POTRESNA ISPOVEST SESTRE NASTRADALE DRAGANE U PAKLU OMIŠA! "Gledala me sa koferom u ruci, a onda su eksplodirali automobili i više je nije bilo"! (FOTO)

Nikolina Slavnić poslednja je videla svoju sestru Draganu živu, dok je oko njih besnela vatrena stihija kod Omiša. Vikala joj je da beži, ali su eksplozije i plamen zauvek razdvojili dve sestre.

Dve sestre su te noći prolazile kroz istu kalvariju kao stotine stanovnika i turista koji su, okruženi vatrom, dimom i užarenim žarom, pokušavali da pronađu put ka spasu. Njihova sudbina, međutim, završila se na najokrutniji mogući način. Nikolina se, lakše povređena, izvukla iz vatrenog obruča. Dragana nije.

"Od sestre se ne oprašta"

– Moja Dragana, moja sestra, moja jedina… – napisala je Nikolina nekoliko dana nakon požara na Fejsbuku.

Napisala je da još čeka da se Dragana pojavi, da ponovo čuje njen glas, zagrli je i čuje od nje da će sve biti dobro. Pisala je o praznini koju niko nikada neće moći da ispuni, o njihovom poslednjem zagrljaju za koji nije znala da je poslednji i o bolu za koji do tada nije znala da može da postoji.

– Ne mogu da se oprostim od tebe, jer se od sestre ne oprašta. Samo ću naučiti da živim s tim da te ne mogu zagrliti, ali ću te nositi u sebi dok god dišem – poručila je svojoj Dragani. U drugom delu objave napisala je rečenicu koja slama srce:

– Nisi otišla iz mog života, Dragana. Samo si otišla tamo gde ja još ne mogu da dođem.

Upravo nas je ta objava odvela do Nikoline. Do tog trenutka o Draganinoj sestri gotovo ništa pouzdano nije bilo poznato. U haosu informacija koje su se širile nakon požara pominjalo se da je teško povređena, nepokretna, smeštena u bolnicu, pa čak i da se nalazi u indukovanoj komi. Nije bilo jasno ni koja je od tri žene koje su zajedno napustile vilu preživela, niti u kakvom su stanju.

Iza imena na Fejsbuku, međutim, nije bio lažni profil niti neko ko se oprašta u njeno ime. Bila je to Draganina mlađa sestra. Živa, pri svesti i već u porodičnom domu, sa opečenim tabanima, ranom na glavi, povređenom rukom i bolovima zbog kojih se teško oslanja na noge. Fizičke povrede će, kaže, zarasti. Ona najveća neće.

– Nisam teško povređena. Imam rane koje će zarasti. Lakše sam povređena, ali mi je duša povređena. To je jedino što mogu da kažem – prvo je što nam je izgovorila.

Pristala je da razgovara kako bi zaustavila nagađanja i ispričala šta se zaista dogodilo. Ne zato što joj je u tim trenucima bilo do javnosti, već zato što je želela da se o Dragani govori dostojanstveno i istinito.

Ono što reči ne mogu da opišu

Ono što sledi teško je preneti na papir. Nijedna rečenica ne može u potpunosti da obuhvati bol, strah i pakao kroz koji su te noći prošle Nikolina, Dragana i toliki drugi ljudi. Zato molim čitaoce da ovim redovima pristupe bez osude, svesni da niko ko nije bio tamo ne može da zna kako bi postupio u sekundama u kojima se odlučivalo između života i smrti. Ako u pokušaju da prenesem njeno svedočenje ostane neka nesavršena reč, neka se zna da iza nje nije nepažnja, već težina priče koju je gotovo nemoguće ispričati, a još teže saslušati bez suza.

Ovo je Nikolinin iskaz i priča koju bi o Dragani trebalo ispričati, a njenoj porodici treba omogućiti da je, nakon svega što su preživeli, u miru isprati na poslednji počinak.

Dragana je rođena 1992. godine, a Nikolina šest godina kasnije. Posao u Vili Šarlot na Balića Ratu kod Omiša joj je, igrom sudbine, pre tri godine pronašla upravo Dragana.

Nikolina je zavolela to mesto, ljude i posao. Osećala se prihvaćeno, a požari koje je prethodnih godina posmatrala iz daljine nikada nisu završili katastrofom. Zbog toga nije mogla ni da zamisli da će mesto na kojem je provela nekoliko lepih sezona postati poprište njene najveće životne tragedije.

