DRŽAVA KOJU JE STVORILA MOĆNA REKA: Putovanje kroz najmanju zemlju Afrike otkriva svet u kojem vreme teče sporije, a priroda još uvek određuje pravila života
Čudesna reka Gambija stvorila je državu Gambiju. Ona hrani život nekoliko miliona ljudi i neuporedivo više životinja: krokodila, nilskih konja, majmuna i, naročito, ptica. Čudesna reka zahteva čudesne mostove, ali ljudska ruka još uvek nije svuda premostila prirodu. Rečni tok Gambije uspešno odoleva drumskom saobraćaju, pa dva ogromna grada - Baru i prestonicu Bandžul - još uvek spaja trajekt. Rekoše mi da postoji i most, jedino što je malo udaljen - putuje se četiri-pet sati tim putem, dok trajekt prođe preko reke za pola sata. Tako je započela avantura prelaska reke trajektom, koja je, zahvaljujući VIP tretmanu, ubrzanim procedurama i čašćavanju službenika, trajala „samo“ sedam sati.
Zemlja u obliku zmije
Naime, jedan od dva broda je tog dana bio pokvaren. Trajekti su mali, a red automobila, autobusa i kamiona beskrajan... Nije retkost da se na prelazak brodom čeka i po ceo dan. No, to sam shvatio tek mnogo kasnije. Kada sam, izmoren, pred svitanje, krenuo da tražim hotel koji sam rezervisao, ulice su, naravno, bile puste, a lokacija koju sam pratio označena je pogrešno. Ugledao sam svetlo u mračnoj ulici, jedina širom otvorena vrata u nizu zamandaljenih prodavnica. Stadoh da se raspitam za hotel i bih iznenađen: naleteo sam na štampariju koja do svitanja štampa novinske tabake. Ceo život proveo sam među knjigama i novinama, pa mi se ova slučajnost učinila kao naročita dobrodošlica. Umesto da pitam za hotel, obišao sam štamparske mašine, uverio se u kvalitet novinske boje, pozdravio se, a ubrzo i zagrlio s radnicima, snimio ceo štamparski proces i tek se onda setio da je četiri ujutro i da meni zapravo treba da pronađem svoj hotel. Štamparski radnici spremno su se rastrčali duž i popreko ulice i začas pronašli moj smeštaj. Tako je otpočela moja gambijska avantura.
Upoznavanje Gambije, kao i sama država, počinje i završava se na reci. Možda o vezi reke i države najbolje govori anegdota da su državu stvorili Englezi kao svoju koloniju, tako što su sa svog ratnog broda s reke ispaljivali projektile i tamo gde su pala topovska đulad - tamo su postavili granice nove kolonije. To, naravno, ne može biti tačno, jer su granice ipak malo udaljenije, ali ne znatno: na momente se čini da je reka šira od zemljišta koje ova država obuhvata. Jedina država čija teritorija podseća na zmiju, svijena oko vodenog toka, često nije šira od trideset kilometara s rekom u sredini, što znači da od obale do granice često nema više od petnaestak kilometara. Ogromna reka pružila je bogat život svojoj obali. Englezi su pod svoju vlast stavili najznačajniji resurs ovog dela Afrike. Posle senegalskih stepa i pustinja, gambijske šume, beskrajni zasadi manga i indijskog oraha, činili su mi se kao rajski vrtovi. Reka Gambija ne zaustavlja se na svojim obalama, štaviše, ona kao da tek tu zaista počinje: širi se u beskrajni lavirint mangrova i kanala, močvara i rečica. Prožima zemlju i sve njene stanovnike. Putovanje ovom zemljom zato je jednako vožnji duž reke i plovidbi u raznim vrstama čamaca da bi se istražili rukavci i skriveni prirodni kutci.
Voziti po putevima ove zemlje nije lako. Upozoravali su me na lošu infrastrukturu, ali je prethodnih godina ona unapređena, pa loš glas koji ovu zemlju bije nije više u toj meri opravdan. Najveća opasnost na putu više nisu rupe i pesak, kojih doduše ima, naročito van glavne ceste, već - ljudi.
