"VERUJEM DA PARTNERSTVO SRBIJE I AMERIKE IMA VELIKU BUDUĆNOST" Dr Džejms Karafano za Kurir televiziju o Zapadnom Balkanu, Trampovoj politici i budućnosti BiH

"Apsolutno verujem da postoji velika budućnost u partnerstvu Sjedinjenih Američkih Država i Srbije. Srbija i region imaju važnu ulogu iz dva razloga. Prvi je da stabilna Evropa zavisi od stabilnog istočnog krila kontinenta, bez obzira na to kako posmatrate Rusiju. Drugi je da će stvarni ekonomski prosperitet doći tek kada se ostvari puna ekonomska integracija između severa i juga Evrope", rekao je dr Džejms Karafano, viši savetnik i vodeći stručnjak za nacionalnu bezbednost u Fondaciji Heritidž.

KURIR TV:Doktore Karafano, u Zagrebu ste rekli da Sjedinjene Američke Države nisu protiv ideje o trećem hrvatskom entitetu u Bosni i Hercegovini i da centralizovana Bosna neće funkcionisati. To odražava stav koji bosanski Srbi dugo zastupaju, ali koji se retko podržava na Zapadu. Srpski mediji su veoma pozitivno reagovali na vaše izjave. Da li vas je ta reakcija iznenadila ili ste je očekivali?

– Iskreno, ne govorim u ime američke vlade i ne znam da li je američka vlada zvanično iznela stav o tome. Imam utisak da američka vlada smatra da je koncept jedinstvene, monolitne, građanske države Bosne i Hercegovine nerealan i da je uloga visokog predstavnika u poslednjih nekoliko godina bila neproduktivna. Suština je da svi želimo region koji funkcioniše i ono što je najbolje za ljude. Iz moje perspektive, činjenica je da u ovoj zemlji postoje tri naroda i svi oni zaslužuju pravo na jednaku zastupljenost i jednako upravljanje.  

Mislim da je važno naglasiti da je stav Sjedinjenih Američkih Država da žele lokalna rešenja od lokalnih aktera. Žele da podrže ono što svi prihvataju. Iz te perspektive, mislim da bi Sjedinjene Američke Države podržale praktična i pragmatična rešenja za budućnost. I mislim da bi ljudi u regionu to trebalo da pozdrave. 

Takođe mislim da bi i na Zapadu trebalo da postoji veća spremnost da se to prihvati. Zabrinut sam, na primer, jer su Sjedinjene Američke Države pokrenule, po mom mišljenju, veoma konstruktivnu i pozitivnu inicijativu — izgradnju gasovoda od Hrvatske ka Bosni. To je, verujem, u najboljem interesu svih. A onda vidite da neki u Briselu kažu da to ne žele. Imali ste trideset godina da pomognete ovom regionu i da mu obezbedite perspektivu — i niste uspeli. Zašto se onda žalite kada drugi pokušavaju da pomognu?

KURIR TV: Srpski mediji su pozitivno reagovali na vaše izjave o trećem entitetu u Bosni i Hercegovini. Da li ste očekivali
takvu reakciju?

–  Jesam, zapravo. U Bosni postoji značajna srpska populacija. Rešenje mora da obezbedi da sva tri naroda budu pravedno zastupljena. To je najbolje i za Srbe u Bosni. I naravno, to je najbolje i za Srbiju, jer region koji može da se integriše, da ide napred i koji ima veću stabilnost, političke i ekonomske mogućnosti — to je najbolje za sve. Nisam bio nimalo iznenađen tom reakcijom.

Još jedna važna stvar, posebno iz američke perspektive: ako pogledate region, dva ključna oslonca su dve veoma važne zemlje — Srbija i Hrvatska. One dele mnogo toga — kulturu, tradiciju, geografiju. Danas Sjedinjene Američke Države gledaju na te dve zemlje kao na lidere koji treba da pokrenu region napred.

Sjedinjene Američke Države su nedavno najavile velika ulaganja u Hrvatskoj — podršku gasovodu, kao i ogromne investicije u data centre. Pokazale su veliko interesovanje za region, uključujući i ulaganja u Grčkoj povezana sa gasovodom. Poenta je da Sjedinjene Američke Države vide ove dve zemlje kao ključne partnere i oslonce, i potencijal njihove saradnje u okviru regionalne vizije. Sjedinjene Američke Države bi to snažno podržale. 

Primer na koji posebno ukazujem, gde Sjedinjene Američke Države vide uspeh, jeste slučaj Jermenije i Azerbejdžana. To je bio nerešiv sukob koji je trajao decenijama. A onda su obe zemlje krenule ka miru. Kome su se obratile da izgrade poverenje, da uspostave odnose i da obezbede investicije koje bi svima koristile? Obratile su se Sjedinjenim Američkim Državama. Mogle su da postignu mirovni sporazum i pre nego što je Tramp postao predsednik. Ali su čekale da on postane predsednik, jer su znale da je partner koji će poštovati obe strane, doneti konkretne koristi i ponuditi viziju budućnosti. 

Danas u Jermeniji imate skup evropske političke zajednice — oko šezdeset svetskih lidera došlo je da pokaže podršku tom procesu. Vidim mnogo sličnosti između tog izazova i onoga što vidimo ovde. Ponovo, ključni akteri su Srbija i Hrvatska. I vidim da Sjedinjene Američke Države žele veoma pozitivne i konstruktivne odnose sa obe zemlje.

KURIR TV: Zalažete se za pragmatična rešenja koja dolaze iznutra, a ne za nametnute modele. Gde se u tom kontekstu nalazi Republika Srpska u današnjem geopolitičkom okruženju? Da li je Vašington spreman da podrži fleksibilnije aranžmane u Bosni i Hercegovini?

