Povod da napišemo jedan tekst uoči četrdesetodnevnog pomena Vladici Atanasiju Jevtiću, našem dragom Tasi, bio je članak na koji smo slučajno naišli na internetu. Pažnju nam je privukao naslov: „Ko je bio Atanasije Jevtić?“. Očekivali smo da će tekstopisac pokušati da podeli sa čitaocima neki utisak, sećanje, a naišli smo na portret koji ne liči na Tasu. Podudaraju se, doduše, neke osnovne činjenice iz biografije. Ostatak je vešto prekrojena i iskrivljena slika. Svako ko je znao Tasu, vidi da ta slika nema veze sa njim.
Setismo se reči Oca Lazara da je kleveta jedino onda istinska kleveta kada u njoj nema ni jedan posto istine. Retko se može reći da je neko oklevetan bez trunke krivice, ali dešava se. Ne daje Bog to svakome, već posebnima, odabranima, koji to mogu da ponesu. Takav je Tasa. Verovatno sad uživa što ga proglašavaju izdajnikom Pravoslavlja, ulizicom, licemjerom. Nosi tu klevetu sa zadovoljstvom sa kojim je nosio staru i pocepanu mantiju.
A setili smo se i kako su jevrejske starešine razapeli Hrista iako su svojim očima vidjeli kako mrtvi vaskrsavaju, slepi progledaju, bogalji hodaju i mnogo drugih čuda.
Ovo je pokušaj da se prisetimo bar nekih susreta i doživljaja sa Tasom, zahvalni Gospodu što smo imali prilike da ga upoznamo.
Kada je buktio rat u Hercegovini, Vladika Atanasije je u Nikšiću po celu noć dežurao pored vagona koji su stizali kasno, da ne bi ko ukrao nešto od pomoći, koja sutradan treba kamionima da krene put Trebinja. Svratio bi ponekad kod ljudi koje je znao, da malo predahne. Uvek topao i pažljiv. Nije dolazio sam: znao je da dovede i po trideset vojnika da se malo ugreju pored šporeta. Domaćice su, samo Bog zna kako, uspevale da nahrane sve njih onim što se zateklo na šporetu. Pričale su da je molitva Tasova umnožila hljeb i čorbu. I mi smo bili svedoci takvog čuda. Prilikom poslednje posete našem manastiru, ostao je nekoliko sati. U međuvremenu je došlo još gostiju – nekoliko sestara iz drugog manastira, a zatim i grupa Rusa. Sve ih je zadržao na ručku. Hrane je bilo za desetoro ljudi, a jelo je skoro tridesetoro. I ostalo je hrane za još desetoro. Pokazao nam je po ko zna koji put da nema logike i matematike gde je ljubav, da se ona deljenjem umnožava: deset podeljeno na trideset je trideset, sa ostatkom deset i više.
Ako je nekome bilo tuđe da se bilo kome dodvorava, bilo je Tasi. Ko ga je poznavao, znao je koliko je bio iskren, otvoren, ponekad i surov, da bi razobličio naše slabosti. Uopšte ga nije bilo briga šta će o njemu da misle. Kada bi došao u posjetu nekoj porodici, domaćina je često smiravao, umesto da mu ukaže poštovanje. Pojavio bi se na kućnom pragu i zaletio bi se da grli decu, unuke. Domaćin je stajao sa strane, ponižen, zaboravljen. Radosni, bučni susret dece i njihovog Vladike je trajao toliko da je domaćin bio na ivici da demonstrativno napusti kuću jer ga Vladika nije ispoštovao. A Tasa je čekao do poslednjeg trenutka, i kad bi osjetio da ga je iznervirao skoro do pucanja, onda bi se iznenada okrenuo prema njemu i rekao: „Šta je bilo, domaćine? Imaš zlatnu unučad, pa zar to nije tvoje najveće dostojanstvo?“Domaćinovo lice bi se odmah ozarilo i poleteo bi da ga što bolje dočeka. Majke su ga volele, osećale kao jednog od svojih i znale i da ga, od srca, iskreno, poljube i u obraze. Toliko im je bio drag i mio. Deca bi prevrtala očima i davala znak majci da to ne priliči, i da mu samo celiva ruku. Ali Tasa je to dozvoljavao svaki put, čak je i sam podmetao svoje obraze, da učini radost domaćici, majci.
