SENA DOLAZI U PARIZ! Grad svetlosti je mesto svetskog simbola ljubavi i umetnosti: "Meni je ukusan baš ovakav!" (FOTO)

Sena je mnogo više od reke — ona je živa, sveprisutna, ona je tiha, a moćna, istovremeno muza i umetnik. "Sena dolazi u Pariz", naziv je zbirke poezije Žaka Prevera, glasovitog pariskog pesnika koji se proslavio ljubavnim stihovima. Čitam i stihove svoje bliske mi i drage književnice Tanje Kragujević. Ajfelova kula svetluca u noćnom odsjaju reke; plove brodovi osvetljeni u novogodišnjoj noći. Setih se da sam jednom davno čuo: "Srećno zaljubljeni šetaju uz Senu i penju se na Ajfelov toranj, a nesrećno zaljubljeni skaču u Senu i sa Ajfelovog tornja." Ja sam, više nego u bilo koju ženu, zaljubljen u putovanja i neprekidno upoznavanje planete, čoveka, univerzuma.

U ulici Šanzelize svetlucaju krošnje, okićene novogodišnjim ukrasima. Pred radnjom "Luj Viton", jednom od najskupljih u zemlji, dugačak red kupaca na hladnom vetru satima čeka. Svako od tih ljudi iščekuje svoju priliku da u radnju zakorači i kupi nešto od luksuzne robe koja je u ponudi.

Posao me je odveo do Staljingrada, dela Pariza nazvanog po slavnoj bici, koja kao da tu još uvek traje jer su stanovnici tog kvarta svakodnevno suočeni sa teškom borbom za opstanak. Dok dobrostojeći Parižani i turisti svega nekoliko kilometara dalje čekaju u redu kako bi kupili skupocene satove i tašne, ovde su nepregledni redovi ispred narodne kuhinje za komad hleba i malo vode. Beskućnici su ispod starih metalnih mostova podigli stotine šatora. Ulice su prljave i slabo osvetljene. Svi su ljubazni, svako svakoga pozdravlja, pa i meni, u polumraku, desetine nepoznatih ljudi raznih nacija poželeše dobro veče. Dok vazduh oštro steže moje obraze i prljave ulice najavljuju prvi sneg, u tom siromaštvu Pariz mi je ukazao svoju najtopliju stranu.

Ajfelov toranj

- Znaš, u Parizu za dvadeset godina uopšte neće biti nas, Francuza - kaže mi moj prijatelj Turčin Matju D., budući glasač stranke Mari le Pen, čiji sam gost bio u Gradu svetlosti. Crnci, Arapi, Turci, Srbi, svi su u ovaj grad utkali svoju dušu, svima se Pariz podvukao pod kožu, u sam krvotok tela i duše, da ih nikada, čak ni u smrti, ne napusti.

Matju D., građevinac sa solidnom platom, koji živi u dobrom delu grada, dočekao me je zabrinut.

- Ja sam žrtva rata u Ukrajini. Teško sam ti postradao - započinje svoju tužnu priču Matju ozbiljnog izraza lica. Nije mi jasno kakve bi veze on mogao da ima sa Ukrajinom, pa ga znatiželjno ispitujem: možda je tamo imao neke poslove, uložio svoju ušteđevinu, možda se oženio Ukrajinkom pa mu je tazbina postradala, možda mu je neko iz porodice nastradao u dobrovoljcima...

- Otkako je počeo taj rat, nema više nijedne Ruskinje u Parizu! Ranije sam stalno imao ruske devojke, sad ništa. Prava katastrofa! - vajka se očajan Matju.

Tako se otkriva svet neobičnog čoveka sa još neobičnijim hobijem - pružanjem zadovoljstva damama.
- To je naporan posao. Imam uvek spreman auto sa svom opremom - kvalitetnim vinom i hranom za piknik. Kružim po Parizu od ranog jutra i prilazim ženama. Uvek barem neka poželi na piknik sa pogledom na Ajfelovu kulu. Tako sam čak i svoju suprugu našao, takođe Ruskinju, izuzetne lepote i inteligencije, ali me je kasnije pratila i otkrila moj hobi. Čak sam i svog najboljeg prijatelja upoznao tako što sam se udvarao njegovoj devojci! Retko je ko u svetu bio sa toliko žena kao ja, nisam vodio evidenciju, ali verujem da ih je bilo više od hiljadu.