– Vidimo mnogo pokazatelja za to. Danas u Vašingtonu boravi veliki broj predstavnika Republike Srpske. Kreću se po institucijama...

KURIR TV: I to posle mnogo godina.

 – I dobijaju značajnu pažnju. Mislim da je to deo rešenja. Realnost je — i ponavljam, ovo je moj lični stav, ne stav američke vlade — da se krećemo ka federativnoj Bosni i Hercegovini. To je verovatno održivije i konstruktivnije rešenje za sve.

KURIR TV: Od Ukrajine do Bliskog istoka, krize menjaju bezbednosnu arhitekturu Evrope. Gde je u tom kontekstu Zapadni Balkan? I može li Srbija da se pozicionira kao kredibilan partner Sjedinjenih Američkih Država?

– Apsolutno verujem da postoji velika budućnost u partnerstvu Sjedinjenih Američkih Država i Srbije. Srbija i region imaju važnu ulogu iz dva razloga. 

Prvi je da stabilna Evropa zavisi od stabilnog istočnog krila kontinenta, bez obzira na to kako posmatrate Rusiju. 

Drugi je da će stvarni ekonomski prosperitet doći tek kada se ostvari puna ekonomska integracija izmeđ severa i juga Evrope. 

Oba ta cilja su u interesu Sjedinjenih Američkih Država. Americi je potrebna Evropa koja je stabilna, prosperitetna, bezbedna i koja raste. Amerika traži stvarne ekonomske partnere. Ako pogledate gde je praznina u tom projektu — to je Zapadni Balkan. A Srbija je u tome izuzetno važna. Vidim jasnu nameru Sjedinjenih Američkih Država da se angažuju u ovom regionu, sa ciljem njegovog razvoja i integracije. 

Rat u Iranu otkrio je mnogo toga što je zaista važno. Jedna od ključnih stvari je krhkost evropske energetske bezbednosti. Evropa je, u suštini, napravila niz pogrešnih poteza. Najpre se oslanjala na jeftinu rusku energiju. To nije uspelo. Zatim se prešlo na zelenu transformaciju, neto nulu, dekarbonizaciju, solarne panele — ali to, iskreno, ne daje rezultate. 

Uloženi su trilioni dolara, a udeo obnovljivih izvora energije kao procenat nije se značajno povećao. Ako pogledate troškove električne energije u Evropi, oni naglo rastu. I mogu da vam kažem jednu stvar — u takvim uslovima niko ne može da bude konkurentan u ovom svetu.

Nijedna ekonomija ne može da funkcioniše bez pristupačne, pouzdane i dovoljne energije, niti bez stabilne elektroenergetske mreže. Ono na šta nas je ovaj rat podsetio jeste koliko je to važno — ne samo zbog ogromne potrebe da se sada brzo pronađu izvori tečnog prirodnog gasa i nafte, već i zbog toga što se postavlja pitanje: ko bi pri zdravoj pameti dozvolio da mu 20 procenata energije prolazi kroz mali moreuz koji kontroliše neprijateljska sila? 

Nemati raznovrsne izvore energije i raznovrsne lance snabdevanja — to je prosto ludost. Pouka koja se ovde mora izvući je diverzifikacija i obilje. To je deo onoga u šta su Sjedinjene Američke Države uložile ogroman napor. Ako danas pogledate Sjedinjene Američke Države, videćete da je to oblast kojoj posvećuju izuzetno mnogo energije.

Danas slušamo mnogo pritužbi, žalbi i pitanja o Trampu — da li će napustiti Evropu, da li će je ostaviti, i sve ostalo.  Ali kada se po strani ostave evropska zgražavanja i prigovori, i kada se pogleda šta Sjedinjene Američke Države zaista rade u Evropi, vidi se da su u poslednjih dvanaest meseci učinile više za energetsku diversifikaciju i snabdevanje Evrope nego što su same evropske zemlje uradile u poslednjih trideset godina.

U tom smislu, Srbija je zaista važna tačka u tom procesu i prirodan partner Sjedinjenih Američkih Država. Sjedinjene Američke Države su već prisutne u Grčkoj, u Albaniji, u Bugarskoj, u Rumuniji, u Hrvatskoj. I mislim da SAD ovde biti još prisutnije.

KURIR TV: Koji oblik saradnje sa NATO-om je realno moguć? Dokle može da ide partnerstvo sa Vašingtonom bez punopravnog članstva u NATO-u?

– Već skoro 25 godina radim u Heritidž fondaciji, konzervativnom istraživačkom centru u Sjedinjenim Američkim Državama. Nijedna institucija u Americi nije bila veći zagovornik NATO-a i njegovog proširenja od Heritidž fondacije. Ali danas ne živimo u vremenu u kojem se mnogo govori o proširenju NATO-a. I, zapravo, mislim da to i nije loše, jer NATO radi svoj posao.

Ako NATO funkcioniše kako treba i obezbeđuje bezbednost transatlantske zajednice od spoljašnjih pretnji, potreba da svaka zemlja bude član NATO-a postaje manja, naročito ako se nalazite u samom srcu Evrope. Zato nisam siguran da je članstvo svih zemalja Zapadnog Balkana u NATO-u danas jednako presudno kao pre dvadeset ili trideset godina.

