“U moru živciranja, stresa, loših vesti i događaja…dogodi mi se ponekad i neka lepa priča. Zbog koje se oraspoložiš, nasmejš…, koja te gane i vrati veru u bolje sutra.
Došla je pre manje od godine dana. Nikad bila u Hrvatskoj, ne zna ni reči hrvatskog, a ni kojeg drugog stranog jezika. Samo albanski (inače je s Kosova op.a.). Ne zna nikoga u celoj školi. A mora biti na svakom času.
Teško mi je da zamislim kako to izgleda. Svaki dan okružen s osobama koje ne znaš, slušaš jezik koji ne znaš, koji ti objašnjava predmete, koje ne znaš. I mirno sedi, ne progovara reči, gleda…kao duh. Na momente i zaboraviš da je tu, na svoju sramotu. Što joj se sve vrtelo po glavi ne mogu da zamislim.
Kažeš joj nešto, nešto kroz pantomimu, napišeš joj neki pozdrav ili izraz na albanskom (hvala svima koji ste mi u tom pomogli)…sitnice, ne možeš više. Ali joj je značilo. Ozarilo bi joj se lice. I meni.
Ali vreme je prolazilo, učio se jezik… teško i danonoćno uz pomoć struke… i došlo doba da prvi put probamo da razgovaramo. I ja mislio da se dogovorimo kako da probamo, kad ona dođe s napisanim lekcijama. Koje je sama napisala. I pročita ih.
I ne samo pročita, objasni ih bolje od lokalnih lenčuga kojima se ne da. Ostadoh bez teksta. I razred. I spontani pljesak se prolomi i nije prestao dugo. Zasuzi joj oko. I meni malo. Bit će dobro. Ma biće super…Budimo svi koji smo učestvovali ponosni, imamo i zašto.”
(dubrovački dnevnik)
