JEDNA NIKAD ISPRIČANA PRIČA: Kako je ugašena Vojska Republike Srpske! Nesrećna odluka sa nesagledivim posledicama II deo

Nastanak Vojske Republike Srpske (VRS) i njen ratni put, već je uveliko poznat. Ali njen mirnodopski razvoj, pre svega njen put ka nestanku malo je poznat i nije uopšte ispričan.

Postojanje VRS u posleratnom periodu odvijalo se u veoma složenim i teškim unutrašnjim i međunarodnim okolnostima.

TRANZICIJA OD VRS DO OS BiH

Budući da VRS tokom NATO agresije na SRJ, nije bila konstruktivna vojna sila, već vojna sila koju je NATO posmatrao kao protivnika, te je zbog toga morao pristupiti stalnom posmatranju vojnih objekata na prostoru Republike Srpske. Vojni objekti VRS stalno su bili pod prismotrom snaga SFOR. Neretko su na ulazu ispred kasarni bili stacionirani vojnici SFOR sa borbenim vozilima, dok su izdvojeni objekti i skladišta pokrivana stalnim patrolama. To NATO nije mogao nikako da zaboravi Srpskoj.

Po završetku Agresije, pre svega SAD su mogle da pristupe sprovođenju svog projekta – nestanku VRS i stvaranju OS BiH.

U avgustu 2000. godine u BiH dolazi vojni ataše iz SAD Stiven Buči, koji do tada nije bio prisutan u Sarajevu. U isto vreme on predaje akreditive Stalnom vojnom komitetu BiH, neustavnom organu. Osim toga, on navodi da je razlog njegovog dolaska priznavanje „ustavnih ovlašćenja koje Predsedništvo BiH ima nad Oružanim snagama u BiH“. To je takođe bila još jedna neustavna kategorija, jer je Vrhovni komandant VRS bio predsednik Republike Srpske. Ali to pre svega SAD nije mnogo zanimalo.

Namerno ili slučajno, njegov dolazak je prethodio događajima koji će se odigrati 5. oktobra 2000. godine u SRJ. Pobedom DOS u Srbiji, doći će do zahlađenja odnosa između SRJ i Srpske, što će se posebno odraziti na vojnu saradnju između tadašnje VJ i VRS. Srpska će u budućim događajima oko VRS, ostati bez značajne podrške Srbije. Ona će posle pobede DOS-a i disolucije SRJ prvo u SCG, a potom i odvajanjem Crne Gore iz zajedničke države biti zauzeta oko očuvanja svoje državnosti, ne imajući snage da pomogne Srpskoj. Srbija će svoju državnost i suverenitet vratiti tek 5. juna 2006. godine. Do tog vremena, Srpska će izgubiti brojne nadležnosti dobijene Dejtonskim sporazumom uključujući i Vojsku. Da li je to bilo baš slučajno ili ne?

U takvim uslovima bez podrške Srbije, tokom 2002. godine raspušta se 30. Kadrovski centar (KC VJ ) veći deo starešina iz VRS vraća se u VJ, što dodatno urušava VRS, samim tim smanjuje se brojno stanje VRS. Iste godine osnovan je Generalni sekretarijat Stalnog komiteta za vojna pitanja BiH.

Tokom 2003. godine obilježen je dan VRS. Formirana je komisija za reformu odbrane u BiH. Izglasan je prvi Zakon o odbrani BiH (neustavan zakon), kojim je formirano Ministarsvo odbrane BiH (neustavan organ).

Tokom 2004. godine imenovan je prvi ministar odbrane BiH, Nikola Radovanović (po nacionalnosti Srbin). Imenovana su četiri generala iz VRS u OS BiH. Postavljen lanac komandovanja u OS BiH. Formirana Počasna jedinica OS BiH.

Već 2005. godine donesena je Odluka Predsedništva BiH za opredeljenje BiH u članstvo u NATO. Prekinuto je služenje vojnog roka. Komisija za reformu odbrane u BiH završila je sa radom. Donesen je drugi Zakon o odbrani BiH. Donesen je Zakon o službi u OS BiH. Ukinuto je Ministarstvo obrane Republike Srpske i Vojska Republike Srpske.

Vojska Republike Srpske koja je izvojevala u ratu Republiku Srpsku i osigurala da Republika Srpska postoji ovakva kakva je danas, zvanično je ukinuta 1. januara 2006. godine i to od strane političara Republike Srpske i to bez referenduma, a koji je morao biti organizovan za tako važno pitanje.

Ukidanje Vojske Republike Srpske je izvršeno pod velikim međunarodnim pritiskom zapadnih sila u cilju slamanja vojne sile Republike Srpske, jedine im prepreke, a sve radi toga da bi zapadne sile na čelu sa NATO imale faktičku kontrolu nad ovim prostorom i da bi mogle nesmetano da vrše svoje geopolitičko-ofanzivne zadatke kako u Republici Srpskoj tako i na Balkanu.