Važnije je da zemlje pređu iz uloge potrošača bezbednosti u ulogu pružalaca bezbednosti. Drugim rečima, da imaju sposobnost samoodbrane i da doprinose kolektivnoj bezbednosti. Da li su formalno članice ili ne, na Zapadnom Balkanu — to je za mnoge emotivno pitanje, povezano sa istorijom i tradicijom — ali ne mislim da je to geopolitički presudno.

KURIR TV: Razumemo, ali mi smo jedini u regionu bez punopravnog članstva. Imamo partnerstvo sa NATO-om, ali smo u ovom trenutku jedini takav slučaj.

– Znam. Kao što sam rekao, niko nije veći zagovornik NATO-a od mene, ali ovde se zaista radi o razlici bez stvarne razlike. To je članstvo u klubu u kojem ne morate formalno da budete da biste ostvarili suštinsku saradnju. Da budem potpuno otvoren — Sjedinjene Američke Države imaju brojne partnerske zemlje koje balansiraju svoje odnose. Gradimo snažne odnose u Centralnoj Aziji i na Južnom Kavkazu sa državama koje imaju dugogodišnje veze sa Kinom i Rusijom. U Evropi imate zemlje poput Mađarske, koja je dugo vodila politiku balansiranja između Rusije, Kine i Sjedinjenih Američkih Država. Američki pristup, posebno pod ovom administracijom, jeste pragmatičan. 

Ne tražimo od vas da birate stranu — niti da se odričete kineskih restorana ili da ljudima zabranjujete da na salatu stavljaju ruski preliv. Važno nam je kakav odnos imate sa nama. Ostalo će se vremenom rešiti. Pristup je da Sjedinjene Američke Države budu partner koga ćete sami izabrati. Druge veze mogu da postoje, ali pravi razvoj i napredak dolaze kroz saradnju sa SAD. To nam skroz odgovara.

KURIR TV: Nazvali ste evropsku stratešku autonomiju zabludom. Ako Evropa nastavi tim putem, kakve rizike to nosi za
zemlje poput Srbije?

– Strateška autonomija ne znači da možete da radite šta god želite. To je ponašanje tinejdžera. Strateška autonomija znači donošenje najboljih odluka u suverenom interesu sopstvene države. Ne postoji država koja može sve, svuda i u svakom trenutku — čak ni Sjedinjene Američke Države. Radi se o odgovornosti. Evropska ideja da može potpuno samostalno da funkcioniše jednostavno nije realna. Ako uklonite Sjedinjene Američke Države iz NATO-a, Evropa nema kapacitet da sama obezbedi bezbednost. 

KURIR TV: To je najveće pitanje današnjice. Da li Evropa ima kapacitet za stratešku autonomiju bez Sjedinjenih Američkih Država? 

– Nema. I to iz dva razloga. Nema mnoge kapacitete i sposobnosti koje Sjedinjene Američke Države donose i koje
su ključne za odbranu transatlantske zajednice. Evropljani mogu da kažu: izgradićemo to sami. To je u redu. Ali ako pogledate stanje evropskih ekonomija, koliko novca većina evropskih zemalja troši na socijalnu državu, kao i njihove kapacitete za rast i za jačanje odbrambenih sposobnosti — Evropa nema kapacitet da to sama izvede.

KURIR TV: Da, to je predviđeno članom 5.

– Da bi to postigla, Evropa bi morala da dereguliše ekonomiju, promeni energetsku politiku, značajno poveća ulaganja u odbranu i smanji socijalne izdatke. Morali bi da kažu: "Nećemo dozvoliti masovne ilegalne migracije koje izvlače novac iz države."  Ako bi uradili sve te stvari i rekli: da, u suštini ćemo raditi što i Donald Tramp, čak ćemo biti veći Donald Tramp od Donalda Trampa — i to ćemo uraditi. I uradićemo to. I cela Evropa će učestvovati i povući ćemo taj potez.  Za to će biti potrebne decenije. I onda — u redu, sjajno. Ali javite mi se za deset godina. 

KURIR TV: Još nisu ni počeli.

– Nisu. Postojala je čuvena ideja o NATO 3.0, o kojoj je govorio jedan američki savetnik u Pentagonu — NATO sa Nemačkom kao vodećom silom. U Poljskoj su na to reagovali veoma oštro. U intervjuima su me pitali: šta mislite o tome, zar bi Poljska ikada prihvatila Nemačku na čelu?

Rekao sam: ako Nemačka uradi sve što je potrebno da postane vojna sila kakvu želi da bude, o tome možemo razgovarati za deset ili petnaest godina. Tada će se videti i kakvi će biti odnosi između Nemačke i Poljske. Ali današnja realnost je sledeća. Ako govorimo otvoreno, glavne pretnje spoljnjoj bezbednosti Evrope su destabilizujući uticaj Rusije, problemi sa Bliskog istoka koji se prelivaju u Zapadnu Evropu, kao i određeni oblici kineskog prodora u Zapadnu Evropu. 

Evropa sama ne može da odgovori na te izazove. Ali zajedno sa Sjedinjenim Američkim Državama bi mogla. Ako pogledate istočno krilo NATO-a, ono je danas lakše braniti nego u vreme kada sam bio u vojsci.

KURIR TV: Čak i sa novim granicama. 

– Lakše nego osamdesetih godina, kada smo imali stotine hiljada američkih vojnika, hiljade tenkova i ogromne zalihe municije. Razlog je sledeći. Evropa tada nije imala stratešku dubinu. Linija fronta bila je u sredini Nemačke. U slučaju rata sa Rusijom, to bi značilo poraz već na početku.

Danas je situacija drugačija. Kada govorite o dubinskim napadima na Rusiju, gotovo svaka evropska
zemlja ima sposobnost da gađa ciljeve poput Moskve. Strateška dubina Evrope je velika. Granica je danas mnogo duža — obuhvata Finsku, Norvešku i Švedsku.

