BEČ - Jugoslovenska obaveštajna služba Udba imala je tokom 70-tih godina u austrijskoj pokrajini Koruškoj veću ulogu nego što je do sada bilo poznato, tvrdi bečki dnevnik "Prese", pozivajući se na nova dokumenta austrijskih istoričara.
Vili Mlakar, šef odeljenja Udbe u Mariboru zamolio je novembra 1976. godine njegove pretpostavljene u Ljubljani za pomoć. On je želeo da naoruža svoje ćelije koje su delovale u Koruškoj i zatražio je, kako prenosi "Prese", 31 mitraljez, 30.000 metaka, 31 pištolj, 500 bombi, osam dvogleda, 500 kilograma vojnog eksploziva, 30 garnitura zapaljivih sredstava, narkotika.
Oružje je trebalo da bude austrijske ili zapadne proizvodnje, kalibra koji koriste austrijske vojska i policija.
"Pitam se za šta je trebalo da se napravi takvo skladište", upitao je Alfred Elste naučni rukovodilac komisije istoričara, koja je, po nalogu pokrajine, trebalo da ispita događaje oko manjinskih konflikata tokom 70-tig godina.
Elste je kazao da ne zna da li je oružje isporučeno, ali je zato naišao na mnogo drugog zanimljivog materijala. Izveštaj komisije istoričara biće uskoro završen i početkom aprila objavljen pod naslovom "Titova duga senka".
U Koruškoj je, tokom 70-tih godina, bilo mnogo događaja vezanih za slovenačku manjinu.
Tako je tadašnja vlada pokušala da ispuni svoje obaveze iz Državnog ugovora prema slovenačkoj manjini, bilo je nasrnuća na dvojezične table koja su ugrozila te napore, kao i bombarški napadi protiv partizanskih spomenika, železničkih linija, kao i domobranski muzej u Felkermarktu.
Istoričari ukazuju da Koruška nije, samo za vreme 70-ih, bila teritorija delovanja obaveštajnih službi raznog porekla, ali pre svega Udbe, koja je infiltrirala i bezbednosne snage u toj pokrajini.
Komisija istoričara analizirala je sve detaljno i došla je do saznanja da napadi na table nisu bili spontana i neorganizovana akcija protesta građana, te se poziva na dokument policije prema kojem je tadašnji šef koruške domovinske službe Heribert Jordan zajedno sa drugima doneo odluku da deluje protiv dvojezičnih tabli.
I Udba je bila među učesnicima, proizilazi iz dokumenta austrijske obaveštajne službe, pošto je u uzavreloj fazi konflikta oko dvojezičnih tabli, uputila četiri jedinice komandosa sa zadatkom da pooštre tenzije između većinskog i manjinskog stanovništva u Koruškoj.
O komandosima iz pokrajine Burgenlanda nema mnogo podataka, ali tri grupe u Koruškoj su uspešno delovale, tvrde istoričari.
Akcije protiv dvojezičnih tabli su mnogo toga promenile, ukazuju oni, podsećajući da je šef pokrajine Hans Sima, koji je stajao iza postavljanja dvojezičnih natpisa, prepustio svoje mesto Leopoldu Vagneru, kao i da je austrijska vlada, zbog otpora, odustala od svojih namera i primenila je manjinska prava samo u minimalnoj varijanti.
Pored toga se koruška Domovinska služba pretovorila u modernu lobističku organizaciju, i zatim je još usledilo razočarenje među slovenačkom manjinom.
Za mnoge je došao trenutak da se preduzmu radikalnija sredstva, i oni su u Udbi naišli na spremnog podržavaoca.
Godinu dana nakon nasilnog uklanjanja dvojezičnih natpisa, 1973. je jedna obaveštajna organizacija pod imenom "Sora", koja je bila rukovođena iz Maribora, počela da deluje. Ona se sastojala od više, jedne od drugih nezavisnih ćelija, koje su najverovatnije odgovorne za ukupno 10 bombaških nada do 1979.godine.
Prema dokumentima iz jugoslovenskih arhiva inicijativa za preduzimanjem radikalnijih akcija potekla je od koruških Slovenaca, ukazuju istoričari.
Elste ukazuje da je 12 do 14 osoba učestvovalo, dodajući da su mu poznati njihovi nadimci, i da za pojedine zna ko stoji iza njih. Među njima ima i poznatijih - Mateus Grilc, advokat i bivši predsednik katoličkog saveta koruških Slovenaca, koji, međutim, odbacuje, preko medija, svako učešće.
Komisija istoričara navodi da postoje indicije za njegovu umešanost, ali dodaje da ne postoje definitivni dokazi. Istoričari ukazuju da su naišli i na podatak da bezbednosne službe nisu na licu mesta istraživale incidente.
Dva konkretna slučaja to dokazuju, navodi Elste, ukazujući na slučaj Johana M, nemačko-nacionalnog aktiviste, koji se ponosno slikao sa iskorenjenim dvojezičnim natpisom, a koji je godinu dana kasnije digao u vazduh partizanski spomenik u Robešu, za šta je i osuđivan. Njegov iskaz, tokom saslušanja u žandarmeriji, da je taj napad bio finansijski motivisan, i po nalogu "od dole", to jest Jugoslavije, nije dalje istražen.
Drugi primer je slučaj iz juna 1974. kada je muzej u Milauzhofu uništen bombom. U avgustu je slučaj bio gotovo rešen, i dnevnik "KTZ", pisao je da su poznati nalogodavci i izvršioci i da se prikupljaju poslednji dokazi.
KTZ je dobio ispravnu informaciju, jer se iz dokumenta bezbednosne direkcije vidl da je dat nalog za telefonsko praćenje, ali se potom u dosijeu više ništa ne može naći. Slučaj je jednostavno arhiviran i stavljen po strani.
Koliko vlasti imale u to vreme nisu imale interes za rasvetljavanje toliko i sana nema interesovanja za saznanja istoričara, ukazuje "Prese".
Komisija, koja je trebalo da dobije sva dokumenta bila je suočena sa činjenicom da je 23 od 60 zatraženih dosijea odbijeno da im se preda. Među tim dokumentima su akti o delovanju NDP-a i Komunističke partije Austrije (KPO), kao i o policijskim informantima.Kao obrazloženje navedeno je da se dokumenta ne mogu dati zbog zaštite prava ličnosti i nacionalne bezbednosti.
Elste konstatuje da je "izdaja u Austriji očigledno činjenica koja treba da se štiti". On je dodao da je najveći deo materijala, koji nije dat na uvid, imao veze sa agentima Udbe u Austriji.