Ponekad bi igrao fudbal sa mladima. Sve je kod njega bilo vanlogično, nadlogično, pa i igra koja ima precizna pravila. Sastav timova se mijenjao, po Tasinom nahođenju. Igrača koji bi promašio penal odmah bi grubo izbacio iz svoje ekipe. Ne zadugo. Čim bi taj isti, sada protivnički igrač, dao gol, rekao bi mu: „Vidi ti njega mutavog, brže, vraćaj se u moju ekipu“. Bilo je u tim ekipama i pravnika, i inženjera, i ljekara: bili su šokirani, svaka njihova logika padala bi u vodu. A i ponos. Ali već nekoliko sati kasnije, na posluženju, zaboravljali bi poniženje na terenu i trčali da posluže svog nezgodnog kapitena, trenera, sudiju.
Umeo je da bude veoma pažljiv, ali se trudio da se to ne primjeti. Jedan primer ćemo navesti. Mnogo je voleo lubenice. Kada je došao u posetu jednoj porodici, majka je poslala devojčicu da kupi lubenicu za Vladiku. Kako je trčala da što pre stigne, lubenica joj je ispred kuće pala i razbila se. Tasa je to vidio, i prije nego što se dete i uspelo ožalostiti, skočio i zgrabio veliko parče i počeo da jede. A deci je preko zalogaja vikao; „Trčite i grabite, ova lubenica je najslađa“. Uradio je to da bi pokrio detetov stid. A ako bi neko primetio, galamio bi i grdio, da skrene pažnju sa svog dobrog dela…
Sećamo se i njegovih dolazaka u manastir Ormilije. Da bude jasnije onima koji ne znaju – u pitanju je grčki manastir sa preko stotinu monahinja, sa veoma brižljivo, do detalja uređenim životom. Koliku su oni ljubav imali prema Tasi svjedoči to da je jedino njemu bilo dozvoljeno sve, čak i da službu prekida, i da je na licu mesta mijenja. Sva forma i poredak pali bi u vodu kada se on pojavi. A pojavio bi se i usred velikog zajedničkog posla – branja maslina. Masline donose Manastiru skoro sav prihod, i tokom berbe je čitav manastirski život prilagođen tom poslu. Oko 80 ljudi radi u samim maslinjacima i svaki sat lijepog vremena je dragocjen. A onda dođe Tasa, i besjedi među maslinama. Sve stoji i svi stoje. Čekaju dok Tasa ne završi svoju besedu. Plan za taj dan je već poremećen. Poneka sestra pogleda na sat jer posao čeka, uznemireno se premešta s noge na nogu. Ali na licu Igumanije je takva pažnja kao da je sami Hristos došao u maslinjak. Ona zna – podseća ih taj neobični Vladika na ono što je jedino potrebno, što je važnije od svakog plana i norme. Znali su i koliko je volio njihovog voljenog Oca, Starca Emilijana. Na njegovu sahranu Tasa je došao prvi, a otišao poslednji. Sve vrijeme je stajao više glave Starca, položenog na odar. Tada je glasno rekao: „Starče uzmi me, nemoj da čekam mnogo. Ja želim da budem sledeći“. Starac je prvo dočekao njegovog brata Amfilohija, ali ni Tasa nije dugo čekao.
Nije lako podizati i vaspitavati decu, ali Tasa nije štedeo truda. Govorio je da je deci potrebno samo da se njima bavimo i radio je u skladu sa tom svojom pedagogijom. Imao je uvijek i prut i bombone, i delio ih je, kad jedno, kad drugo, po potrebi. Nije ga mrzelo da se pozabavi svakim od nas: galamio je, grdio, razobličavao naše slabosti. Na delu nam je pokazivao koliko malo imamo smirenja. Nije nam bilo svejedno, povređena sujeta je boljela, suze navirale na oči. Bili smo kao strune, u punoj pažnji kad je bio u blizini, jer smo znali da nas budno prati. Čekali smo šta će sledeće da nas od njega snađe. Ponekad je grdio i za nešto što nismo uradili, u skladu sa pričom koju je često i rado pričao – o Ciganki koja tuče dete svaki put kada ga šalje na izvor po vodu. Kada su je pitali što ga tuče, kada još nije slomio krčag, ona bi odgovorila: „Pa tučem ga da ne slomi, jer posle će biti kasno“.
Zanimljivo, većina onih koje je grdio, nisu se na njega ljutili. Neko bi zaplakao, neko bi se još više zbunio i pravio grešku za greškom, ali se svako i dalje trudio da Vladici bude prijatno, da ga usluži. Uvijek bismo se obradovali susretu sa njim. Kakva je to sila u njemu bila, ne znamo. Osjećali smo valjda da nas mnogo voli, da mu je srce veliko, i imali povjerenje da, kao dobar hirurg, zna šta radi: kada treba da upotrebi nož, a kada melem.
