JEZIVI DETALJI SMRTI STUDENTA IZ ČAČKA KOG JE AJKULA RASPORILA U CRNOJ GORI! Nikad objavljena izjava očevica, druga stradalog Stevice, 70 godina nakon tragedije

Njegovu verziju događaja, do sada nikad objavljenu, prenosi njegova ćerka Lj. U. i otkriva detalje o poslednjim trenucima momka koji je ostao upamćen kao prva i jedina žrtva ajkule na crnogorskom primorju.

Između legende i istine

U nedostatku institucionalnih izvora i zvaničnih izveštaja, događaj se ubrzo pretvorio u lokalnu legendu, prenosioca straha, koji se, kako su tvrdili meštani, zadržao u sećanjima čitavih generacija kupača i ribara.

Upravo u tom vakuumu između činjenica i potrebe za objašnjenjem, nastale su prve senzacionalističke tvrdnje o "skakanju u usta ajkuli", “lešini magarca bačenoj u more”, "misteriji brojeva" pa čak i o navodnom "praćenju ajkule američkog ratnog broda". Sve ove verzije opstajale su bez ijedne fotografije, naučne potvrde ili direktnog svedočanstva, ali su, paradoksalno, postale dominantna naracija u medijima i usmenim predanjima.

Godinama posle nesreće, usled sveprisutne tišine nad konkretnim činjenicama, prostor su zauzele i alternative koje su tragediju tumačile kroz prizmu banalne nesreće, među kojima se najupornije zadržala verzija da je Stevica stradao prilikom skoka sa stena. Prema toj teoriji, koje se i danas drže pojedini lokalni izvori i forumi, student nije napadnut u vodi, već je navodno skočio i smrtonosno udario u podvodne stene, a snažne morske struje su potom telo odnele dalje ka pučini.

Ova pretpostavka nikada nije potkrepljena niti jednim dokazom, niti svedočenjem bilo koga ko je bio prisutan, ali se kroz decenije uvrstila u verovanje bez ikakve analitičke provere. Štaviše, upravo ta verzija je postala zgodna za neutralisanje teme o napadu ajkule, jer je, u kontekstu tadašnjeg razvoja turizma, bilo poželjnije govoriti o "nesrećnom skoku" nego o predatoru u Jadranu. U međuvremenu, porodica žrtve i prijatelji koji su tragediji prisustvovali nikada nisu javno govorili, naša je pretpostavka, delom i zbog tadašnjih društvenih okolnosti, a prvenstveno zbog bola koji nikada nije dobio prostor da bude jasno artikulisan.

S obzirom na to da nijedan od prethodnih prikaza događaja nije zasnovan na direktnim iskazima svedoka, a da su dostupni pisani tragovi mahom sekundarni i nepouzdani, čitava tragedija ostala je prepuštena tumačenjima bez utemeljenja. Medijski članci koji se i danas povremeno pojavljuju bilo da je reč o prenošenju legende iz Budve, bilo da su u pitanju podsećanja na "jedini napad ajkule u Crnoj Gori" nastavljaju da se oslanjaju na iste neproverene teze, umesto na istorijsku odgovornost prema žrtvi. Biolozi i okeanografi više puta su pokušali da racionalizuju priču, analizom prisustva ajkula u Jadranu, ali bez direktne veze sa slučajem iz 1955. godine, budući da ni prirodnjačke institucije tog doba nisu izašle sa adekvatnim odgovorom.

Tako je priča o smrti Stevice Tomaševića opstala kao mit, ali i kao trauma kolektivne svesti, trauma koju niko nije ozbiljno pokušao da zatvori istinom. Nije postojala ni hronika, ni analiza koja bi pokušala da razjasni činjenice ili pruži prostor onima koji su tragediju zaista doživeli. Činjenica da se to do danas nije dogodilo govori više o odnosu prema istini, nego o događaju samom.

Globalna evidencija napada ajkula daje konfuzne podatke za Crnu Goru

Iako je napad ajkule kod Mogrena 1955. godine oduvek evidentiran u globalnoj bazi napada ajkula (GSAF), uneti podaci godinama su zbunjivali istraživače.

Umesto prezimena Tomašević navodi se "Romasević", dok se kao napadač pominje ogromna bela ajkula dužine 6,5 metara. Pored toga, drugi unos iz 1987. godine označen je kao "nepotvrđen", a ima skoro iste parametre kao ovaj iz 1955. godine, što je dodatno zamaglilo sliku o jedinom fatalnom napadu ajkule u Crnoj Gori.

Danas, sedamdeset godina posle tragedije, objavljeno je autentično svedočenje osobe koja ima neposrednu porodičnu vezu sa ključnim očevicem, čovekom koji je bio jedan od Stevicinih najboljih drugova i čovekom koji je bio u vodi sa Tomaševićem u trenutku napada. Ovo svedočenje D. J. preneto kroz reči njegove ćerke Lj. U. donosi verziju događaja lišenu nagađanja, romantizacije i senzacije, verziju koja ima lično, emotivno i istorijsko utemeljenje.

Po prvi put čujemo glas onih koji su ćutali. Ovim tekstom činimo pokušaj da se ispravi narativ, vrati dostojanstvo žrtvi i očisti javni prostor od mitova koji su dugo prikrivali stvarne okolnosti tragedije. U tom smislu, ovaj tekst se temelji na onome što je najbliže istini: sećanju čoveka koji je bio tu, pored Stevice, kada se dogodilo nezamislivo. To je naš dug prema istini, prema bližnjima nastradalog i prema generacijama koje zaslužuju da znaju šta se zaista dogodilo.