Ako pogledate odnos snaga — nije važno to što danas možda ima oko 100.000 američkih vojnika raspoređenih širom Evrope.

Možda ih je 80-ih bilo nekoliko stotina hiljada. Ako zaista pogledate — odnos snaga znači: koliko vojnika imamo mi? Koliko vojnika imaju oni? Koliko tenkova, koliko raketa i svega ostalog.

Odnos snaga danas za NATO je bolji nego što je bio tokom Hladnog rata. I NATO je lakše braniti. U središtu NATO-a, pored jačeg severnog krila, u sredini NATO-a imate dve najveće i zaista najsnažnije vojske u Evropi — Ukrajinu i Poljsku. I ljudi kažu: pa Ukrajina nije u NATO-u. A to je nebitno. To je gotovo isto kao što je nebitno da li je Srbija u NATO-u.

A razlog zašto je to nebitno jeste taj što Rusija nikada ne bi mogla da napadne nekoga i da jednostavno prođe pored Ukrajine i kaže: vas ne napadamo. Dakle, Ukrajina je prepreka za Rusiju. I ona je vojna sila sa kojom Rusi, bez obzira na to da li je u NATO-u ili nije, uvek moraju da računaju.

Mislim, na primer, napad na baltičke države — oni to nikada ne bi mogli da urade. To bi bila dolina smrti, jer bi napadali između Finske na severu i Ukrajine i Poljske na jugu. To je prosto besmisleno. Poljska sprovodi ogroman program obnove vojske. I to i pod vrlo liberalnim i pod vrlo konzervativnim vladama. 

A zatim je sve to oslonjeno na Rumuniju. Dakle, ta linija fronta zapravo je mnogo lakša za odbranu nego linija koju smo imali tada. NATO nikada nije bio jači. Nikada zapravo nije bio veća prepreka Rusima. A kada ljudi kažu: pa Rusi bi mogli da napadnu ovo ili ono — oni ne mogu da dobiju rat koji već vode. Neće započinjati nove ratove. I to stvara ogromnu — i opet, nije važno šta mislite o Rusima.

Jednog dana možda mislite da će nam biti prijatelji ili da će biti nepomirljivi neprijatelji. Realnost je da je taj tampon, ta fizička tampon zona je sada toliko duboka i toliko snažan zaštitni sloj za NATO. I to se neće promeniti. 

Ja kažem ljudima: Amerika nikada neće napustiti NATO. A razlog za to je sledeći: kako bi ikada bilo u interesu SAD da se povuku iz Zapadne Evrope i kažu: u redu, Kinezi i Rusi mogu da rade šta hoće? A odgovor je: to nikada ne bi bilo u interesu Amerike. I zato kažem — upravo zato Amerika nikada neće napustiti Evropu.

To ne znači da nećemo nastaviti da pritiskamo Evropljane da više ulažu u sopstvenu odbranu. Ali transatlantska zajednica je stvarna i neće nestati. I kao što sam rekao — učlanite se u koji god klub želite. Ali realnost je da su Srbija i Zapadni Balkan ostrvo koje se nalazi usred ove ogromne zajednice. I to je dobro mesto za njih.

Dakle, pitanje nije: da li treba da budem član NATO-a? Da li treba da uđem u Evropsku uniju? Pitanje je: nalazim se usred možda najbezbednijeg i potencijalno najproduktivnijeg dela sveta. Kako ja, u svojoj zemlji, da to iskoristim na najbolji način?

KURIR TV: Hvala vam, doktore Karafano. Ali sada su nam potrebni određeni signali i pokazatelji za to mesto, a bezbednost i investicije idu ruku pod ruku. Zar ne? Šta bi bilo potrebno da saradnja između Sjedinjenih Američkih Država i Srbije zaista pokrene ozbiljan američki kapital u energetici, infrastrukturi i tehnologiji? Da li se Srbija u Vašingtonu vidi kao deo rešenja ili kao problem u ovom regionu kada je reč o energetskoj bezbednosti?


– Ispričaću vam jednu priču, a to je — kao što znate, ovo je veoma drugačiji Vašington nego što je ikada bio ranije. Veoma je centralizovan odozgo nadole, posebno u spoljnoj politici, gde predsednik kaže: ovo ćemo da uradimo. I svi ostali kažu: u redu, odlično, to ćemo da uradimo. Za razliku od situacije kada birokrate kažu: u redu, mislimo da je ovo politika, pa se to onda nekako podiže ka vrhu.

Dakle, jedna od posledica toga jeste da ljudi čekaju smernice od predsednika i pitaju: u redu, šta želite? A kada znaju šta želi, onda kreću u realizaciju. Zato, ako odete u mnoge delove Stejt departmenta i pitate: kakva je naša politika?, oni će reći: pa, niko mi još nije rekao.

KURIR TV: Dakle, svi čekaju na predsednika Trampa? 

–  Ali mogu vam reći i sledeće: ako odete u deo Stejt departmenta koji se bavi Južnom Evropom, oni će izneti veoma jasnu viziju američke uloge u ovom delu sveta i ciljeva ove administracije, što meni govori da postoji jasnoća i jedinstvo u američkoj vladi. Mislim — i ponavljam, ne govorim u ime vlade, ne predstavljam vladu — da SAD žele da idu napred u produbljivanju partnerstava sa Zapadnim Balkanom i da normalizaciju sa Srbijom vide kao važan deo toga. U to apsolutno verujem. Zato mislim da ne treba da brinete da li će Amerika doći kao energetski partner, tehnološki partner i partner u drugim oblastima. 

