SENEGAL: Zemlja naroda Fulani, koji sebe smatraju najlepšim ljudima na planeti (FOTO)

Mnogo senegalske i malijske istorije prekriveno je peskom; retko šta je tako opipljivo, vidljivo i začuđujuće kao ostaci francuske železnice. Francuzi su se nadali lakšem transportu bogatstva koje uzimaju iz svojih kolonija, ali se nisu nadali da će njihov projekat doprineti evropskom napuštanju Zapadne Afrike. Jedan od najvećih štrajkova u istoriji Crnog kontinenta, kada se lokalno stanovništvo zaposleno u železnici pobunilo, dogodio se upravo ovde ne tako davne 1947. godine. Protest je na šest meseci paralisao vozove, veći deo lokalne ekonomije i značajno doprineo da se razvije svest da Senegal i Mali trebaju da postanu nezavisne države.

Spomenik konju

Železnica je izgrađena uz velike poteškoće. Plemenske vođe u Senegalu su se protivile, jedan je čak poveo pravi petogodišnji rat na hatu koji je bio toliko hrabar i lep da su tom konju širom Senegala podignuti spomenici, često baš u neposrednoj blizini nekadašnjih železničkih stanica i postaja, sada ruševina u kojima često žive beskućnici.

Konji, magarci, ali i druga stoka, naročito koze i goveda, slobodno se šetaju ulicama senegalskih sela i gradova. Na tačno određeni zvuk čobana na stotine životinja staje u red kao da su utrenirani vojnici. Ponosni čobanin na čelu kolone i dalje cvrkuće dok se i poslednja životinjica ne postroji u nizu. Nema potrebe da stoku dresiraju: mlađi raspevane komande čobana uče od starijih, to je postalo urođeno znanje koje se među životinjama prenosi stotinama generacija, možda duže od milenijuma. Retko gde su čobani toliko ponosni na svoja grla, da će po najboljem biku, kravi, kozi ili jarcu nazvati svoju decu! Životinje su toliko značajne Senegalcima da većina domaćih životinja ovde umire prirodnom smrću. Naročito vole stoku s dugim uvejinim rogovima, to je ovde simbol lepote i božjeg blagoslova. Doživljavaju ih kao ušteđevinu koja se ne troši, kao bogatstvo koje nema cenu i prenosi se s kolena na koleno. Stočari na mene različito reaguju: neki se rado i ponosno fotografišu, rado sa mnom dele lepotu svojih životinja, a drugi kao da ne žele da sa sobom u daleku Evropu ponesem lepotu njihovih bikova i krava čak ni na fotografiji, sumnjičavi prema strancu, odbijaju svaki kontakt.

Železničke šine omiljeno su mesto kozama za popodnevnu dremku. Leškare među šinama bez pragova. U mestu Kedira na istoku Senegala od njih su napravili ograde za obore i dvorišta. Na stotine pragova uredno je poređano oko magarećih i kozjih štala. Vrata francuskih vagona su zgodno došla kao mostići preko jedne sasušene jaruge. Čak i klupe, ljuljaške i poljske kuhinje prave od tih pragova i vrata, a stari vagoni baš dobro dođu kao senici. Čudna je sudbina francuske železnice; stari prag postao je nova ograda! Na jednom mestu zatekao sam na desetine izvađenih pragova i vredne varioce koji francuskom inženjerskom čudu daju u prizemnije a, mnogi smatraju, i korisnije funkcije. Železnica je radila do 2013. godine, a sada je obnavljaju Kinezi. Za nekoliko godina ovuda će ponovo protutnjati vozovi. A stara francuska pruga pretvorila se u rudnik gvožđa ravnomerno raspoređen u tankoj liniji od Dakara do Bamaka koji obilato koriste svi, kome god nedostaje metala za pokućstvo.