Policajci, kad me vide da idem u prodavnicu, znaju da traže da nešto i njima kupim, često izmišljaju da sam prekršio nepostojeće propise ili prosto pitaju „imaš li nešto za nas“. Gambija nema mnogo puteva, niti su joj potrebni: glavna magistrala kruži oko zemlje, a stari trajekt proizveden pre više decenija u Ukrajini zatvara njen krug. Gambijci nisu užurban narod. Jednom sam čekao više od dva sata da mi naprave omlet. Stigao sam tokom ramadana, pa život teče još laganijim tokom nego inače. Jedino minibusevi između gradića žure kao da im život zavisi od toga da što pre stignu, pa magistralnim putem sa dve trake kroz seoca znaju da jure i po 120 kilometara na sat. Pored policajaca, oni su mi najveći izvor stresa, naročito kad pored mene projure prepuni ljudi, ponekad čak na krovu ili vise okačeni na vozilo sa strane. Duž puta često prolazim pored olupina, vozila pretovarenih u neprepoznatljivu gomilu zgužvanog metala.
Molitva krokodilima
Koze i magarci su česta prepreka na putu, a pokraj slatkovodnih bara na putu se može zateći i - krokodil.
Dok se u svetu plaše krokodila, Gambijci im se - mole. Kraj bara u kojima se brčkaju ove nežne životinjice starice im se mole u posebnom ritualu. Okrenutih stopala i raširenih ruku ka krokodilima, da bi se molitve ispunile, neophodno je da se okupam u vodi koja se iz tih bara uzima. Tako već danima u autu nosim tri litra blagotvorne krokodilske vode, koju nikako da iskoristim. Sigurno će mi dobro doći, jer u hotelima često nema vode. Gambijci su otišli i korak dalje, pa su na jednom svetom krokodilskom mestu uspeli da životinje poznate po divljoj naravi pripitome. Ne znam kako im je to pošlo za rukom, tek na desetine krokodila (i krokodilčića) miruje dok oko njih šetkaju ljudi. Tako mi se pružila prilika da nekoliko ovih zveri pomazim i s njima se uslikam. Na zidu je ogromnim slovima na nekoliko jezika ispisano obaveštenje da im se ne prilazi bez vodiča, pa čak i na hrvatskom i slovenačkom. Zamolio sam ih da napišu i na srpskom, napisao im kako da to ispišu, pa će možda uskoro to obaveštenje osvanuti i na ćirilici. Tek da se zna da su srpski putnici stigli i do ovog kraja planete.
Ljubav na gambijski način
Dve nedelje istražujem unutrašnjost Gambije, ali sam nekoliko dana bio i na obali poznatoj po peskovitim plažama, zbog koje ovde dolaze većina turista iz Evrope i Amerike. Prethodnih godina naročito je veliki broj evropskih dama u godinama koje sunčaju svoja ostarela tela na gambijskom suncu. „Ja sam u Gambiji bila petnaest puta“, izjavila je jedna baka za BBC i objasnila da je ponudu za brak dobila još na prvom sletanju, pre nego što je izašla sa aerodroma.
Ljubav u Gambiji pada na prvi pogled - dobrostojećih starica na zgodne crnce i njihov na zgodan evropski novčanik. Čak je i država morala da reaguje jer je ova pojava postala suviše masovna. Pa ipak sam mislio da novinski članci preuveličavaju i da je to tek sporadičan slučaj dok se nisam sam uverio. Šetam se plažom i vidim mladiće u punoj snazi koji fitnesu podučavaju trostruko starije gospođe.
Dugo sam posmatrao dvojicu kao od brega odvaljenih momaka kako zajedničkim naporima pokušavaju da osvoje englesku baku i njen novčanik... Ako uspeju, otići će zajedno da se mole krokodilima za dugovečnost ljubavne romanse. Ne mogu da osuđujem ljubav (ma kakvu), ni bake gladne mladosti, ni muškarce gladne pirinča...
Gambija, država tek malo veća od našeg Kosova, bogata je suprotnostima, mnogo bogatija prirodnim lepotama nego što bi većina putnika pomislila. Mnogi ovde dođu na dan ili dva, neki putnici jedva ovde provedu nekoliko sati, da bi na mapi označili da su posetili još jednu državu. Gambija zaslužuje da se bolje upozna. Njena bogatstva tek se otkrivaju preda mnom, kao i njena patnja, ali jedno mi je jasno: najveću nepravdu prema Gambiji čine oni koji misle da je mogu brzo i lako spoznati.