Stevica nije skakao u vodu kobnog dana

Mesec dana posle tragedije, na vrhu velike stene iznad uvale kod plaže Mogren u Budvi, porodica i prijatelji postavili su spomen‑ploču za Stevana Stevicu Tomaševića. Na tabli je uklesan natpis:

"U uvali iza ove stene, kupajući se sa drugovima, 13. VII 1955. izgubi život Stevan – Stevica Tomašević, student elektrotehnike iz Čačka, u svojoj 22‑oj godini, kao žrtva morske nemani. Neutešna porodica i drugovi"

Zbog toga što je spomen‑ploča postavljena upravo na mestu sa kog kupači i dan‑danas skaču u vodu, dugo je postojala uvrežena verzija da je Stevica zapravo skakao sa te stene i da je tako stradao od ajkule, što će se ispostaviti kao neistina. Postoji značajan raskorak između legende koja se ponavlja iz godine u godinu i svedočenja očevica tragedije, čija verzija tek sada prvi put izlazi u javnost.

Odlazak drugova na more i splet nesrećnih okolnosti koje su prethodile tragediji

- Tog leta su oni letovali u čuvenoj vili "Manojlović". Njih četvorica drugova su se najviše družila, odnosno Stevica i moj tata su bili jako dobri drugovi i zajedno su stanovali u Loli (Studentski dom Kralj Aleksandar I kod Vukovog spomenika). Tata mi je pričao da je Stevica trebalo da ide u avgustu na more, ali moj otac tada nije mogao, pa je Stevica pomerio letovanje za jul, kako bi bili zajedno na moru - počinje svoju priču Lj. U. ćerka D. J., čoveka koji je svojim očima video stradanje svog druga.

- Tog kobnog dana, 13. jula 1955. godine, na Dan ustanka Crne Gore, oni su se zapravo dogovorili da idu na Lovćen. Plan je bio da na Lovćenu provedu ceo dan. Međutim, zbog velike gužve u kamionu (u to vreme se išlo "Dajcovim" kamionima sa klupama) koji je prevozio i puno prvoboraca, nisu uspeli da nađu mesto. Posle toga su rešili da posete druga u Sutomoru. Za Sutomore se išlo brodom koji je kretalo sa doka Slovenske plaže u Budvi. Nažalost, brod su propustili za dlaku, gledajući ga kako se polako udaljava od mola. Inače, sva četvorica su bili odlični plivači, a Stevica je bio i kajakaš, bio je član čačanskog kajakaškog kluba. Po priči mog oca, Stevica je bio taj koji je onda predložio da tada odu na Mogren, gde su se često kupali i gde se tog dana kupala i njegova sestra - priča Lj. U. i uvodi u splet nesrećnih okolnosti koje su prethodile stravičoj tragediji.

- Kada su stigli na Mogren, na plaži je bila ogromna gužva, verovatno jer je tog dana bio praznik, pa su zato odlučili da otplivaju malo dalje, do stena iza Mogrena 2 gde su njih četvorica inače voleli da se penju i da skaču. (U orijentaciji prema spomeniku koji je postavljen, Lj. U. kaže da se tragedija desila iza plaže Mogren 2, kod uvala gde postoje i podvodne pećine). Međutim, baš na toj steni, prema rečima mog oca, naišli su na neke zagrebačke balerine koje su se tu sunčale u toplesu, i oni nisu želeli da se devojke osećaju neprijatno, pa su nastavili su da plivaju. Kako su svi plivali kraul stilom, jedan za drugim sa glavom u vodi, Stevica je bio prvi, a moj otac četvrti. U jednom trenutku, moj otac je osetio da ga neko udara po ramenu. To je bio momak koji je plivao treći po redu, ispred mog oca. Podigao je glavu iz vode, i čuo urlik: "Stevica se bori sa ajkulom!". Moj otac je pričao da je sledeća stvar koje se sećao, jeste da su se njih trojica nekako, ne seća se ni kako, izvukli iz vode penjući se na neku malu vertikalnu stenu. Videli su kako se Stevica bori sa ajkulom, koja se u jednom trenutku odmakla, a zatim opet, fatalno, naletela na nesrećnog momka u jednom stravičnom prizoru - prizoru kog se Lj. U. seća iz priče svog oca i pominje ga sa jezom u glasu, a koji iz poštovanja prema žrtvi i sagovorniku nećemo opsivati.

- Jedan jedini put nam je moj tata opisao tu stravičnu scenu. Tom prilikom nam je rekao da mesec-dva nakon tragedije nije mogao da govori. Nedugo zatim, barka koja je dolazila iz pravca Jaza, a koju je vozio meštanin, ih je uočila. On je njih i pokupio sa te male stene i odvezao na obalu, do Mogrena. Njih trojica su hteli da se vrate na mesto tragedije da traže svog druga, računajući da je ajkula otišla. Međutim, Budvanin koji ih je dovezao je rekao da ne želi da ide, ali da će im dati barku. Pričalo se nakon toga da se već znalo da je tu bila ajkula, da je već bila viđena tu i da je došla za nekim engleskim brodom (ne američkim kako se pisalo) koji je išao iz Londona u Split ili ka Brionima. To je po priči bio brod britanske kraljevske mornarice i pretpostavlja se da je ajkula došla za tim brodom, jer se pojavila u vreme kada je taj brod prolazio tu - prepričava Lj. U. traumu koja je njenog oca morila ceo život...

Kurir.rs/Miloš Ivanović/Srbija Danas