KURIR TV: Da li treba da brinemo o energetskom sektoru i diverzifikaciji? 

– Ne. Mislim da će se sve to dogoditi. Mislim da Srbija ima obrnut problem, a to je da je prava kičma rastuće ekonomije sektor malih i srednjih preduzeća. Dakle, kako da ih podstaknete, kako da ih pokrenete da rastu? Koliko god ljudi Sjedinjene Američke Države doživljavali kao velikog proizvođača energije, kao zemlju velike tehnologije i ogromnih kompanija, najveći deo naše ekonomije čine mala i srednja preduzeća. To je motor američkog rasta i način na koji se taj rast pokreće — to je ono što će zaista održati ekonomiju.

Srbija je tokom godina zapravo bila prilično uspešna u privlačenju stranih direktnih investicija. Bilo je uspona i padova, ali privlačenje stranih investicija nije glavni problem. Problem je da lokalne ekonomije zaista počnu da rastu. Morate da podstaknete ljude da se vraćaju u Srbiju.

Morate da im omogućite da otvaraju radna mesta u zemlji. I to je ono što će zaista održati vašu ekonomiju
i u dobrim i u lošim vremenima. Radim u fondaciji. Mi smo neprofitna organizacija. Ljudi nam daju novac samo
ako misle da radimo dobre stvari.

Neki od tih ljudi su mali, pojedinačni donatori. Trećina prihoda naše fondacije dolazi od pojedinaca koji daju novac, a zatim novac daju i bogati ljudi. U nekim ekonomijama bogati ljudi vas nose. U drugim ekonomijama nose vas obični ljudi.

Snaga Heritidža — koji postoji više od 30 ili 40 godina, još od 1973 — jeste u tome što imamo raznovrsnu bazu prihoda. I upravo to stvara otpornu ekonomiju. Dakle, izgradnja malih i srednjih preduzeća, paralelno sa stranim investicijama, jeste ono što će zaista održati Srbiju. I geografija je sve. Postoji razlog zašto je ovo oduvek bilo centar moći u regionu. Zašto je Beograd bio glavni grad Jugoslavije kada je Tito bio Hrvat? Zato što je centar moći bio ovde. Sve se svodi na geografiju.

Srbija je u središtu ovog regiona i može da bude motor rasta, ne samo za Srbe, već za ceo region. Zato sam veoma optimističan.

KURIR TV: Hvala vam na tom komplimentu, na tome što vidite Beograd kao centar regiona. Novi koridori, poput ekonomskog koridora Indija–Bliski istok–Evropa, ponovo oblikuju globalne trgovinske tokove. Da li Srbija rizikuje da bude zaobiđena ili može da obezbedi svoje mesto na toj mapi?

– Geografski gledano, Zapadni Balkan je zapravo sastavni deo integracije pravcem sever–jug. To često nazivamo Inicijativom tri mora. Trenutno je članstvo u samoj inicijativi ograničeno na evropske države, ali postoje i strateški partneri — nedavno su se priključile Italija, kao i, mislim, Severna Makedonija i Crna Gora. Dakle, postoji mogućnost da se učestvuje u tom koridoru.

Važno je, međutim, to što se taj koridor povezuje i sa srednjim koridorom. Dakle, Centralna Azija i Južni Kavkaz sve više gledaju ka toj ruti preko Crnog mora kao načinu povezivanja sa globalnim tržištima. Zatim imamo ono što zovemo IMEC. To je ekonomski koridor Indija–Bliski istok–Evropa, ali se u praksi proteže i na Japan, Koreju i čitavu Aziju. I nije reč o jednoj jedinoj ruti kroz Bliski istok, već o diversifikaciji pravaca ka tom regionu. Zanimljivo je da se sva tri ova koridora zapravo susreću u južnoj Evropi. Zapadni Balkan se nalazi neposredno iznad toga i ima priliku da bude povezan i sa istokom, sa Mađarskom, sa zemljama na severu, sa Ukrajinom, ali i sa Rumunijom i dalje ka srednjem koridoru.  

A preko te povezanosti, iz Bliskog istoka, Indo-pacifičkog regiona, pa čak i iz delova afričkih koridora — sve se to sliva ka toj tački. Nalazite se na izuzetno povoljnoj poziciji da iskoristite sav taj rast. Nikada nisam čuo da Sjedinjene Države eksplicitno kažu da im je strategija promocija svih tih koridora. Ali ako pogledate šta je radio Donald Tramp, i u prvom mandatu i sada, jasno je da je ulagao u sva tri.  Nedavno je najavio velika ulaganja u južnu Evropu koja doprinose inicijativi tri mora. Najavio je i investicije u Azerbejdžan i Jermeniju, čime je ojačan srednji koridor. Bio je snažan zagovornik IMEC-a i Abrahamovih sporazuma, koji normalizuju odnose između Izraela i arapskih država. Mnoge arapske zemlje, naravno, imaju dobre odnose i sa Srbijom. 

Postoje dva razloga zašto Sjedinjene Države to rade. Prvi je taj što su globalna sila sa globalnim interesima i odgovornostima. Da bismo uspevali i napredovali, potrebno je samo da budemo povezani sa ostatkom sveta. Ti koridori upravo to omogućavaju. Zato je u interesu Amerike da ih promoviše.

Drugi razlog je sledeći: kada izgradite koridor, ljudi u tom koridoru postaju njegovi nosioci — bilo da je reč o ekonomskom rastu, političkoj stabilnosti ili bezbednosti. To za Sjedinjene Države znači manje opterećenje. Nije cilj da održavamo neku veliku sferu uticaja ili štitimo “svoj deo sveta”.

