MISTERIJA SMRTI PREMIJERA JUGOSLAVIJE Bio je viđen za Titovog naslednika, pre smrti rođaku rekao jezivu rečenicu: "Tela su im nađena tek sutradan..."

Utorak je, 18. januar 1977. godine, hladno jutro. Na vojnom aerodromu u Batajnici, Džemal Bijedić, tadašnji predsednik Saveznog izvršnog veća, ispratio je Josipa Broza Tita na putu ka Libiji. Nedugo zatim, i sam se ukrcao u skoro nov avion Learjet 25, registracije YU-BJH, sa ciljem da se što pre vrati u Sarajevo.Tamo ga je čekala sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Bosne i Hercegovine.

Avion udario u vrh planine

U 10 sati i 54 minuta, kontrola leta je izgubila svaki kontakt sa letelicom. Pored Džemala i njegove supruge Razije, bili su tu i visoki vladini zvaničnici i članovi posade: dr Smajo Hrle, podsekretar u Bijedićevom kabinetu, lični pratilac Zija Alikalfić, domaćica Anđelka Muzička, piloti Stevan Leka i Murat Hanić, i aviomehaničar Ilija Jevđenović. Ukupno osam ljudi. Avion je leteo ka Sarajevu, ali umesto da započne proceduru sletanja, skrenuo je sa planirane rute i udario u vrh planine Inač u gustoj magli, nedaleko od sela Bjelovići kod Kreševa.

Almasa Bejtić, meštanka, prva je čula zaglušujući udarac. Ubrzo je pokrenuta masovna potraga. Zbog nepristupačnog terena prekrivenog snegom i izuzetno loših vremenskih uslova, spasilačke ekipe su jedva uspele da se probije do mesta nesreće. Scena je bila strašna. Olupina je bila razbacana po planinskoj padini.

Tela žrtava su izvučena tek sledećeg dana, 19. januara, helikopterom. Džemal i Razija Bijedić su sahranjeni dva dana kasnije u Sarajevu, uz najviše državne i vojne počasti, a venac je položio lično Josip Broz Tito, vidljivo potresen gubitkom jednog od svojih najbližih i najpoverljivijih saradnika.

Ljudski faktor zvaničan uzrok

Državna komisija, formirana odmah nakon nesreće, sprovela je istragu i kao zvanični uzrok navela „ljudski faktor“. U izveštaju je navedeno da je avion leteo brzinom većom od propisane za tu fazu leta i da je posada prekasno i prenisko izvela zaokret pri sletanju. Avion je udario u planinski greben na visini od 1.366 metara, što je bilo skoro trista metara ispod minimalne bezbedne visine za taj sektor. Komisija je takođe kritikovala službu koja je okupila posadu, navodeći da je kopilot Murat Hanić ocenjen kao pilot „ispod proseka“.

Iako je zvanična verzija bila jasna, u javnosti su se odmah pojavile sumnje. Džemal Bijedić nije bio samo premijer. U osetljivom periodu starenja Josipa Broza Tita, smatran je jednim od najozbiljnijih kandidata za njegovog naslednika. Bio je umeren, izuzetno popularan u svim republikama, nije pripadao ni velikosrpskoj ni velikohrvatskoj struji i imao je Titovo neograničeno poverenje.

Takav položaj, mnogi su verovali, stvorio mu je moćne neprijatelje u određenim vojnim i političkim krugovima kojima se nije dopadao scenario u kojem bi Bošnjak-musliman preuzeo vođstvo države. Sumnje su dodatno podgrejane činjenicom da porodici Bijedić nikada nije omogućen potpun pristup istražnoj dokumentaciji, koja se i danas čuva u arhivi u Beogradu.

Godinama kasnije pojavila su se svedočanstva koja su bacila novo svetlo na tragediju. Pukovnik JNA Lazo Vukosavljević, koji je bio među prvima na mestu nesreće, tvrdio je da su instrumenti, poput visinomera i brzinomera, pokazivali nelogične i netačne vrednosti. Jedna od najrasprostranjenijih teorija zavere je da je visinomer na aerodromu Batajnica namerno podešen da pokazuje veću visinu od stvarne, čime je posada dovedena u smrtonosnu zabludu.

Jezivo svedočenje

- Bahriče, mnogo znam, ubiće me.

Smrt Džemala Bijedića nije bila samo lična tragedija, već i ogroman politički gubitak. Zajedno sa Brankom Mikulićem i Hamdijom Pozdercem, pripadao je „zlatnoj generaciji“ bosanskih političara koji su uspeli da promene status republike unutar jugoslovenske federacije.

Insistirao je da Bosna i Hercegovina mora biti ravnopravna republika sa punim subjektivitetom, a ne, kako se često verovalo, „novčić za džeparenje“ između Beograda i Zagreba. Odigrao je ključnu ulogu u ustavno-pravnom priznavanju muslimana kao nacije na listi 1971. godine, što je stabilizovalo multietničku ravnotežu u republici. Njegovi napori doveli su do pokretanja ogromnih infrastrukturnih i industrijskih projekata, kao što su Mostarski aluminijumski kombinat i modernizacija železničke pruge Sarajevo-Ploče, što je počelo da transformiše Bosnu i Hercegovinu iz nerazvijenog regiona u moderni industrijski centar.

Kao premijer Jugoslavije od 1971. godine, bio je jedini kome je Tito poverio dva uzastopna mandata, što je bila jasna potvrda njegovih sposobnosti. Sa retkom diplomatskom veštinom, pregovarao je sa američkim predsednicima i sovjetskim liderima, obezbeđujući ključne ekonomske ugovore za Jugoslaviju i održavajući njen nesvrstani stav.

Kurir.rs/Express