Dragana je, s druge strane, 15 godina radila u istoj kompaniji u Bosni i Hercegovini. Poslu je, kaže njena sestra, dala mnogo, ali se više nije osećala dovoljno cenjenom. Dala je otkaz upravo u periodu u kojem se i njen suprug našao bez posla. Zato je Nikolina ove godine predložila sestri da pođe sa njom na sezonu. Nisu došle da traže avanturu ni luksuz, već da rade. Nikolina je radila na recepciji, a Dragana kao sobarica. U vili uz samu obalu su i živele zajedno.

– Nismo se odvajale jedna od druge. Spavale smo u istom krevetu. Ona je tako brzo zavolela to mesto. I ljudi su nju zavoleli od prvog trenutka. Bila je anđeo. Verujte mi, moja sestra u životu nije ni mrava zgazila – govori Nikolina uz tihi jecaj.

Ništa nije ukazivalo na to da će leto u kojem su dve sestre pokušavale da izbore bolju budućnost postati njihovo poslednje zajedničko leto.

Požar je izgledao daleko

Dan kada je buknuo požar počeo je kao i svaki drugi. U objektu je boravilo oko 120 gostiju, a Nikolina, Dragana i njihova starija koleginica obavljale su posao koji ih je uz vilu vezivao gotovo čitav dan.

U jednom trenutku, te kobne večeri, primetile su požar. Gledale su ga preko mora i činilo im se da je daleko. Nikolina je već viđala požare na tom području i nijedan se nije približio objektu u kojem je radila. Gotovo sat i po ništa nije ukazivalo na to da će se plamen uskoro naći pred njima.

A onda su gosti počeli da izlaze iz apartmana, fotografišu nebo i uznemireno posmatraju šta se događa. Nestala je struja. U mraku su počeli da pakuju stvari i napuštaju objekat.

– Sve do tog trenutka nisam verovala da plamen može da dođe do nas. Gosti su počeli panično da izlaze i pakuju se. Kada je nestalo struje, nastao je potpuni haos. Mi još nismo ni znale da je naređena evakuacija – priseća se Nikolina.

Komšinica koja je imala apartmane iznad njih dotrčala je do vile i pitala ih imaju li automobil.

– Rekla nam je da je evakuacija i da moramo odmah da bežimo. Pitala nas je imamo li čime da odemo. Rekla sam da imamo službeni Caddy.

Čekale su da iz objekta izađe poslednji gost. U njemu su tada ostale samo njih tri. Već su se gušile od dima, a vetar je donosio pepeo i užarene komadiće. Uprkos tome, vratile su se po kofere.

Zašto su to učinile, Nikolina ni danas ne može da objasni. U trenucima panike čovek se hvata za ono što predstavlja njegov dotadašnji život. Dokumente, nekoliko komada odeće, stvari koje je doneo sa sobom i za koje u tom trenutku veruje da će mu biti potrebne kada sve prođe. Nisu znale da će im upravo te sekunde postati dragocenije od svega što se nalazilo u njihovom prtljagu.

– Ne znam zašto smo se vratile po kofere. Već smo se gušile. Ipak smo uspele da ih stavimo u Caddy. Upalila sam automobil i klimu i krenule smo iste sekunde.

Vila se nalazila uz samu obalu. More je bilo ispod njih, naizgled blizu. Da su se spustile prema njemu, možda bi se sve završilo drugačije. Ali Nikolina nije poznavala teren, buru ni način na koji se požar u takvim uslovima može širiti. Dolazila je iz drugog kraja, a kada je videla da svi automobili idu prema Magistrali i Omišu, krenula je istim putem.

– U takvoj situaciji ideš tamo gde idu svi. Misliš da je to ispravno. Nisam poznavala buru, more ni teren. Nisam imala vremena da razmišljam. Sekunde su nas delile od svega.

Sada zna da je spas možda bio u moru. Te noći nije mogla da zna da li je put prema njemu već presečen plamenom, da li se uopšte može sići niti šta ih čeka na obali. Zato svoju priču ne želi da pretvori u optužbu. Ne krivi ljude koji su se u panici gurali automobilima, mesto koje je volela ni državu u kojoj je radila.

– Meni nisu krivi ni ljudi, ni to mesto, ni Hrvatska. Žao mi je samo što je moja sestra morala da ode na takav način. Ništa drugo.