 Ako se svet sam povezuje, onda mi to ne moramo da radimo. Zato imamo svaki razlog da podržavamo ove projekte — jer je to u našem interesu. Tu se vidi i ključna razlika između Sjedinjenih Država i Kine. Kina funkcioniše kao klasična sila iz 19. veka — želi da izgradi sopstvenu sferu uticaja.

Ako pogledate Inicijativu Pojas i put, koja je glavni kineski projekat globalne povezanosti, ona je zapravo usmerena na to da poveže svet sa Kinom — u korist Kine. Nasuprot tome, ove inicijative otvorenog povezivanja, bilo da je reč o tri mora ili srednjem koridoru, usmerene su na to da se svet međusobno povezuje. To su potpuno različiti koncepti.

Zbog toga, pošto su Sjedinjene Države duboko uključene u ove projekte, zemlje koje se nalaze u tim koridorima i mogu da doprinesu njihovom razvoju postaju prirodno privlačniji partneri za Ameriku. Srbija svakako spada u tu grupu.

KURIR TV: Kritična infrastruktura sve više postaje geopolitičko bojno polje. Kako Srbija može da se zaštiti od lošeg uticaja? I kakvu konkretnu podršku realno može da očekuje od Sjedinjenih Država?

– Moram da budem iskren. Ako pogledate glavne kineske projekte u oblasti kritične infrastrukture u zapadnoj Evropi, videćete da su to ili ekonomski projekti koji se na kraju svode na to da novac ide Kini — grade ih kineski radnici, profit odlazi u Kinu — ili su način da Kina produbi svoj uticaj u tim zemljama.  To je, po mom mišljenju, veoma rizična strategija za bilo koju državu, jer kako Kina gubi uticaj u zapadnoj Evropi...

KURIR TV:  Koliko je to rizično za nas u ovom trenutku?

– Veoma je rizično. Objasniću i zašto. Ne zbog novca koji je u pitanju. Glavni razlog je to što, kako Kina gubi
uticaj u zemljama širom Evrope — na primer, nedavno smo imali konferenciju Inicijative tri mora u Dubrovniku. Tamo su bili lideri svih zemalja učesnica. Koliko je bilo kineskih predstavnika na toj konferenciji? 

KURIR TV: Nijedan. 

– Nijedan, tako je. Kineska alternativa tome bila je inicijativa 16 plus jedan, koja je sada, mislim, svedena na 14 plus jedan. Već dugo nisu imali sastanak. I neće ga ni imati. Jer kada bi ga imali, pokazalo bi se koliko im uticaj u Evropi opada.

Problem je u tome što, kako Kina gubi uticaj u evropskim prestonicama, one prestonice u kojima i dalje
ima novac i investicije biće izložene većem pritisku Pekinga da rade ono što Kina želi — što ne mora biti u
njihovom interesu.Videli smo primer kada je Kina vršila snažan pritisak na prestonice da ne dozvole tajvanskim
predstavnicima da putuju u Afriku.

To je pozicija u kojoj ne želite da se nađete. Rešenje nije da se uopšte ne posluje sa Kinom. Niko nema problem sa tim da se posluje sa Kinom — poslujte sa Kinom. Ali je greška stvarati strateške zavisnosti od Kine. Posebno kada postoji kredibilna alternativa. A Sjedinjene Države sve više predstavljaju tu kredibilnu alternativu. To vidimo u Latinskoj Americi, gde se kineski uticaj naglo povlači, upravo zato što su Sjedinjene Države istupile kao partner.

KURIR TV: Dakle, upravo ste rekli da imamo priliku sada. Vašington, odnosno Sjedinjene Države, sada otvorenije govore o partnerstvima zasnovanim na interesima. U tom okviru, šta Srbija donosi za sto? I šta još nedostaje?

– Iskreno, ne mislim da mnogo toga nedostaje. Srbija je lider u regionu koji treba uključiti u ekonomsku, transportnu i infrastrukturnu mrežu zapadne Evrope, kako bi se ostvarili stvarni rast i prosperitet. Dakle, to je ono što donosi za sto. A ako uz to donosi i stabilizujuću ulogu iz bezbednosne perspektive, onda je to dodatna vrednost.

Mislim da Srbija ima mnogo toga da ponudi. U suprotnom, Amerikanci ne bi dolazili ovde. Prisustvo Sjedinjenih Država u Hrvatskoj na poslednjoj konferenciji Inicijative tri mora bilo je zapanjujuće. Šefica kabineta Bele kuće, Suzi Vajls, praktično je zabranila članovima kabineta da putuju u inostranstvo.

Rekla je: svi moraju da budu ovde, jer se približavaju izbori za Kongres na polovini mandata i svi moraju da rade na unutrašnjoj agendi predsednika, da govore o toj agendi. Dakle, da bi član kabineta otišao u inostranstvo, mora da dobije posebnu dozvolu predsednika Sjedinjenih Država. A ministar energetike je bio u Hrvatskoj. To nije sitnica. To je zaista velika stvar. Predsednik jednostavno ne dozvoljava ministrima da idu gde god žele.

KURIR TV: To nismo znali.

– Američka delegacija u Dubrovniku bila je ogromna. Bili su tu veoma visoki predstavnici Stejt departmenta, DFC-a, Američke razvojne finansijske korporacije. To nije bila slučajnost. To je bila velika poruka Sjedinjenih Država da žele da rade sa ovim regionom. Što se mene tiče, taj trenutak je stigao.

