POČINJE NOVA GLOBALNA BITKA: Afrika više nije periferija sveta, sada pregovara sa MOĆNIM SILAMA, vreme kolonijalizma je prošlost, napravljene su VELIKE PROMENE

Povodom aktuelne situacije na Bliskom istoku, blokade Ormuskog moreuza i implikacijama koji isti ima na ostatak sveta, ali i o poziciji Kine u odnosima sa afričkim državama u tom kontekstu, ali i šire, razgovarali smo sa ekspertkinjom Madalenom Prokopio iz Evropskog saveta za spoljne odnose (ECFR), koja nam je pojasnila ulogu Kine i njen uticaj na globalne ekonomske i političke procese i njene odnose sa afričkim zemljama. Usput smo se dotakli i krize u Ormuskom moreuzu, žili kucavici, kroz koji proilazi petina svetskog izvoza nafte, a koji je sada pod blokadom i Teherana i Vašingtona. Intervju prenosimo u celosti.

2. Kako se menjaju odnosi između Kine i Afrike u kontekstu globalnih političkih podela i aktuelnih sukoba?

- Afrika ostaje politički važna za Kinu kao gradivni element ne-zapadnih narativa i ekonomskih sistema - uključujući nastojanja da se trgovina obavlja u lokalnim valutama ili u juanu. Kontinent je već decenijama centralan za kinesku strategiju i to se nije promenilo. Međutim, mnoge afričke zemlje sve više žele da diversifikuju svoje odnose i smanje zavisnost od Kine nakon skoro trideset godina intenzivne saradnje. Za neke - poput Angole ili Demokratske Republike Kongo - veoma duboke veze proizvele su određeni stepen prekomerne zavisnosti koji vlade sada nastoje da isprave. Aktuelni trenutak globalne reorganizacije stvara prostor da Afrika pregovara s Kinom pod odlučnijim uslovima. Istovremeno, Afrika i dalje apsorbuje velike količine kineskog izvoza, a carine koje su Sjedinjene Države uvele na kinesku robu znače da Pekingu trebaju nova tržišta za njegov višak industrijskih kapaciteta. Ta dinamika Africi daje pregovaračku snagu, ali istovremeno nosi rizik da kontinent postane odlagalište robe koja više ne može da uđe na zapadna tržišta.

3. Kakvu ulogu Afrika ima u globalnoj energetskoj tranziciji ka obnovljivim izvorima?

- Afrika je izuzetno bogata resursima za energetsku tranziciju - gasom, solarnim i vetropotencijalom, šumama za vezivanje ugljenika, rastućom proizvodnjom biogoriva, i što je ključno, mineralima potrebnim za proizvodnju zelenih tehnologija poput solarnih panela, vetroturbina i baterija. Ovi resursi učinili su kontinent sve vidljivijim u „afričkim“ strategijama koje se formiraju u svetskim prestonicama. Uprkos toj centralnoj ulozi, trgovinski obrazac i dalje ostaje takav da Afrika izvozi sirovine umesto da ih prerađuje u zelene tehnologije na sopstvenom tlu i tako ostvaruje veću dodatu vrednost. Evropa je pokazala rastuće interesovanje za podršku toj dodatoj vrednosti u Africi, ali realizacija značajno zaostaje za deklarisanim ambicijama.