Umeo je da te baci do Ada, ali i da te vaskrsne. Hteo je da od nas napravi Hristove vojnike, da nas istrenira za Carstvo Nebesko. Nije dao da se vežemo ni za neki cilj, ni za neki plan, ni za njega samog – ni za šta i ni za koga sem za Hrista. Želeo je da stojimo „čvrsto u slobodi kojom nas Hristos oslobodi“ (Gal. 5,1). A u duši je Tasa bio i ostao veliko dete, i sa decom se najbolje razumio. Bio je njihov „Plavi zec, čudni zec, jedini na svetu“, njihov vršnjak, večiti trogodišnjak.
To je bio Tasa – Otac, Majka, Vaspitač, Učitelj. A o Tasi – Bogoslovu govore mnoga njegova dela. Bio je živa enciklopedija. U poslu koji bi započeo bio je neumoran, uporan, precizan, pažljiv. Samo je on mogao da zaostavšinu svog duhovnog oca Svetog Ave Justina pripremi za štampu, da pod lupom čita njegove zabilješke i tumači skraćenice. A opet, uzimao je vrlo malo svojih knjiga od tiraža i čak ih je često i kupovao da bi mogao da ih nekome pokloni.
Za njega je Bog – Živi Bog, Živa je Crkva i sve u njoj: Svetost, Ličnosti, Predanje, Vjera. Živi su i Jasenovački, Prebilovački, Kosovski Mučenici, i svi Sveti. Podsjećao je da je naše pravoslavlje svetosavsko i da nam je Sveti Sava obilježio „put koji vodi u život“.
Tasino stajanje pred Bogom tajna je znana samo Bogu, njegovom duhovnom ocu i njemu samom. Kada čitamo ovih dana pisma koja je slao Ava Justin svome čedu Atanasiju i ostalim svojim učenicima, možemo da naslutimo njihove darove i svetost i kako su ih vješto krili. Tasa je bio istinski sin svoga Oca, i istinski brat svome bratu Amfilohiju, i sa njima se sada raduje u Svjetlosti Neprolaznoj, gledajući Lice Gospodnje. O Avi Justinu Vladika Atanasije je napisao: „Uopšte, treba reći i naglasiti da je Otac Justin Popović bio i ostao retka, svetootačka pojava u našem dvadesetom veku, skrivena ali neumitna savest Srpske Svetosavske Crkve i čitavog jevanđelskog, apostolsko-svetootačkog Pravoslavlja u svetu.“[1] Ne bismo pogriješili ako bismo isto to rekli za Mitropolita Amfilohija i Vladiku Atanasija, koji su Bogu, Crkvi Hristovoj i svome narodu služili celu drugu polovinu XX i prve dve decenije HHI veka.
Danas su Blagovesti, dan rođenja i upokojenja Prepodobnog Justina Ćelijskog. Njegova duhovna čeda, naše Vladike i Oci, Amfilohije i Atanasije, rođeni su dan za danom – prvi na Božić, a drugi narednog dana, na Sabor Presvete Bogorodice, iste godine. Svi su bili propovjednici Blage Vesti i nisu prestajali da govore da je Bogočovek Hristos jedino novo pod Suncem, i da treba da bude istinska čežnja i stremljenje čvjeka. To su i svojim životom svjedočili.
U posveti svoje doktorske disertacije Vladika Atanasije je napisao:
„Ljubavi Pavlovoj za Hrista Ljubavi Zlatoustovoj za Hrista i Apostola Pavla Ljubavi oca mi duhovnog Justina za Hrista i ovu Dvojicu“
Verujemo da naši voljeni Oci Amfilohije i Atanasije, nastavljaju ovaj neprekinuti niz Svetog Predanja. Neko će svoje delo posvetiti njihovoj ljubavi za Hrista i ovu Trojicu, i tako, dalje, do svršetka veka.
Znamo da su se naši Oci pridružili Saboru srpskih i svih Svetih i njihovim molitvama pred Bogom za Srpski rod i napaćeno Kosovo i Metohiju, za sve hrišćane, i sve ljude. Svekoliko Srpstvo može da kliče: „Blago nama što smo ih imali u svome rodu“. Što bi rekao Tasa – nismo krivi, a nismo ni zaslužni. Našim Ocima neka je slava i hvala, i večno sećanje. Neka njihovim molitvama i nas Bog nadahne da „nam lice bude okrenuto prema Hristu Bogočoveku“, da idemo „putem pravoslavnim, krstovaskrsnim – zemljom hodeći, a neba se držeći“. I da nas, po Tasinoj želji i molitvi, „udostoji Bog da se svi saberemo u Carstvu Njegovom, u Višnjem Jerusalimu…“.
Kurir.rs/eparhija-zahumskohercegovacka
NE PROPUSTITE