KURIR TV: Od Ukrajine do Irana i Kine — upravo smo govorili o Kini — gde vidite najveće tačke mogućih sukoba u narednom periodu? I kako manje zemlje poput Srbije treba da tumače te signale?

– Mislim da morate da napravite izbor. Paradoksalno, naročito kada je reč o Kini, najbolji način da imate konstruktivan odnos sa Kinom jeste da budete što jači nezavisno od nje. Što ste snažniji, samostalniji i otporniji, i što manje imate strateških zavisnosti od Kine, to je lakše imati konstruktivan odnos sa Kinom.

Svakome ko tvrdi da zna gde će izbiti sledeća velika kriza ne treba verovati. Realnost je sledeća: ako živimo u svetu kakav Sjedinjene Države žele — svetu u kojem ne govorimo „ovo je naša sfera uticaja, a ono vaša“, već svetu otvorenih prostora u kojem je sve povezano — onda dobijamo otporniji sistem, pogodniji za razvoj i veći prosperitet.

Ali takav svet stvara i veći broj nezavisnih aktera, koji donose sopstvene odluke. Čak i u zapadnoj Evropi, koja je jedan od najbližih partnera Sjedinjenih Država, videli smo lidere koji donose glupe odluke. Neću izdvajati konkretnu zemlju, ali rukovodstvo Španije…

KURIR TV: Pomenuli ste Emanuela Makrona.

– Lideri Španije rade gotovo sve osim onoga što je u interesu njihovih građana. Poenta je da se takve stvari dešavaju. Uvek će postojati krizne tačke. I pojavljivaće se na neočekivanim mestima, jer će lideri donositi pogrešne odluke. Ali svet ide ka većoj otpornosti i biće sposobniji da se nosi sa tim. Rat u Iranu je dobar primer. Sedamdesetih godina, kriza u Iranu izazvala je globalnu energetsku krizu koja je praktično zaustavila svet. Ratovi na Bliskom istoku tada su remetili čitav međunarodni sistem.

KURIR TV: Da li je danas isto?

– Ne. Ako pogledate nivo krize koju danas izazivaju ratovi u odnosu na ranije sukobe na Bliskom istoku, on je znatno niži. Razlog je to što je svet mnogo otporniji. Čak i danas na Bliskom istoku, roba i usluge se i dalje kreću. Pronalaze se alternativni pravci za isporuku, uključujući i naftu.

Ta otpornost, ti alternativni pravci i brojni partnerski odnosi funkcionišu kao globalni amortizeri šokova. Da navedem konkretan primer. Irak decenijama nije prevezao nijedan kamion preko sirijske granice. Danas Irak transportuje naftu ka svetskim tržištima upravo preko Sirije.

Zašto? Zato što su SAD i drugi akteri omogućili transformaciju Sirije i stvorili uslove da funkcioniše kao država. Umesto prepreke globalnoj povezanosti, Sirija postaje nova ruta povezivanja. 

Jordan je danas verovatno najvažniji transportni čvor na Bliskom istoku, jer preuzima veliki deo kopnenog i železničkog transporta robe. Ne vidimo širu sliku. Ljudi pitaju gde će izbiti sledeći sukob. To je pogrešno pitanje.

KURIR TV: Treba da pitamo gde nastaje nova ekonomska ruta?

Upravo tako. Ne treba pitati gde su vatrogasci, već da li gradimo društva koja su manje podložna krizama. Gradimo svet koji je otporniji na poremećaje izazvane lošim odlukama i zlonamernim akterima. To je, po mom mišljenju, mnogo bolji svet za život.

KURIR TV: Da li je to slučaj na Bliskom istoku? To je veoma specifičan region.

– Transformacija koju danas vidimo na Bliskom istoku biće potpuno bez presedana. Nešto slično nismo videli još od 2006. godine i rata u Libanu. Imali smo period od nekoliko decenija napretka, a zatim nazadovanje zbog velikog broja loših odluka na različitim mestima.

Razlog zbog kojeg sam danas optimističniji nije samo to što su SAD intervenisale protiv Irana i borile se protiv Islamske države, već i to što sam region preuzima veću odgovornost za sopstveno povezivanje. Vidimo neviđenu saradnju između Ujedinjenih Arapskih Emirata i Izraela.

Vidimo Saudijsku Arabiju kako sarađuje sa drugim državama. To postaje obrazac. Ne bih to opisao kao bolest ili nešto negativno, već pre kao trend — saradnja postaje nova „moda“. Sporazum između Azerbejdžana i Jermenije nije izuzetak, već deo tog novog obrasca.

Ako budem potpuno iskren — a jesam — povlačenje uticaja Rusije, Irana i Kine otvorilo je nove mogućnosti. To jasno vidimo na Južnom Kavkazu i u Centralnoj Aziji. Jedan od razloga zašto Sjedinjene Države snažno podržavaju razvoj koridora jeste to što se time smanjuje prostor za spoljne uticaje i destabilizaciju. Što je manje prostora za mešanje i manipulaciju, to je region
stabilniji. 

To neće okončati sve ratove. Neće pretvoriti Bliski istok u prostor mira i blagostanja. I neće značiti da više nikada neće biti sukoba. Ali će učiniti da konflikti budu lokalizovaniji, jer će svet biti stabilniji i ljudi će imati alternative. Zbog toga sam optimističan.

KURIR TV: Stalno govorimo o novom svetskom poretku. Da li je to stvarnost ili samo faza sveta u neredu?