4. Da li afričke zemlje imaju kapacitet da samostalno predvode pravednu energetsku tranziciju?

- Pravedna energetska tranzicija u Africi može značiti mnogo različitih stvari. Za većinu afričkih zemalja prioritet je prelazak sa ograničenog pristupa električnoj energiji na šire i pouzdanije snabdevanje - dekarbonizacija dolazi na drugo mesto. To zahteva izgradnju elektroenergetske mreže (što podrazumeva velika finansijska ulaganja, često uz skromne povrate), primenu obnovljivih tehnologija koje Afrika još ne proizvodi i mora da uvozi, kao i upravljanje društvenim i ekonomskim posledicama smanjenja zavisnosti od fosilnih goriva - u transportu, industriji i generatorima koji pokreću svakodnevni život širom kontinenta. Do sada je većini afričkih zemalja potrebna spoljašnja podrška za sve ove procese. Ipak, razgovor se značajno promenio. Afričke vlade više nisu pasivni primaoci modela tranzicije osmišljenih drugde. Predsedavanje Južne Afrike G20 2025. godine stavilo je preradu minerala čvrsto na dnevni red, pri čemu je predsednik Ramafosainsistirao da zemlje bogate tim resursima moraju biti njihovi primarni korisnici - kroz veće prihode, dodatnu vrednost i otvaranje radnih mesta. Za sada su to važni pomaci u narativu, a ne i transformacije na terenu. Taj jaz odražava domaća ograničenja - slabo upravljanje, nedovoljnu infrastrukturu, manjak kvalifikovane radne snage i zavisnost od skupog spoljnog finansiranja zbog percepcije visokog rizika. Ali odražava i strukturne prepreke: regionalne okvire koji nisu dovoljno integrisani da bi stvorili ekonomiju obima potrebnu za konkurentnu proizvodnju zelenih tehnologija, kao i globalni trgovinski sistem koji i dalje kažnjava izvoz prerađene robe iz zemalja u razvoju.

5. Koliko su afričke zemlje ranjive na poremećaje u globalnim tokovima energije?

- Veoma su ranjive, i to na različite načine. Izvoznici nafte poput Nigerije i Angole imaju koristi od skokova cena, ali većina afričkih zemalja su neto uvoznici energije. Zatvaranje Ormuskog moreuza funkcioniše istovremeno kao energetski šok, šok u proizvodnji i kriza bezbednosti hrane, jer usko grlo povezuje energiju, hemijsku industriju, đubriva (koja se delom proizvode iz gasnih derivata) i hranu. Isporuke đubriva kroz moreuz pale su za 92% u martu 2026. godine, što ugrožava bezbednost hrane širom kontinenta jer su poljoprivredni inputi postali oskudni tokom ključnih sezona setve. Ova ranjivost je strukturna i odražava decenije nedovoljnih ulaganja u domaću proizvodnju energije, kapacitete prerade i otpornost prehrambenih sistema.

6. Kako blokada Ormuskog moreuza utiče na afričke ekonomije, a kako na kinesku ekonomiju?

- Na afričke ekonomije utiče kroz više kanala istovremeno: više cene goriva, nestašice đubriva, deprecijaciju valuta i rast cena hrane, pri čemu su najugroženije zemlje zavisne od uvoza i sa ograničenim fiskalnim prostorom. UNCTAD upozorava da rast cena energije, transporta i hrane može opteretiti javne finansije i dodatno pritisnuti kućne budžete, posebno u ekonomijama koje zavise od uvoza energije, đubriva i osnovnih životnih namirnica. Za Kinu su posledice takođe ozbiljne. Kina je jedan od najvećih svetskih uvoznika nafte i gasa iz Persijskog zaliva, a poremećaji u lancima snabdevanja utiču na njenu proizvodnju i izvozni kapacitet u trenutku kada već trpi posledice američkih carina. Kina glasno poziva na ponovno otvaranje moreuza - taj plovni put joj je potreban koliko i bilo kome drugom. Ova zajednička ranjivost jedan je od razloga zašto je Peking diplomatski aktivan u krizi, iako je njegov uticaj na Iran ograničeniji nego što se često pretpostavlja.

7. Da li rat na Bliskom istoku menja strateški značaj Afrike u međunarodnim odnosima?

- Da, iako bih rekla da je taj trend postojao i pre krize. Kriza je pokazala da Afrika nije periferni akter u globalnim lancima snabdevanja. Ona je glavna alternativna trgovačka ruta u odnosu na uska grla Persijskog zaliva poput Ormuskog moreuza i Bab el-Mandeba. Kontinent poseduje minerale potrebne za energetsku tranziciju - resurse koji bi vremenom mogli da smanje globalnu zavisnost od zalivskih ugljovodonika i ranjive geografije koja ih prati. Afrika je takođe rastuće tržište i potencijalno konkurentan proizvodni i logistički centar koji povezuje globalne lance vrednosti. Politički, Afrika i dalje čuva stratešku autonomiju, odbijajući da se svrstava uz geopolitičke blokove. Stav koji je nekada tumačen kao izbegavanje, sada sve više deluje kao promišljena državna strategija.

