Postojnska jama je, u "normalno vreme" bila jedna od najposećenijih podzemnih atrakcija u Evropi. Lokalci za nju znaju vekovima, a u pećini se nalaze i grafiti iz 1213. godine koji to dokazuju.
Turisti su počeli da pristižu u većem broju posle posete Franca prvog od Austrije 1818. godine. Od tada je oko 35 miliona ljudi posetilo ovu pećinu.
Kako piše CNN, pećina je toliko velika da postoji voz kojim se prelaze prva dva od 24 kilometara duge mreže podzemnih odaja i tunela. Železnička linija završava u velikoj Kongresnoj sali u kojoj je 1930. godine nastupao Milanski simfonijski orkestar. Odatle pešačka staza prolazi kroz šest geoloških slojeva, prelazi most preko provalije koju su izgradili ruski zarobljenici tokom Prvog svetskog rata i nastavlja pored podzemnih litica i klisura sa tankim stalaktitima i zavesa,a od kamena.
Putovanje do dubine od 115 metara ponekad vodi posetioce kroz proreze široke samo jedan metar.
Pa ipak, nalet adrenalina donosi susret licem u lice sa čudnim stvorenjima koja se nalaze u sistemu Postojnske pećine i nigde drugde na Zemlji.
Slepi daždevnjaci
Čovečije ribice ili proteus anguinus na latinskom, su slepi daždevnjaci, dugi oko 25 centimetara, koji se nikada ne razvijaju dalje od svoje mlade, vodene faze.
Meštani su ih prozvali bebama zmajeva jer su ih poplave odnele iz Postojne, a pošto su pećine prebivalište zmajeva, to su sigurno bile njihove bebe, zar ne?
Danas ih posetioci mogu videti kako plivaju među stenama u namenski izgrađenom akvarijumu duboko u pećini.
"Slatki su, zar ne?" kaže Mateja Rosa, marketing i PR menadžerka Postojne.
Zaista jesu. Liče na igračke i imaju ružičasto-belu, glatku kožu umesto krljušti, i udove sa prstima poput crtanih ispod njihovih crvenih škrga, zbog čega ih i zovu čovečjim ribicama.
Možda su slepi, ali "zmajevi" čuju posetioce kada im prilaze. Da li su radoznali, prijateljski?
Pa, ne baš, kaže Primož Gnezda, mladi biolog koji godinama proučava ova stvorenja. "Ribice vas čuju, uplaše se i zauzmu svoje bezbedne položaje“, kaže Gnezda tokom obilaska Vivarijuma, izložbenog prostora pored pećine u kojem se nalazi još čovečjih ribica i mnoštvo drugih postojnskih stvorenja. "Pribijaju se uz staklo radi bezbednosti“, kaže Gnezda.
Misteriozni roman
Rosa kaže da čovečje ribice mogu da žive do 100 godina i mogu da prežive duge periode bez jela.
"Sedam godina sigurno“, kaže ona. "Prve dve-tri godine, bez problema. Posle počinju da gube na težini, prestaju da se kreću i jednostavno čekaju da plen prođe. Više od sedam godina i neki mogu da umru, neki mogu da prežive, u zavisnosti od metabolizma pojedinca."
"Hranimo ih crvima“, kaže Gnezda. "Crvi u vodi formiraju malu loptu u vodi, a ribice dolaze i usisavaju je poput usisivača. Ponekad jedu tako žestokoo da možete videti crve kako im izlaze iz škrga zajedno sa vodom.“
Vivarijum vodi do laboratorije u kojoj naučnici imaju dozvolu da drže 10 plodova za istraživanje. Mnogo novca se troši na ova stvorenja.
"Biolozi ispituju njihov DNK“, kaže Gnezda. "Njihov genom je poput romana. 16 puta je duži od ljudskog i komplikovaniji. Imate i mnogo praznih mesta. Ne znamo zašto postoje. Zamislite knjigu od 600 stranica, gde su sve reči isprepletene i moramo da rekonstruišemo priču.“
Postoji li razlog zašto su naučnicima toliko interesantni? "Njihova moć regeneracije je neverovatna. Ako izgube ud, ponovo im izraste. Ideja istraživanja je da se otkrije mehanizam iza toga", kaže Gnezda.