– Ne bih to nazvao novim svetskim poretkom. Pre bih rekao da je u pitanju nova geografija sveta. Ne mislim da postoji „poredak“. Pojam poretka podrazumeva da postoji neka vrsta nadređene sile koja sve kontroliše. Ne verujem da idemo u tom pravcu. Idemo ka svetu u kojem se ljudi povezuju organski.

Ako pogledate istoriju, Evroazija je bila veoma povezana još u ranom srednjem veku. Najveća zbirka rimskog novca van Rima pronađena je u Indiji. Postojala je neprekidna razmena duž Puta svile. To je svet kojem se ponovo približavamo. Ne zato što velike sile kontrolišu sfere uticaja, već zato što male i srednje države imaju kapacitet da razvijaju sopstvenu autonomiju i samostalnost. Mogu mnogo toga da postignu kroz sopstvene ekonomije. Sjedinjene Države to prepoznaju i žele da to podrže.
Ali to ne znači izjednačavanje svih — Rusije, Kine, Irana i Sjedinjenih Država. To nije ravnoteža. Radi se o donošenju pametnih strateških odluka. Radili smo istraživanje o uticaju katastrofalnih događaja. Pošto nikada nismo imali potpuno razoran događaj poput nuklearnog napada ili elektromagnetnog impulsa koji bi uništio elektroenergetsku mrežu.

Pokušali smo to da modelujemo analizom najvećih katastrofa koje su se zaista dogodile — zemljotresa u Japanu, poplava i slično. Zaključak je bio da u modernom društvu ne postoji nivo katastrofe koji može da uništi društvo — pod jednim uslovom: da se obnovi snabdevanje električnom energijom. Ako imate struju, sve je moguće. Ako je nemate, ništa nije moguće.

KURIR TV: Društvo će se oporaviti.

Ako nemate energetsku politiku koja obezbeđuje pouzdanu, dostupnu i obilnu energiju, onda ne možete da napredujete. Drugi element je regulatorna politika. Ako ljudi ne mogu da razvijaju ekonomiju, nemaju izbora. Treći element su ljudi — demografija. Ne radi se samo o rađanju, već i o tome da ljudi ostanu u zemlji. Ako rešite ta tri pitanja, u svetu koji dolazi možete da se nosite sa bilo kim.

KURIR TV: Kao neko ko podržava spoljnu politiku Donalda Trampa, kako ocenjujete rezultate njegove administracije i gde vidite njen strateški fokus u narednim godinama?

– Često se govori o zaokretu ka Aziji. To nema mnogo smisla. Sjedinjene Države su globalna sila i ne mogu da se usmere samo na jedan region. Svaki predsednik koji je govorio o Aziji proveo je više vremena u Evropi i na
Bliskom istoku nego u Aziji. Tramp nije izuzetak.

Za SAD, ključni prioriteti će uvek biti Evropa, Bliski istok i Azija, jer su to ključne tačke koje povezuju svet. To se neće promeniti. Donald Tramp nije izolacionista. Nije ni imperijalista — američko prisustvo u svetu ostalo je na istom nivou.

Njegova politika je usmerena na zaštitu američkih interesa. A američki interes danas je jačanje povezanosti i smanjenje sukoba gde god je to moguće. Ne bih to nazvao prebacivanjem bezbednosti na druge, jer SAD troše više na odbranu nego ikada.

Radi se o tome da i drugi preuzmu deo odgovornosti. Ako pogledate rezultate za samo godinu dana, Tramp je imao više spoljnopolitičkih uspeha nego mnogi predsednici za osam godina. U Latinskoj Americi, region koji je bio pod uticajem Rusije, Kine i Irana gotovo je potpuno promenio pravac.

Na Bliskom istoku, zemlje koje nisu sarađivale sada sarađuju, pa čak i deluju zajedno. Iran je bio velika pretnja, a sada bi mu trebalo i do 20 godina da se vrati na taj nivo. U zapadnoj Evropi, NATO je jači nego ikada. U ratu između Rusije i Ukrajine, Ukrajina nikada nije bila uspešnija na bojnom polju, niti stabilnija i privlačnija za investicije iz Sjedinjenih Država nego u vreme Trampa. U azijsko-pacifičkom regionu, saveznici poput Japana su ojačali. Japan i Koreja sve više investiraju u Evropi. Odnosi sa Indijom i Australijom su stabilni.

Pokažite mi region u kome Tramp gubi uticaj. Čak i u Africi danas ima više američkih nego kineskih direktnih investicija. Po mom mišljenju, Tramp je u snažnom uzlaznom trendu.

KURIR TV: Fondacija Heritidž ima snažno uporište u Srbiji. Koja bi bila vaša poruka srpskim privrednicima i javnosti — zašto je partnerstvo sa Sjedinjenim Državama danas važno?

– Ako bih bio Srbin — zašto bih rekao da su Sjedinjene Države pravi partner za mene u ovom trenutku? Dva su
razloga. Prvi je taj što su Sjedinjene Države zainteresovane da budu vaš partner. I imaju mnogo toga da ponude.

Šta ja mogu da uradim da bih od toga imao korist? Odgovor je zaista vrlo jednostavan. Energetska politika koja donosi više energije regionu i koja Srbiju čini povezujućim čvorištem regionalne energetske infrastrukture.

I sprovođenje mera koje zaista omogućavaju rast malih i srednjih preduzeća, uključujući stvaranje okruženja u kojem se ljudi vraćaju u Srbiju, umesto da iz nje odlaze. Na taj način možete zaista da iskoristite ono što će se dešavati na višem nivou kada je reč o velikim ulaganjima u energetiku i tehnologiju.

KURIR TV: Hvala vam mnogo.

- Hvala.

(Kurir.rs)