8. Kako vidite budućnost saradnje Afrike sa velikim silama u narednom periodu, imajući u vidu da je poslednjih godina posebno ojačan uticaj Rusije u vojno-političkoj sferi, a Kine u ekonomsko-političkoj, dok je Francuska, na primer, potisnuta sa kontinenta?

- Geopolitičko preoblikovanje je stvarno, ali ga ne treba tumačiti kao jednostavnu zamenu jedne hegemonije drugom. Francuska je vojno potisnuta iz Malija, Burkine Faso, Nigera i Čada kroz domino efekat vojnih pučeva od 2022. godine, koje su predvodile nacionalističke hunte raskinuvši veze sa Parizom i približivši se Rusiji. Ipak, ruski dobici su krhki - njen vojni učinak u Sahelu je slab, ekonomsko prisustvo ograničeno, a do sada nije uspela da ponudi trgovinu, investicije i razvoj kakve većina afričkih vlada želi. Kina jeste dominantna u ekonomskoj sferi, ali više afričkih zemalja aktivno nastoji da diverzifikuje partnere umesto da produbljuje zavisnost.
Ono što se oblikuje jeste istinski multipolarna afrička arena - sa Sjedinjenim Državama, Kinom i Rusijom, ali i Turskom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Saudijskom Arabijom, Katarom, Indijom i drugima koji se takmiče za uticaj. Afričke vlade sve više podstiču tu konkurenciju, jer im ona daje pregovaračku prednost: mogućnost da sa svih strana izvuku bolje ekonomske i političke uslove.

9. Kineski uticaj je posebno jak u Angoli, kao i u istočnoj Africi (vojna baza u Džibutiju i velika brana na Nilu u Etiopiji). Gde Kina trenutno najviše investira u Africi i kakvi su to projekti?

- Kinesko prisustvo je kontinentalno, ali su određeni čvorovi posebno istaknuti. Angola je istorijski najveći kineski snabdevač naftom u Africi i najveći primalac kineskih zajmova (oko 27% ukupnih kineskih kredita Africi u periodu 2000-2024, prema podacima Univerziteta u Bostonu). Odnos postaje sve složeniji kako Luanda ponovo pregovara o dugovima i nastoji da diversifikuje partnere.
Ako posmatramo tokove direktnih stranih investicija od 2020. do 2024. godine, prvih pet zemalja su: Južna Afrika i Demokratska Republika Kongo (obe oko 2,4 milijarde dolara), Niger (1,9 milijardi), Zambija (1,2 milijarde) i Kenija (1 milijarda). Po ukupnom stanju investicija u 2024. godini, prednjači Južna Afrika (6,2 milijarde), zatim DR Kongo (4,2), Nigerija (2,7), Niger (2,4), Mozambik (2,3) i Angola (2,1 milijarda) - (podaci SAIS CARI). Glavni sektori ulaganja su građevinarstvo, rudarstvo, proizvodnja i finansijsko posredovanje, dok su zajmovi istorijski uglavnom usmereni na energetiku, transport, IKT i finansijski sektor.

10. Domino efekat zatvaranja Ormuskog moreuza već se oseća, a ruta oko Roga Afrike dobija na značaju, ali je i veoma opasna zbog pirata i jemenskih Huta. Ako se tankeri i brodovi preusmere oko Rta dobre nade u Južnoj Africi, kako bi to moglo uticati na globalnu ekonomiju i na Južnu Afriku? Ko dobija, a ko gubi?