Zapaljeni Caddy

Krenule su uzbrdicom koja je vilu povezivala sa Magistralom. Ispred njih bila su još dva automobila. Kada su došle do vrha, uključile su se na put iza njih. Obe saobraćajne trake u tom trenutku vodile su prema Omišu. Ljudi su u panici koristili i levu, suprotnu traku, pokušavajući što pre da pobegnu pred vatrom. Nikolina se takođe uključila u levu traku i nastavila prema Omišu. Nisu prešle ni desetak metara.

Toplota je u automobilu odjednom postala nepodnošljiva. Vatra je zahvatila Caddy gotovo istog trenutka kada su se uključile na Magistralu.

– Mislim da smo se zapalile iste sekunde. U automobilu je bila ogromna vrućina. Vrištale smo, a ja sam telefonom bila povezana sa svojim menadžerom. On je mogao da čuje naše krike i čitavu našu borbu za život.

Nikolina je nastavila da vozi zapaljeni automobil. Pokušavala je da pronađe mesto na kojem bi mogla da ga zaustavi i izvuče sestru i koleginicu. Motor se zbog toplote ugasio. Uspela je ponovo da ga pokrene i pređe još desetak ili dvadesetak metara, do proširenja pored puta. Tada se ugasio poslednji put. Plastika je počela da se topi, a vatra se širila vozilom.

Nikolina je shvatila da će, ako ostanu unutra, sve tri poginuti.

– Rekla sam im: "Mi ćemo poginuti. Izlazite napolje!" Znala sam da će automobil eksplodirati ako ostanemo u njemu.

Izašle su iz Caddyja. U tom trenutku Dragana je još bila uz svoju sestru. Ono što se dogodilo tokom narednih nekoliko sekundi Nikolina i danas pokušava da složi. Ne zna da li je njihova koleginica uspela da izađe iz vozila, da li je pala pored njega niti da li je Dragana pokušala da se vrati kako bi joj pomogla.

Zna samo da je krenula prema moru, uverena da sestra trči za njom. Nakon nekoliko metara ugledala je vatru i ispod puta. Gorela je padina prema moru i nije videla put kojim bi mogla da se spusti.

Morala je da nastavi da beži pred plamenom koji joj je bio za petama. Kada se još jednom osvrnula, Dragane više nije bilo. Na mestu na kojem ju je samo nekoliko trenutaka ranije videla ostala je samo vatra. Ponovo je potrčala.

– Kosa mi se zapalila. Trčala sam bosa, a automobili oko mene su goreli i eksplodirali. Plamen me je pratio. Ne mogu da vam opišem kako izgleda kada trčite, a vatra ide za vama.

Ponovo se okrenula. Tada ju je ugledala.

Dragana je stajala stotinak metara iza nje, sa koferom u ruci, i gledala prema njoj. Plamen je kuljao između njih. U tim sekundama dve sestre su se poslednji put videle.

– Vikala sam joj da trči, da beži. Videla sam je kako kleči, stoji i gleda me. Naišao je plamen i više je nisam videla. Samo je nestala.

Nikolina je pokušala da krene prema njoj. Nije mogla da prođe. Automobili su eksplodirali, vatra je zatvarala put, a svaki korak prema Dragani značio bi sigurnu smrt. Do danas je progoni kofer u sestrinoj ruci. Pita se da li joj je oduzeo nekoliko presudnih sekundi. Pita se zašto ga nije ispustila, zašto nije potrčala i da li bi ishod bio drugačiji da se nisu vratile po stvari.

– Znam da nisam mogla da se vratim. Da sam krenula kroz taj plamen, poginula bih. Ali stalno mi se vraća ta slika. Ona stoji sa koferom, gleda me i onda je više nema.

Spas u poslednji čas

Nikolina je nastavila da trči i udara po vratima automobila koji su pokušavali da se probiju kroz vatru. Ljudi su bili u panici. Vozila su se sudarala, neka su gorela, a druga pokušavala da prođu između njih. Niko nije znao vodi li put prema spasu ili u još veći požar.

Konačno su se vrata jednog automobila otvorila. U njemu su bile Natalija iz Stanića, njena ćerka Kristina i pas. Otvorile su joj vrata i povukle je unutra.

– Molila sam ih da stanu. Govorila sam: "Ostala mi je sestra!" Natalija mi je rekla: "Hoćeš li i ti da pogineš?" Samo me je ugurala u automobil i odvezla. Ta žena mi je spasila život. Bog ju je poslao na to mesto.