Iako po Dejtonskom mirovnom sporazumu nije bilo predviđeno da se ukine Vojska Republike Srpske, srpski političari iz Srpske su kukavički ustuknuli pred Zapadom, nisu imali hrabrosti ili volje da im se suprostave, i predali su Vojsku Republike Srpske bez odobrenja naroda, pod zajedničku komandu donedavno neprijateljskoj vojsci, te na taj način ukinuli jedini garant očuvanja i odbrane Republike Srpske. Ovo je vjerovatno i jedini ovakav slučaj u svetu.

Udar na Vojsku Republike Srpske, odnosno njeno ukidanje bio je jedan od najvažnijih ciljeva zapadnih zemalja koje su uz pomoć domaćih političara ostvarile svoj cilj. Prvenstveno zbog toga jer je Vojska Republike Srpske u to vreme bila veoma respektabilna vojna sila na ovim prostorima.

Da bi se vojska ukinula i odbrana Republike Srpske prepustila Sarajevu, Vlada Republike Srpske je pokrenula inicijativu za izmenu Ustava Republike Srpske u skladu sa zaključcima Narodne skupštine, zaključcima Vlade i u vezi s Odlukom Narodne skupštine, a kojima je data saglasnost za prenos nadležnosti u oblasti odbrane s Republike Srpske na Sarajevo.

Poslanici u parlamentu Republike Srpske su usvojili Ustavni zakon za primenu amandmana na ustav Republike Srpske kojim se nadležnosti u području obrane Republike Srpske prenose na Sarajevo, čime je od 1. januara 2006. godine prestao da bude na snazi Zakon o vojsci Republike Srpske, a kojim su se zakonom Ministarstvo obrane i Vojska Republike Srpske trajno ukinuli, a naoružanje i tehnika u najvećem delu uništili ili prodani pod sumnjivim okolnostima trećim zemljama ili su ih zapadne zemalje prodavale zemljama u sukobu i „opozicijama“ zarad „demokratije“.

Poslanici parlamenta Republike Srpske tada su usvojili Zakon o prestanku važenja zakona o obrani i Vojsci Republike Srpske, a parlament Republike Srpske tada je ovlastio premijera Peru Bukejlovića da potpiše Sporazum o prenosu nadležnosti odbrane sa Republike Srpske na Sarajevo.

Važno je napomenuti da je i Zakon o odbrani BiH, sa članom 84. o aktivnostima za pridruživanje NATO-u, donet u razmaku od mesec dana sa Zakonom o prestanku važenja zakona o Vojsci Republike Srpske (o ukidanju VRS), a koji je potpisao tadašnji predsednik Republike Srpske Dragan Čavić.

Od svega ovoga i ne bi ni bilo ništa, da ne postoji Zakon o odbrani sa članom 84., a koji se odnosi na NATO. Njega je donela Skupština BiH, a u kojoj je, u ovome slučaju, opet, bilo dosta političara iz Republike Srpske. Zakon je pre nego što je došao u Skupštinu, morao proći dvostruku proceduru. I to, kroz Predstavnički dom u kojem sedi 42 predstavnika, a trećina je iz Republike Srpske. Da bi se Zakon uopšte usvojio kao predlog, morala je da glasa trećina poslanika iz Republike Srpske – što je očigledno i bilo.

Prošao je i Dom naroda u kojem sedi 15 zastupnika od kojih su pet iz Republike Srpske i morala su tri delegata iz Republike Srpske da glasaju da bi uopšte zakon prošao dalje. Važno je napomenuti da su političari iz Republike Srpske iz svih političkih opcija.

ŠTA DANAS 16 GODINA POSLE?

Problem sa OS BiH uočeni su od samog njihovog formiranja. To je kulminiralo proslavom Dana Republike Srpske 9. januara 2017. godine, kada je pokušano da se spreči postrojavanje počasne jedinice Trećeg pešadiijskog (Republika Srpska) puka, koji bi trebalo da baštinu tradiciju na VRS. Pokušaj je propao, ali je ostavio brojna pitanja.

I sam predsednik Republike Srpske Milorad Dodik je istovremeno izjavio „da je ukidanje VRS nesrećna odluka“. Ipak treba biti precizan i reći – Ukidanje VRS je istorijski promašaj, sramna odluka koju su pojedinci doneli, ne shvatajući svu težinu te odluke. Za neke odluke treba znati, da ih političari ne mogu doneti jer nemaju tu nadležnost. Za neke odluke nadležan je sam narod i on te odluke može doneti samo na referendumu. Nije sramota pitati narod, sramota je ne pitati isti.

Napomena: U izradi ovog teksta korištena je knjiga autora Danka Borojevića, Dragog Ivića i Željka Ubovića Vojska Republike Srpske 12.maj 1992-31. decembar 2005.

Kurir.rs/A.Mlakar