj situaciji položaj jednog od četiri azijska tigra - Južne Koreje, zemlje u izuzetno složenoj geopolitičkoj poziciji, ali i ekonomskog giganta? Čini se da su američka politička i vojna podrška neophodne zbog tenzija sa severnim susedom. Južna Koreja takođe ima snažnu političku i ekonomsku saradnju sa Japanom, ali pokretanje istorijskih pitanja označava da potpuno poverenje ni tu ne postoji. Da li bi eventualni sukob Tokija i Pekinga mogao da uvuče i Korejsko poluostrvo u celu tu priču?

Južna Koreja zauzima jednu od najizazovnijih geopolitičkih pozicija na svetu kao ekonomska sila koja balansira između supersila SAD i Kine, uz nuklearno naoružanu Severnu Koreju. Glavni bezbednosni izazovi odnose se na 1,2 miliona severnokorejskih vojnika i balističke rakete, što čini američke garancije nezamenljivim. Istovremeno, Kina je najveći trgovinski partner i konkurent Južne Koreje, dok Japan predstavlja i strateškog saveznika i istorijskog rivala zbog teritorijalnih sporova i ratnih zločina.

Administracija predsednika Jun Sok-jola od 2022. godine svesno se opredelila za "stratešku jasnoću" prema Kini, jačajući veze sa SAD, popravljajući odnose sa Japanom i udaljavajući se od kineske politike "tri ne", što predstavlja zaokret u odnosu na uravnoteženiji pristup njegovog prethodnika. Direktan sukob Japana i Kine ne bi odmah vojno uključio Južnu Koreju, ali bi rat oko Tajvana mogao indirektno destabilizovati poluostrvo odvlačenjem američkih resursa i ohrabrivanjem Severne Koreje. Najgori scenario za Južnu Koreju podrazumeva sukob oko Tajvana koji angažuje SAD, odvlači pažnju sa Korejskog poluostrva, podstiče severnokorejske provokacije i primorava Južnu Koreju na situaciju sa dva fronta - da se sama brani od severne agresije dok istovremeno geopolitički konkuriše Kini. Zbog toga Južna Koreja nastoji da stabilizuje odnose sa Japanom uprkos istorijskim tenzijama, održava partnerstva sa zapadnim državama po uzoru na NATO, odupire se prekomernom kineskom pritisku i snalazi se u Trampovom transakcionom načinu razmišljanja - što je gotovo nemoguća ravnoteža koja zahteva stalno strateško prilagođavanje.

8. Evropske implikacije

Ove azijske tenzije direktno ugrožavaju evropske interese kroz paralizu lanaca snabdevanja, rast potrošačkih cena i odvlačenje američke pažnje sa NATO-a i bezbednosnih izazova koje predstavlja Rusija. Srednjoročni rizici uključuju mogućnost da sukob oko Tajvana izazove efekte leptira koji destabilizuju globalni sistem i potkopavaju evropske bezbednosne projekte. Evropa bi trebalo da razvije posebnu strategiju prema Japanu, prepoznajući ga kao ključnog partnera, a ne kao "azijski problem", da uspostavi diskretna bezbednosna partnerstva sa Tajvanom koja ne izazivaju kinesku eskalaciju, da smanji zavisnost od azijskih lanaca snabdevanja poluprovodnicima i da podrži rešavanje teritorijalnih sporova zasnovano na pravilima. Ove mere jačaju otpornost Evrope i istovremeno učvršćuju multilateralni poredak nasuprot regionalnoj konkurenciji velikih sila.

Reč o sagovornici

Dr. Eli-Katarina Polkamp, je gostujuća saradnica u okviru “Programa za Aziju” pri Evropskom savetu za spoljne odnose (ECFR). Ranije je radila kao analitičarka za Japan sa sedištem u Minhenu, kao saradnica za javne politike u organizaciji Progressives Zentrum Berlin,
kao i kao Japan Fellow u Agora Strategy Group, gde se bavila odnosima na relaciji EU-Japan i japanskom spoljnom i bezbednosnom politikom u istočnoj Aziji. Takođe je bila asistentkinja istraživač i stipendistkinja programa Forum Ebenhausen u Nemačkom institutu za međunarodne i bezbednosne poslove (SWP Berlin), a radila je i u Nemačkom institutu za japanske studije u Tokiju kao doktorandkinja. Doktorirala je na Univerzitetu u Tibingenu u Nemačkoj i objavila je brojne radove na teme japanske spoljne i bezbednosne politike, kinesko-japanskih odnosa i bezbednosti u azijsko-pacifičkom regionu.

(Kurir.rs/Vladan Milosavljević)