"PACOVINA"! Saradnik Kurira u Gvineji Bisao jeo pečenog pacova: "Miris se proširio po selu, oseća se nadaleko! Sprečavam nagon za povraćanjem, ali..."

Zagrizao sam obraz dinstanog pacova, zatim počeo da mu glođem rebarca. Zapljusnuo me je jak ukus divljači, prejak za moja čula. Pojeo sam još nekoliko parčića, pokušavajući da sebe ubedim da bi mi se ukus svideo, samo da ne znam šta jedem. Sve je uzalud, teško je skrenuti misli s dugačkim pacovskim repom i njuškom u tanjiru. Sprečavam nagon za povraćanjem, ali se stomak sve više komeša. Ljudi oko mene spaziše da se ustežem, pa su rešili da mi pomognu. Smazali su i svoju i moju porciju „pacovine“ za treptaj oka.
Miris pečenih pacova proširio se po selu, oseća se nadaleko. Na lokalnom jeziku ovo jelo zovu „đikindor“. To je omiljena poslastica u Gvineji Bisao, maloj državi Zapadne Afrike po kojoj sam putovao dvadesetak dana.

Po šumskim stazama meštani postavljaju lišće vezano u trouglove. Muškarci love divlje pacove u dubinama prašume, ubijaju ih i ostavljaju u rastinju sa ovim oznakama, a žene su zadužene da lešinu pokupe i donesu do sela. Nailazim na čoveka koji šuri nekoliko pacova, pažljivo ih priprema za kuvanje, pečenje ili dinstanje. Pokazuje mi pokretom po stomaku da su izuzetno ukusni, nudi mi da ih probam.

Za mene i moju saučesnicu u putovanju Natašu dinstali su pacove s povrćem i jakim začinima koji nisu uspeli da ublaže snažan pacovski ukus i miris. Pacovi su tri puta veći od naših u Srbiji, po veličini su kao prosečna srpska mačka. Repovi su im izuzetno dugački, a njuške imaju izražene oštre zube.

Rep, njuška, rebarca, sve izgleda ukusno, a odvratno. Bio sam usamljen u svom stavu, pošto se Nataši ukus izuzetno dopao, samo joj je malo smetao jak miris. Najviše su joj se svidele pacovske butkice, koje je oglodala do kostiju.

Najsličnije zecu

„Ima ukus divlje zečetine“, reče mi lovac, a ja sumnjam da je divlju zečetinu ikada probao. Drugi ukus porede s piletinom, ali ja zasigurno tvrdim da ni miris ni ukus s piletinom nemaju nikakve veze. Pitaju nas ko šta želi, da li više volim da jedem glavu ili rep pacova... Odgovaram da mi je svejedno, a oni to shvataju kao da volim i jedno i drugo, pa sam oboje dobio u tanjiru.

Ulazim u jednu kuhinju. Izdvojene su od kuća kako bi se sprečili požari. To su drvene straćare sa zemljanim pećima i ognjištima s vatrom nasred prostorije na zemlji. Jednu kuhinju obično koristi više domaćinstava. Ženama oklopi kornjača služe umesto posuđa. Pokazuju mi kako suše ribu i morske raže na posebnim pećima. U okolnim vodama Atlantika ima mnogo morskih raža, što čini kupanje opasnim. Ko im stane na oštar rep, može teško biti povređen. Daju mi uputstva da po pesku u vodi ne smem da gazim, već moram da noge vučem po tlu, kako bi se raže razbežale. U pletenim vrećama drže mnogo sušene ribe i raža, ali njih ne jedu. To im je glavni izvor prihoda, prodaju ih van ostrva. Jedu pacove, i u njihovom ukusu i mirisu iskreno uživaju.

Imunitet

Jako meso bi, zapravo, bolje odgovaralo hladnim nego tropskim danima, a tvrde da je izuzetno zdravo. Redovno konzumiranje pacova, uveravaju me, jača imunitet. Pomislio sam da ima ljudi i u Srbiji koji bi, kao i ja, poželeli da probaju ovaj specijalitet. Zato sam vrednu domaćicu zamolio da mi oda tajne svoje kuhinje. Zapisao sam recept za one koji požele da u Beogradu uhvate jednog pacova i da se za trenutak osete kao da su otputovali u daleku afričku zemlju.

„Uz meso pacova obavezno odoka dodati crnog i belog luka, ljute papričice, prži se na ulju (najbolje je palmino ulje), a treba ubaciti i malo lokalnog začina (poput vegete). Dinsta se dugo, nekad i duže od dva sata, dok meso ne omekša. Za pravi afrički šmek treba dodati suve dimljene paprike.“

Uz „pacovinu“ se obavezno dobija i porcija pirinča, mada mi kažu da se dobro uklapa i hleb. Pirinač je ovde obavezan dodatak svakom jelu, a nije ga lako uzgajati. Tokom sezone sakupljanja pirinča meštani noće u kolibama na poljima, kako bi ga odbranili od gladnih životinja, naročito ptica.

Uz „pacovinu“ bi se dobro uklopilo crno vino ili vino od plodova palme. Uveren sam da bi i šljivovica bila odličan izbor.

„Možda da napravimo biznis, da ih uvoziš u svoju zemlju?“, pita me domaćica, spremna da odmah unapredi trgovinsku razmenu naših zemalja. Srbi jesu gurmani, ali sumnjam da bi ovaj delikates lako prihvatili. Pritom, pacova ima dovoljno i kod nas, nema razloga da ih uvozimo. Dovoljno je što smo dobili recept iz Gvineje Bisao. Prijatno!