Sezona Ruskinja

Nekada je, tvrdi, kada naiđe sezona Ruskinja u Parizu, što se događalo iznenada, bez ikakvog posebnog razloga, da bi sve postigao, uzimao po mesec dana neplaćeno sa posla. Njegovi prijatelji od njega uče, ponekad uspeju i oni u tom lovu, ali niko nije ni približno uspešan ni posvećen udvaračkim veštinama kao Matju. Najveći problem ima kad odlazi u rodnu Tursku:

- Turkinje više vole strance nego Turke. Zato se uvek pretvaram da sam Francuz - a stotine Turkinja nikad neće saznati da su u stvari bile sa zemljakom. Ovu tajnu je podelio sa prijateljima, pa se sad Turci u Turskoj masovno pretvaraju da su - Francuzi! Jednom sam tri i po meseca bio u Antaliji, u hotelu od pet zvezdica prepunom Ruskinja. Svaki dan bi u moju sobu dolazila druga lepotica, nekad po dve odjednom. Posle tri i po meseca bio sam toliko iscrpljen, jedva sam hodao, kolena me više nisu držala.

Veoma je galantan i voli da ženama ispunjava želje.

- Ako žele da ih čupam i udaram, to radim vrlo rado. Ima ih koje vole grubost, izgrebu me do krvi. Volim svima da udovoljim - govori mi i pokazuje kako zamišljenu Ruskinju pljeska po pozadini, a onda kako su mu grudi bile izgrebane u ljubavnoj strasti.

- Imam dobar posao, da sam hteo, zaradio bih milione. Moj brat je milioner, ali je zapravo siromašan - ni na šta ne troši, živi siromašnije nego prosečni ljudi. Šta znači novac na gomili? Hoćemo li ga poneti sa sobom u grob? Uživam u životu - to je moje bogatstvo. Možda to i ponesem sa sobom na drugi svet - zaključuje Matju.

Romantika

Već trideset godina Matju živi u Francuskoj. Dok ga slušam, čini mi se da je zaslužio platu, a i državljanstvo Francuske samo zbog toga koliko je nežnosti i zadovoljstva pružio Francuskinjama.

- Sad više ne želim Francuskinje. Posle me zovu, znaju gde živim, počnu da me progone. Želim devojku koja živi što je dalje moguće na planeti - kaže on.

Razradio je celu taktiku kako da mu dolaze Ruskinje. Na društvenim mrežama postavlja romantične slike Ajfelovog tornja, Trijumfalne kapije, Šanzelizea uz prigodnu muziku. Sa godinama se ulenjio da sam obilazi Pariz, pa mu prijatelji šalju dobre fotografije i snimke. Zamolio je da mu pomognem u njegovom hobiju, pa sam mu rado podelio moje najbolje kadrove.

- Kada se upecaju na lepotu Pariza, Ruskinje požele da dođu. Ponudim im besplatan smeštaj, volim da kuvam i spremam im razne specijalitete, vodim ih na piknik sa pogledom na Ajfelov toranj. One dolaze zbog Pariza, ja im dođem kao bonus, dodam ljubav u grad ljubavi i svi su zadovoljni.

Dolazile su iz najudaljenijih krajeva Sibira zbog njega, iz mesta za koje većina ljudi na planeti nikada nije ni čula da postoje.
Neobičan životni stil

Matju je iskren i srdačan. Dobar prijatelj, izvanredan radnik — o čemu svedoči poštovanje koje uživa na poslu. Izabrao je neobičan životni stil, ali kod njega nema pretvaranja i uvijanja - priča iskreno, pokazuje fotografije golišavih Ruskinja u svom stanu, otkriva mi tajne svog umeća, pravog zanata. Zarad devojaka putovao je u mnogo zemalja, pa i u Letoniju i Grčku, mada kaže da je u Grčkoj velika konkurencija sličnih donžuana. Obožavalac Ruskinja nikada nije bio u Rusiji; čeka da se rat završi pa da otputuje kod jedne devojke u Samaru. Priča je vesela, puna šale i srdačnosti, ali je u duši on i dalje zabrinut. Na televiziji trešte turski kanali, prati vesti iz Ukrajine iz minuta u minut. Težak je život ove žrtve ukrajinskog rata.

Još kao dete sam poželeo da u ovaj grad, svetsku prestonicu kulture i ljubavi, dolazim najmanje jedanput godišnje. Još kao dete sam poželeo da iz njega jednom godišnje odlazim nekud u svet. Pred ulazak u avion ka Senegalu snažni crni mladić sa kratkom oštrom bradicom želi mi srećne praznike. Napravio se red, ukazala se prilika da razmenimo pokoju rečenicu; došao je sa Azorskih ostrva, gde je lovio džinovske bakalare, da zaradi hleb na pariskom aerodromu. U crnim očima nazire se plava pučina, u snažnim rukama ribarske mreže. Mimikom mi pokazuje koliki su najveći bakalari koje je ulovio, pa se mazi po stomaku - naglašava koliko su slasni i ukusni. A meni je ukusan baš ovakav Pariz: grad ljubavi i ljudskosti opevan u pesmama Žaka Prevera, grad sudbina, velikana i večitih putnika.

Viktor Lazić