"Ne da vam zapravo stvarno ponovo izraste ruka ili noga, već da se proizvede ruka ili noga iz vaših ćelija unutar laboratorije, a zatim ih nakalemimo na vas. To je, naravno, daleka, daleka budućnost", dodao je.
Ples parenja
S obzirom na to da su čovečje ribice slatke, ne zahtevaju hranjenje i verovatno će vas nadživeti, Rosa kaže da su ih nekada davali kao kućne ljubimce uglednim gostima
"Većina je umrla“, dodaje ona. "Mladunci moraju da se drže u vodi od oko 13 stepeni. Ako temperatura brzo poraste, recimo sa 10 C na 15 C, to ih ubija."
Daždevnjaci započinju svoj život u vodi poput morskih plodova, ali onda ispuštaju škrge, razvijaju pluća, hodaju po kopnu i seksualno sazrevaju; ipak ribice ostaju i razmnožavaju se u juvenilnom stadijumu - biološka neobičnost poput njihovog bliskog rođaka aksolotla, takođe nazvanog meksička riba koja hoda.
Ribice čak imaju i ples parenja.
"To ide ovako“, kaže Gnezda. „Kada ženka bude spremna, ona će doći do mužjaka. Kada je pomiriše, počeće da pliva ispred nje; ona će ga pratiti i zajedno napraviti nekoliko krugova. U jednom trenutku mužjak će ostaviti paket sperme na podu. Ona će ga pokupiti i spremiti u džep u sebi. Kada jaje izađe, ono će se samo oploditi"
Ali to nije sve.
"Ne možete da utvrdite da li je plod mužjak ili ženka na osnovu DNK. I mužjak i ženka imaju iste hromozome. Sada pokušavamo da razlikujemo polove analizirajući njihovu krv i proveravajući odnos hormona. Izgleda obećavajuće, ali ovo je još uvek u toku istraživanje", rekao je Gnezda.
Zmajevi i druge nemani
Dana 30. januara 2016. jedna ženka je počela da se oseća veoma teritorijalno i napala je druge ribice koje bi joj prilazile. Na radost istraživača videli su da ona čuva jaje.
Njeni saputnici su odmah uklonjeni, a njen rezervoar je izolovan. Infracrvene kamere su otkrile da je nosila jaja još osam nedelja.
"Na kraju je proizvela 64 jaja“, kaže Gnezda. "U prirodi majka lepi jaja na stene, jer tamo u pećini nema pravog predatora. Ali mnogo toga može poći naopako dok se jajna ćelija razvija i oko dve trećine mladih umire samo od sebe".
Tačno četiri meseca nakon što je položeno prvo jaje, izlegla se prva beba zmaja. Izbacio se, pao na dno akvarijuma i onda zaplivao.
Sve u svemu 21 "zmajić" je preživeo. Zanimljivo je da se rađaju sa očima koje "čuvaju" nekoliko godina dok im koža ne naraste i ne oslepe.
A od juna 2021. dva mladunca te grup od 21 "zmaja" su dostupna javnosti.
Gnezda kaže da čovečja ribica nije jedini neobični stanar Postojne.
Postoje pećinski cvrčci koji jedu sopstvene udove ako ne mogu da nađu hranu; otrovne pećinske stonoge; vitke bube čija su krila atrofirala i srasla na stomaku; pećinski škampi, omiljena užina čovečjih ribica; i obavezni pauk koji ledi krv - pošto u pećini nema letećih insekata, pauci koriste svoju svilu za tkanje čahure umesto mreže.
Govoreći o hrani, kada su poplave izbacile čovečje ribice u reke, da li su ikada završile na nečijem tanjiru?
"Da, kaže Roza. „Sve do osamdesetih godina prošlog veka mogli ste da ih nađete kako se prodaju na pijaci u Trstu.
I?
"Imaju ukus kao bezukusne lignje. Ili su mi bar tako rekli."
Kurir.rs