Život u selu

Obilazim sela naroda Fulani duž železnice na istoku zemlje. U dvorištima ograđenim bodljikavim prućem, katkad pravilnim pletenim zidom nalik srpskim cegerima, ljudi žive u po nekoliko okruglih zemljanih kuća. Cele unutrašnjost, zidovi, čak i plafon, često su prekriveni tkaninama bogatih boja, a bračni kreveti s ručno rezbarenim stranicama vrede pravo bogatstvo. Gde god dođem, dočekuje me desetine znatiželjne dečice; nekada traže novac i poklone, ali češće samo pružaju ručice uzbuđeni što im se posrećilo da se rukuju sa strancem. Igraju se starim točkovima od bicikala i odbačenim strujnim kablovima; jedan takav sam preskakao kao lastiš u afričkoj prašini s desetinom uzbuđenih mališana.

Fulani za sebe smatraju da su najlepši ljudi na planeti. Možda to i nije daleko od istine - skladno građeni, izdržljivi, visoki i krupni, malih noseva, izrazito belih zuba, i žene i muškarci se ističu stasom i stavom. Izuzetno su čisti iako žive u stepi, gde je prašina sveprisutna. Žene boje usne crnom kanom, iscrtavaju noge i tela skladnim crtama. Lepotu im je, veruju, podario bog, a oni su dužni da je čuvaju, prenose s generacije na generaciju i slobodno pokazuju. Žene se zato često ukrašavaju i doteruju, pa nije retkost da u najvećoj prašini i siromaštvu, u selu stotinama kilometara od najbližeg grada, devojčica od jedva pet-šest godina ima kanom lakirane crne nokte.

Lepota je svetinja, lepota je ne samo božji dar već i njegov odraz - kažu mi Fulani i objašnjavaju da će pravi muškarac dozvoliti svojoj ženi da zanoći sa zgodnijim sunarodnikom, jer svima je u interesu da deca budu što lepša. U selima su ionako „sva deca naša“.

Fulani su najveća stočarska nacija u Africi; njih oko 25 miliona živi u čak 17 država. Mnogi poznati Fulani su bili predsednici i premijeri više država, ali to se u ovoj pustinji slabo računa; bogatstvo nije u varljivoj funkciji niti još varljivijem novcu, već u lepoti životinjskih rogova i zdravih kćeri i sinova. Da bi se znalo ko je Fulani, deci pokraj desnog oka urezuju dve crte; širom Zapadne Afrike oznakama na telu obeležava se pripadnost plemenu ljudi kao i životinja.

Nada u bolje sutra

Ceo svet pomaže siromašnoj Africi već decenijama, ali sve više Afrika pomaže samoj sebi. Tek to budi nadu u bolje sutra. U selu Kusan nadomak gradića Tambakunda, usred stepe, 21 selo se ujedinilo i napravilo veliki prirodni rezervat od čak 120.000 hektara. Vode me u šetnju među baobab drvećem i žbunjem, a zatim u fabriku u kojoj prerađuju plodove baobaba. Pun vitamina C i mnoštva drugih lekovitih sastojaka, baobab je jedan od glavnih hranljivih sastojaka kojima obiluje savana. Prerađuju ga na istim mašinama na kojima se u Srbiji kruni kukuruz. Lokalna vlast upravo je u ovom selu izgradila novi magacin. Vodu dobijaju iz bunara zahvaljujući nizu solarnih panela. Upravnik sela je ponosan, kao i član parlamenta Vito Toure, koji me je ovde doveo. Najveći utisak na mene ostavlja projekat uzgajanja povrća, komad sušne zemlje koji obrađuju žene iz sela da uzgajaju povrće. Odlazim odatle s torbom punom zelene salate. Nahranili su me i osmesima; dame su nasmejane dok rade, dozvoljavaju mi da im slikam ukrase kane na nogama. U polju nose majice američkih hevi metal grupa koje sam voleo kao tinejdžer. Kada to pomenuh jednoj ženi koju sam tek upoznao, rukom mi pokaza da bi da skine majicu da mi je pokloni ako mi se dopada. Zatim se spremam da vozim pustim drumovima, pripremam se za drumske bandite. Toliko ekstrema u jednom danu! Afrika je često gruba, čak okrutna, naročito prema došljacima. Afrika je majčinski topla, Afrika je puna iznenađenja na svakom koraku. Ko ne upozna Crni kontinent, ne poznaje svet ni dubine čovečje duše. Čini mi se da je teško upoznati i samog sebe ako se ne zaroni u afričke dubine koje bude sva čula.