Deo vozila u kojem se sada nalazila goreo je, a žene su rukama i onim što su imale pokušavale da zaustave plamen. Pokušavale su da voze kroz mnoštvo automobila koji su se gurali, sudarali i presecali jedni drugima put. Niko u tom trenutku nije znao kuda ide. Postojao je samo instinktivni pokušaj da se što pre udalje od vatre.

Bosa stigla u Omiš

Natalija i Kristina uspele su automobilom da stignu do velikog parkinga kod luna-parka na Priku. Dalje se nije moglo. Izašle su i prema centru Omiša nastavile peške.

Kristina je Nikolini dala papuče. Tek tada je pogledala stopala i shvatila da su joj tabani opečeni od užarenog puta. Imala je ranu na glavi, povredu ruke i bolove u telu, ali ih zbog šoka gotovo nije osećala.

– Nisam ni znala da sam povređena. Hodala sam normalno. Bilo mi je važno samo da pronađem Draganu. Mislila sam: neka je izgorela i 90 odsto, samo neka je živa, samo da znam gde je.

U jednom trenutku Nikolina se odvojila od žena koje su je spasile. Sela je na zidić jer joj je od dima naglo pozlilo. Prišla joj je devojka, prislonila mokru gazu ili tkaninu na lice i pomogla joj da ponovo počne normalnije da diše. Neko joj je dao kapi za nadražene oči. Nikolina je govorila da je dobro. Čim je mogla da ustane, ponovo je krenula da traži sestru.

Telefon joj je bio na jedan odsto baterije. Nije imala pristup internetu, dokumente niti ikoga poznatog uz sebe. Molila je ljude da joj omoguće vezu kako bi pozvala porodicu ili pokušala da sazna da li je Dragana negde prevezena. Trčala je do benzinske pumpe, zatim prema prodavnicama za koje je verovala da imaju besplatan internet. Nigde nije uspela da se poveže.

Zaustavljala je policajce i govorila im da joj je nestala sestra.

– Govorila sam: "Čoveče, nestala mi je sestra, sama sam." A svi su mi govorili da se sklonim, da će doći, da će izaći. Bila je ogromna panika. Niko tada nije mogao da stane i sluša samo mene.

Vratila se prema mestu na koje su dovodili evakuisane i povređene. Posmatrala je svako vozilo, svaka kola Hitne pomoći, pripadnike civilne zaštite i ljude koji su pristizali sa mora.

Nadala se da je Dragana ušla u nečiji automobil. Da ju je neko povukao u vozilo kao što su Natalija i Kristina spasile nju. Da je uspela da se spusti prema moru. Da je ušla u brod. Da će se samo pojaviti među ljudima. Prolazili su sati, a Dragane nije bilo.

Nije želela da uđe u prve autobuse koji su evakuisane vozili prema Splitu. Čekala je do poslednjeg kojim je mogla da ode, uverena da će se sestra pojaviti čim ona napusti Omiš. Na kraju je morala da uđe. Odvezli su je u prihvatni centar u dvorani na Gripama.

Bezuspešna potraga

Ni u Splitu se Nikolina nije smirila. Ispričala je policajcu šta se dogodilo, rekla mu da su iz vile krenule tri žene i da dve nedostaju. On je zapisao Draganino ime i obavestio nadređene.

Tokom jutra razgovarala je sa policijom, inspektorima, pripadnicima Crvenog krsta i drugim službama. Obraćala se svima za koje je mislila da bi mogli da imaju bilo kakvu informaciju. Kada su joj rekli da nestanak mora zvanično da prijavi u policijskoj stanici, odmah je otišla.

U međuvremenu su stigli majka i Draganin suprug. Porodica je zvala bolnice u Splitu, Hitnu pomoć u Omišu i Makarskoj. Proveravali su da li je možda prevezena brodom, da li je među povređenima bez dokumenata ili je još niko nije uspeo da evidentira. Dobila je informaciju da su u Split primljene dve neidentifikovane žene.

Ta vest joj je vratila nadu.

– Nije mi bilo važno da li je teško izgorela. Samo sam želela da je pronađem. Išla sam od odeljenja do odeljenja. Kada sam saznala da su primljene dve neidentifikovane žene, pomislila sam da je jedna od njih ona. Nije bila.

Jedna od teško povređenih žena bila je njihova koleginica koja je sa njima izašla iz vile. Pronađena je živa i prevezena na bolničko lečenje. Dragane i dalje nije bilo.

