Najnovije vesti

MEDENICA: Vele da si umro! A nikad življe srpstvo, nikad tvrđa vera, nikad lakše poneti krst, nikad glasnije raspeti nisu pevali
Foto: AP / Risto Božović, Facebook / Mihailo Medenica

mitropolitu amfilohiju

MEDENICA: Vele da si umro! A nikad življe srpstvo, nikad tvrđa vera, nikad lakše poneti krst, nikad glasnije raspeti nisu pevali

Crna Gora

Kolumnu novinara Mihaila Medenice posvećenu upokojenom mitropolitu Amfilohiju prenosmo u celosti:

Da hoće suze, Đede, no oči ti se raduju…

Da mi je da isplačem ovu prazninu što je ščepala grudi i istrgla sve iz njih, no što bih suzama do nasladio tu puku i prokletu prazninu, a to… A, to bi značilo da je svako tvoje činjenje, svaka muka za nas izmučena, svaki krst za nas ponet, svaka rana za nas odboljena - trajalo koliko i život ovozemni. Da zaplačem ožalio bih sebe, lutalicu u tvojim stopama, gluvoga u tvojim rečima, slepog u tvojim dogledima…

Oči ti se raduju, dobri starče. Jasnije te danas vide no ikada!

Da mi je ko rekao da ću za života videti kroz život, kroz granje i omare… Kroz bedeme, Đede! Da pogledom neću tražiti već nalaziti… 

foto: EPA / Andrej Cukić

Vele da si umro. Glupost!

Umreti je lako, a nikada ti, Đede, nisi birao ni lakše ni brže, no onim stranama kojima su i vetrovi tukli sa strahom…

Kud god si prošao - tuda se moglo, pa sve da se stope nisu imale za šta uhvatiti.

Umro. Glupost!

Počinuo malo, osamio se u nebesnu keliju, lako je umreti a otkud ti Đedo tamo gde je lako. Usnio u Gospodu, upokojio se, uspokojio nas da za života životom sazdamo manastire.

Koliko ti se oči raduju, rastrčale se ko portom deca posle pričešća… Nigde te jasnije nije bilo, a vele da si umro. 

Kako umro a nikad življe srpstvo, nikad tvrđa vera, nikad lakše poneti krst, nikad glasnije raspeti nisu pevali…

Plače li Lovćen, Kosovo i Metohija, Morača, ostroška sveta stena..? Ako plaču evo i ja ću, no evo ti se raduju.

Evo mironosnice ustrčale uz Prokletije, eno blagovesti žure Prizrenu, evo toplih glasova pod oblake kao plaštanicu, pune ih šake, preliva duša, oči ih u gostoprimnici beskraja dočekuju….

Da zaplačem sprao bih sve a ništa do toga nemam, niti mi šta drugo treba.

Da poverujem u laž kako si umro - čime bih svedočio o ovome najživljem u sebi?!

Lako je umreti, no otkud ti, Đede, tamo gde je lako i plitko.

Upokojio se u Gospodu – uspokojio nas zanavek da slobodni prtimo tamo gde si snegovi sa strahom padaju…

Zvonite zvona, pevaj Srblje, nikada raspeti nisu glasnije pevali…

Odmori Đedo, učinio si nas jačim, lako nam je sada poneti planine…

Kurir.rs / In4s.net

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...