JEZIVE ISPOVESTI IZRAELSKIH VOJNIKA POSLE RATA U GAZI: Slike HORORA im se vraćaju, teško se psihički nose sa ZVERSTVIMA u kojima su učestvovali ili ih gledali
Umesto straha, mnoge proganjaju krivica, stid i preispitivanje sopstvenog identiteta, navodi izraelski list Haaretz.
34-godišnji Juval nervozno grize nokte i stalno se osvrće u Tel Avivu. Njegov najveći strah nije kazna, već osveta. Iako je pre rata radio kao programer, iskustva iz Gaze i dalje ga progone. Kaže da je bio "u paklu", iako toga tada nije bio svestan.
Tragični događaj u Kan Junisu
Prelomni trenutak dogodio se u decembru 2023. u Kan Junisu. Tokom borbi, njegova jedinica otvorila je vatru na grupu ljudi za koje su mislili da su neprijatelji. Kasnije je shvatio da su pucali na nenaoružane civile - starijeg muškarca i trojicu mladića.
- Nema opravdanja za to - kaže.
Nakon povratka kući dočekale su ga pohvale i slavlje, ali umesto ponosa osećao je dubok prezir prema sebi.
Moralna povreda kao nova dijagnoza
Stručnjaci sve češće govore o fenomenu "moralne povrede" - stanju koje nastaje kada osoba učestvuje u radnjama koje krše njena moralna uverenja.
Za razliku od PTSP-a, koji je povezan sa strahom, moralna povreda uključuje krivicu, stid i gubitak identiteta, a često se javlja tek posle povratka iz rata.
Svedočenja drugih vojnika
Maja, studentkinja filozofije iz Tel Aviva i rezervna oficirka, svedočila je incidentu u kojem su vojnici pucali na grupu Palestinaca bez potvrde da su naoružani. Četvoro ljudi je ubijeno, a jedan preživeli kasnije je zlostavljan.
- Najviše me proganja to što sam samo stajala i gledala - kaže ona.
Ubijanje bez posledica
Vojnik Jehuda opisuje slučaj u kojem je oficir ubio nenaoružanog čoveka koji se predao. Iako su svi znali šta se dogodilo, slučaj je zataškan.
Mesecima kasnije, tokom posete muzeju Prado u Madridu, slika Franciska Goje - "3. maj 1808" koja prikazuje trenutak egzekucije izazvala je kod njega snažan emotivni slom.
Šira slika zlostavljanja i nasilja
Drugi vojnici govore o pucanju na civile koji traže pomoć, korišćenju ljudi kao živih štitova, pljački i uništavanju imovine, kao i brutalnim metodama ispitivanja zatvorenika.
Jedan od njih navodi da mu je iskustvo zlostavljanja zarobljenika potpuno promenilo pogled na vojsku i samog sebe.
Moralne dileme i uloga komande
Ni oni koji nisu bili direktno na frontu nisu pošteđeni. Ran, oficir zadužen za planiranje vazdušnih napada, kaže da su odobravali operacije za koje su znali da će dovesti do civilnih žrtava.
Na kraju je napustio službu, osećajući da bi nastavak značio izdaju sopstvenih vrednosti.
Nepriznata dijagnoza i stigma
Iako sve više vojnika traži pomoć, izraelske vlasti formalno ne priznaju moralnu povredu kao dijagnozu, već je često tretiraju kao PTSP.
Stručnjaci upozoravaju da to nije samo terminološka razlika, već utiče i na način lečenja, koji zahteva suočavanje sa sopstvenim postupcima i proces samopraštanja.
Tišina kao način preživljavanja
Mnogi vojnici ne govore o svojim iskustvima, čak ni najbližima, iz straha od osude i stigme.
Gaj, pripadnik specijalnih snaga, kaže da ga i dalje progone slike iz rata i osećaj krivice.
- Pitam se šta smo postali i šta sam ja postao, ali još nemam odgovor - kaže.