Vest koje se najviše plašila

Nakon gotovo čitave noći i dana potrage, porodica je u subotu dobila vest da je na području požarišta pronađeno telo. U tom trenutku još se nije znalo da li je reč o muškoj ili ženskoj osobi. Prema mestu na kojem je pronađeno i svemu čega se sećala, Nikolina je znala ono što joj još niko nije zvanično potvrdio.

U trenutku razgovora porodica je još čekala rezultat identifikacije. Majka je dala uzorak za DNK analizu, a policija im je rekla da će ih obavestiti čim postupak bude završen. Čekanje zvanične potvrde postalo je još jedan nastavak njihove agonije.

– Niko nam još nije lično potvrdio da je to ona. Ali ja znam. Na tom mestu nema ko drugi da bude. Sve mi je jasno – govorila je Nikolina.

Nakon što je pronađeno telo, Nikolina se vratila u vilu da pokupi preostale stvari. Tada je stigla ekipa Hitne pomoći i pomogla njenoj majci, koja je bila u stanju potpunog sloma.

Danima nije spavala. Tek nakon povratka u porodični dom otišla je na dodatna previjanja. Tetka, koja je zdravstvena radnica, sada joj pomaže da čisti i previja opekotine. Iako ih naziva lakšim povredama, Nikolina se teško oslanja na noge.

Ipak, o fizičkom bolu gotovo da ne govori.

– Meni to nije bilo važno jer sam živa. Moje rane će zarasti. Ali ovo drugo… Ne znam kako će ovo ikada proći. Da barem nisam sve videla. Da nisam bila u tom paklu i gledala smrti u oči. Ne znam šta me je spasilo. Spasila me je ta žena. Nju je Bog poslao na to mesto. Sada sam došla do toga da više nemam ni suza. Plačem, ali suza više nema – govori nam Nikolina.

Ni njeni roditelji ne spavaju. Njihov otac se pre nekoliko godina borio sa karcinomom i pobedio tešku bolest. Porodica koja je tada prošla kroz strah sada se suočava sa gubitkom za koji nije mogla da se pripremi. Majka u snu doziva Draganu, traži da je spasu i dovedu kući. Ponekad budi Nikolinu i govori joj da mora da krene na posao, kao da će se dve sestre svakog trenutka ponovo spremiti za radni dan.

– Nas dve smo bile jedine sestre. Sada smo ostali mama, tata i ja….

Zavolela je more

Kada govori o Dragani, Nikolina ne želi da je svede na okolnosti njene smrti. Želi da ljudi znaju kakva je bila pre te noći. Upravo je ona Nini pronašla sezonski posao na mestu koje će nekoliko godina kasnije i sama zavoleti.

– Ponekad sada razmišljam da mi je ona pre tri godine pronašla taj posao, kao da me je pripremala da jednog dana dovedem i nju. Znam da to nema smisla, ali takve mi se misli neprestano motaju po glavi. Kao da je išla prema svojoj sudbini.

To nisu zaključci koje donosi hladno i racionalno. To su misli osobe koja pokušava da shvati kako život može da se prelomi za svega nekoliko minuta. Dragana je za dva i po meseca stekla prijatelje među ljudima koje je tamo upoznala. Zavolela je more i mesto u kojem je radila, a oni su zavoleli nju.

– Ne mogu da opišem koliko smo obe volele da budemo tamo. Ja sam tamo dolazila godinama i svi su me prihvatili.

Kroz glavu joj neprestano prolaze delovi te noći, pa se na kraju razgovora prisetila još jednog detalja. Pre nego što će izaći iz vile i krenuti u beg, Nikolina je na podu ugledala malu lastu. Ptica se gušila i gotovo se više nije pomerala. U haosu u kojem još nije bila svesna koliko je malo vremena ostalo niti da će se za nekoliko trenutaka i sama boriti za život, Nikolina se sagnula, uzela lastu i odnela je pod vodu. Polivala ju je i prstima joj masirala srce sve dok nije počela da se oporavlja.

Ostavila ju je u njihovom apartmanu, a zatim sa Draganom i koleginicom sela u Caddy. Kada se nakon tragedije vratila u vilu, lasta je još bila tamo. Nije odletela. Približavala joj se i glavom se privijala uz nju.

Priča o lasti zbog toga za Nikolinu nije samo detalj iz noći požara. Ona govori o ženi koja je, nekoliko trenutaka pre sopstvene borbe za život, zastala kako bi spasila malo biće.

