"Krici su grozni, čas se čuju na jednoj, čas na drugoj strani...jezivi su, ja ih ne znam opisati.“
"U jednom momentu dok sam išao ka ovcama nešto je nadletelo nad mene. Imao je glavu, kao detinju. Krupne oči, visok, uši male, nos neodređen, ali širi nego čovečiji.“
"Ne bih mogao da opišem kakav je to krik, u njemu se sve pomešalo, počinje kao da dete zaplače, a onda se pretvara u bolan dugi krik.“
"U poslednje dve godine kad god bi se to čudovište pojavilo, neko bi iz sela umro.“
Ovim rečima su prestrašeni meštani brojnih sela u Bosni i Hercegovini i Srbiji opisivali biće koje poznajemo pod imenom drekavac. Brojni ljudi, pogotovo u ruralnim područjima i danas smatraju da je mitološko čudovište drekavac "vesnik smrti".
Počeci priče o "drekavcu" sežu u našu daleku prošlost i pripadaju mitologiji južnih Slovena. Prema vizantijskom istoričaru Prokopiju, Sloveni poštovali jednog boga, gospodara svega, koji je stvorio grom i munje - Peruna (u mnogim slavenskim jezicima Perun i danas znači "grom"). Istovremeno, Prokopije spominje i verovanja u razne demone i nimfe (vile).
Jedan od tih demona je i drekavac – verovalo se da je on manifestacija umrlog, nekrštenog deteta, koje ne može da nađe mir.
Kako stare priče kažu, drekavac je malo, dlakavo stvorenje, slično životinji, koje neprestano gazi na sopstveno krzno, a potom urla mešavinom plača i vučjeg zavijanja. Najčešće se šeta po grobljima, a žrtve davi u snu. Plaši se svetlosti, iako ne može biti uništen dok ne nađe mir.
Legenda o drekavcu proširila se nakon Drugog svetskog rata, nekako taman kad su u modi (u celom svetu) bili vampiri, vukodlaci i druge mitske kreature. Veliku "slavu" stekao je jednog leta krajem devedesetih, kada su brojni mediji pisali o Srebrnom jezeru, čiji su stanovnici tvrdili da ih teroriše ovo čudovište. Iako su meštani bili sigurni u to što su videli, oni malo "hladnije glave" sve su objasnili pomoću tri reči: rakija, pivo i jako sunce...
Poslednji put, drekavac je isprepadao Balkan krajem prošle godine. Mirjana (52) i Dragan Stanković (54) ovako su opisali „jezivi susret s urlikavcem“: "Ispred nas je počeo da skakuće pas, pa poveća ovca, pa nešto nalik medvedu - ispuštala je životinja jake krike. Ranije smo slušali od starijih za pojavu omaja, čudnih životinja koje su davile kokoške, jagnjad… Nismo verovali. Ali ovo je bilo baš čudno. Nešto me je udarilo po glavi, izgledalo je kao medvedić, a onda je počelo da ispušta zvukove, ponovo je to stvorenje pokušalo da skoči na mene, ali kao da nije bio medved, već nešto manje. Kada je žena upalila baterijsku lampu video sam životinju koja je ličila na psa. Zaštitio sam se granom, a kada sam uspeo da izvadim upaljač i zapalim lišće, životinja se uz kreštanje povukla u stranu i pobegla.“
Pa dobro, možda to i nije tako loše za još jednu turističku ponudu BiH: Škotska ima Nesi, Meksiko ima Čupakabru, Amerika Bigfuta, a mi - drekavca...
(radiosarajevo)
