IZRAEL SISTEMATSKI UNIŠTAVA SELA U LIBANU: Vojska koristi taktiku iz Gaze, ZATIRU SE čitava područja i uništavaju sve kuće!

Izraelska vojska je uništila čitava sela kao deo invazije na južni Liban, razarajući kuće eksplozivom i ravnajući ih sa zemljom u masovnim, daljinski aktiviranim detonacijama.

Potencijalni ratni zločin

Organizacije za ljudska prava upozoravaju da masovne detonacije mogu predstavljati namerno uništavanje civilne imovine, što je ratni zločin. Ratno pravo zabranjuje takvo uništavanje, osim ako nije vojno neophodno.

„To što Hezbolah možda koristi neke civilne objekte u libanskim pograničnim selima u vojne svrhe ne opravdava masovno uništavanje čitavih sela duž granice“, rekao je Ramzi Kais, istraživač za Liban u organizaciji Human Rights Watch.

Izraelska vojska, s druge strane, tvrdi da cilja infrastrukturu Hezbolaha, poput tunela i vojnih objekata, koje je, kako navodi, oružana grupa integrisala u civilne domove.

Izrael je objavio da će okupirati velika područja južnog Libana kako bi uspostavio „bezbednosnu zonu“ sve do reke Litani i da raseljenim licima neće biti dozvoljen povratak dok se ne garantuje bezbednost izraelskih gradova na severu.

„Sve je obrisano“

Za stanovnike pograničnih sela, koji su sa užasom posmatrali snimak razaranja, detonacije su izbrisale ne samo domove, već i generacije sećanja. „Prvo smo videli kako seoski trg eksplodira. Tamo imam prodavnicu. Čitav čovekov život je na tom mestu, njegov posao, sećanja, sve. I odjednom vidite kako eksplodira ispred vas“, rekao je Ahmad Abu Tam, 56-godišnji vlasnik prodavnice građevinskog materijala u Tajbehu.

„Od tog trenutka, osećao sam se kao da sam postao izbeglica. Osećao sam se kao da nemam dom.“ Abu Tam je takođe bio raseljen tokom rata 2024. godine. Iako je selo tada još uvek bilo oštećeno, povratak je bio radostan.

„Onda sam zaboravio na to što sam raseljen i počeo da obnavljam radnju od nule, bez osećaja umora. Kada se vratite, osećate se kao da ste pronašli nešto izgubljeno. Ali ovog puta, sve je nestalo. Sve je izbrisano“, dodao je.

Sećanja na proleće

Ahmad Ibrahim, pedesetogodišnji farmer iz Deir Serjana, ima samo nekoliko slika svoje kuće. Ostatak je ostavio za sobom kada su on i njegova porodica pobegli iz grada 2. marta, očekujući da će se vratiti po njih. „Čitav moj život je tamo, nikada nisam bio dalje od deset kilometara daleko. To je prelepo, tipično selo - barem je bilo pre rata. Ljudi su ljubazni i velikodušni“, rekao je Ibrahim.

Kako proleće počinje u Libanu, Ibrahim žali što njegova deca neće moći da uživaju u cvetajućoj prirodi svog kraja. „Deca se sećaju lepih vremena - prolećnih i letnjih večeri, odlazaka na polja, branja cveća i bilja, večera napolju, pravljenja čaja pored vatre. Bilo je to divno mesto za odrastanje dece“, seća se on.

Porodični biznis uništen u trenutku

Doktor Mohamed Hašem (65) je proveo 15 godina radeći po 18 sati dnevno kako bi uštedeo dovoljno za izgradnju motela Luna u Nakuri. Višespratni hotel, izgrađen 2012. godine, dočekivao je strane putnike, libanske turiste i mirovne snaga UN koji su se slivali u primorski grad poznat po nekim od najlepših plaža Libana.

„Leti bi popunjenost dostizala 100 procenata. Dobijali bismo dobre kritike i nagrade. Sve u svemu, bili smo srećni - živeli smo mirno i produktivno. To je zaista bio porodični posao“, rekao je Hašem. Kada se pročula vest o uništenju hotela, Hašema su zatrpale poruke podrške od bivših gostiju.

„Dobili smo hiljade lajkova i komentara. Ljudi su pisali koliko im se mesto dopalo. Naši gosti su uvek bili zadovoljni - dobre cene, dobra usluga“, rekao je.

Sidro za raštrkane porodice

Priča o selima u južnom Libanu, koja su pod izraelskom invazijom i okupacijom od kraja 1970-ih, takođe je priča o raseljavanju. Porodice iz pograničnih sela bile su raštrkane po celom svetu, od Australije do Evrope, u potrazi za stabilnošću. Ova sela su služila kao sidro za raštrkane porodice. Dijaspora je pronašla utehu u saznanju da se uvek mogu vratiti kući.

„Ljudi bi gradili kuće od milion dolara samo da bi tamo ostali nedelju dana ili deset dana u godini. Selo postaje centar porodice“, objasnio je Abu Tam. „Jer gde god da idete, uvek čeznete za svojim domom. Mestom gde ste odrasli, gde ste se prvi put osetili bezbedno.“ Za mnoge je to sidro sada nestalo. „Osećate duboku frustraciju. Kao da neko ima moć da vas izbriše“, zaključio je Abu Tam.

Kurir.rs/Agencije