Beli golub

Nakon povratka kući, pred njihovom porodičnom kućom pojavio se beli golub. Možda, svesna je, u ogromnom bolu samo traži znak. Ipak, želi da veruje da joj se Dragana javila.

– Nikada ovde nisam videla belog goluba. Jutros je samo došao pred kuću. Možda umišljam, ali želim da verujem da je to bila ona. Da mi je došla da kaže da je sada mirna.

Ali najveći teret koji Nikolina sada nosi jeste misao da je možda trebalo još jednom da pokuša da dođe do Dragane. Zato mora da ostane jasno: sestru nije napustila.

Okrenula se. Vikala joj je da trči. Pokušala je da krene prema njoj. Između njih su bili vatra i automobili koji su eksplodirali. Put više nije postojao.

– Ja bih nju povukla sa sobom. Vratila bih se da sam mogla. Ali ona mi je nestala. Jednostavno je nestala. Kada sam rekla Nataliji da stane jer mi je sestra ostala, pitala me je želim li i ja da poginem. Samo me je ugurala unutra.

U noći u kojoj su ljudi donosili odluke u deliću sekunde niko nije mogao da zna gde je siguran put. Jedni su ostajali u vozilima, drugi iz njih iskakali, treći trčali prema moru ili niz padine. Vatrena stihija menjala je smer brže nego što su ljudi mogli da razumeju šta se događa. Nikolina je učinila ono što je mogla. Preživela je. Sada mora da nauči da živi sa činjenicom da Dragana nije.

U svojoj oproštajnoj objavi Nikolina je sestri napisala da želi da veruje kako se sada nalazi na mestu na kojem nema straha, bola, vatre ni suza. Upravo je beli golub za nju postao znak da je Dragana na nekom boljem mestu.

– Takve osobe idu sa anđelima. U to ne sumnjam. Ona je bila anđeo.

Život pre i posle kobne noći

Pre požara Nikolina je planirala da, nakon završetka sezone, ode kod dugogodišnjeg dečka koji živi i radi u Nemačkoj. Razmišljala je o zajedničkom životu i budućnosti. Sada su svi planovi stali.

Ne zna ni da li će se ikada više vratiti u Hrvatsku.

– Možda ću jednog dana ponovo moći da dođem. Sada ne znam. Biće mi teško i samo da prođem kroz Hrvatsku, ali nisu mi krivi ni Hrvatska, ni ljudi, ni mesto. Samo mi je žao što je moja Dragana morala da završi život na takav način.

Na Fejsbuku je sestri obećala da će pričati o njoj, čuvati njeno ime, njihove uspomene, svaki osmeh, reč i zajednički trenutak. Napisala je da će je tražiti u svemu lepom: u nebu, zalasku sunca i pesmama koje će je podsećati na nju.

I završila rečima:

– Ako me negde čuješ, želim samo da znaš jedno: volim te. Voleću te dok god postojim. Nisi otišla iz mog života, Dragana. Samo si otišla tamo gde ja još ne mogu da dođem. Jednog dana, kada se ponovo sretnemo, obećavam ti da ću te zagrliti najjače što mogu. Do tada, spavaj mirno, moja seko. Čuvaj me odozgo kao što si nekada čuvala mene. A ja ću tebe čuvati u svom srcu do poslednjeg daha.

Nikolina danas ne zna kako izgleda život bez jedine sestre. Ne zna ni koliko će joj vremena biti potrebno da ponovo zaspi, a da pred očima ne ugleda Draganu sa koferom u ruci. Zna samo da će joj poslednji pogled zauvek ostati urezan u svesti.

Ali uz njega će pokušati da sačuva i sve ono što je bilo pre vatre: 15 godina Draganinog rada, njenu blagost, želju za porodicom, dva i po meseca tokom kojih su sestre ponovo delile svaki dan, mačke koje su hranile, lastu koju je Nikolina vratila u život i belog goluba koji je sleteo pred kuću kada im je znak bio najpotrebniji.

Jer vatra je te noći odnela Draganin život, ali Nikolini ne može da oduzme pravo da svoju sestru pamti po životu koji je živela, a ne samo po načinu na koji je stradala.

– Ne mogu da se oprostim od nje, jer se od sestre ne oprašta. Zauvek sam njena sestra. I ona će zauvek biti moja Dragana.

(Kurir.rs/SlobodnaDalmacija)