- Kriza je u realnom vremenu preoblikovala geografiju globalne logistike. Velike brodarske kompanije obustavile su prolazak kroz Ormuski moreuz i preusmerile brodove oko Rta dobre nade, produžavajući vreme transporta za više nedelja i povećavajući troškove. Južna Afrika bi mogla imati koristi od većeg prometa u lukama i povećanog strateškog značaja. Međutim, u praksi, zagušenja, bezbednosni izazovi i ograničeni kapaciteti luka znače da jasni dobici nisu verovatni u kratkom roku bez značajnih ulaganja u infrastrukturu.
Gubitnici su pre svega zemlje u razvoju koje uvoze energiju: duže rute znače više transportne troškove ugrađene u svaku robu, a za zemlje sa ograničenim budžetima inflatorne posledice su ozbiljne. Izvoznici nafte poput Nigerije i Angole imaju koristi od viših cena. Potrošači širom sveta plaćaju više.

11. Može li se današnja kineska ekonomska ofanziva prema Africi uporediti sa vremenom velikog kineskog moreplovca Dženga Hea (14–15. vek), koji je sa velikom flotom stigao do obala istočne Afrike i Arabijskog poluostrva?

- To poređenje je strateški promišljeno - Peking ga svesno koristi da prikaže Kinu kao nekolonijalnu silu sa dubokim istorijskim vezama sa Afrikom. Postoje površne sličnosti: velika državna pomorska ekspedicija koja projektuje kinesku moć preko Indijskog okeana i istočnoafričke obale. Međutim, razlike su mnogo značajnije. Ekspedicije Dženga Hea bile su deo tributarnog sistema - demonstracija imperijalnog prestiža, razmena darova i povratak bez naseljavanja ili sistematske eksploatacije. Savremeni angažman Kine vođen je imperativima industrijske ere: pristup sirovinama, razvoj tržišta i infrastrukturni uticaj unutar globalne kapitalističke ekonomije. Kina deluje kroz državna preduzeća, razvojne banke, komercijalne ugovore i vojne baze - ništa od toga nema pandan u 15. veku. Ono što narativ o Džengu Heu uspešno prenosi, i što ga čini politički efektivnim širom Afrike, jeste tvrdnja o ne-prinudnom, ne-kolonijalnom odnosu. Ipak, nakon skoro trideset godina značajno produbljenog kineskog prisustva na kontinentu, slika o njegovim koristima za Afriku znatno je složenija nego što taj okvir sugeriše.

Reč o sagovornici

Madalena Prokopio je viša saradnica za javne politike u programu za Afriku pri Evropskom savetu za spoljne odnose. Njena glavna istraživačka interesovanja obuhvataju geopolitiku i međunarodne odnose afričkog regiona, posebno odnose na relaciji Afrika-Kina i Afrika-EU, uloga novih srednjih sila, uloga Afrike u globalnoj energetskoj tranziciji, kao i istočna i južna Afrika.

Od 2017. godine je pridružena istraživačica za Afriku pri Italijanskom institutu za međunarodne političke studije, gde se pre svega bavila odnosima između Afrike i Kine. Pre toga, Prokopio je radila kao viša politička analitičarka za podsaharsku Afriku u kompaniji Eni (2018–2023), gde je doprinosila identifikaciji (geo)političkih rizika i promena politika u više afričkih zemalja i na regionalnom nivou.

Ranije je sprovodila istraživanja na Univerzitetu u Najrobiju, Pekinškom univerzitetu, Francuskoj nacionalnoj agenciji za istraživanja, kao i u Centru za rastuće sile i globalni razvoj pri Institutu za razvojne studije Univerziteta u Saseksu.

Predavala je kurseve iz analize spoljne politike, Afrike i novih sila, komparativne politike Afrike i nasilja u istočnoj Africi na Londonskoj školi ekonomije (LSE), Univerzitetu u Kejptaunu i Univerzitetu u Voriku.

Prokopio je 2014. godine bila ko-direktorka prvog LSE samita o Africi, doprinoseći osnivanju LSE Firoz Lalji centra za Afriku, koji je pokrenut 2016. godine. Njene publikacije obuhvataju akademske članke, uređene zbornike i izveštaje za javne institucije. Doktorirala je međunarodne odnose na LSE, a njen doktorski rad bio je posvećen pregovaračkim strategijama Kenije u odnosu na Kinu.

(Kurir.rs/Vladan Milosavljević)