"Pavelić Luburića uopšte nije lično poznavao do dolaska u NDH i Luburić u početku nije imao veze ni sa Direkcijom za bezbednost (RAVSIGUR) ni s policijom već je radio sa Servatcijem na snabdevanju Poglavnikove telesne garde, objašnjava Ante Moškov, autor knjige "Ispovest iz pakla: uspon i pad Ante Pavelića".
"Kasnije je Luburić, i pored svih Servatcijevih molbi da ostane s njim i da mu pomaže, prešao Babiću, vrlo se sprijateljivši s njim, doskora postao njegov zamenik, a i naslednik nakon smrti ovoga. Od tog vremena najuže sarađuje s Didom Kvaternikom i tek tada postepeno dolazi u izravni dodir s Pavelićem. Nema nikakve sumnje da je Pavelić bio informisan o potpunoj i najsljepijoj Luburićevoj odanosti prema njemu, a i sam se u istu potpuno uverio. Sve veće Luburićevo približavanje Paveliću, ili možda bolje reći Pavelića Luburiću, počelo je izaziva i kod samoga Dide Kvaternika neku vrstu zavisti i ljubomore".
"Još pre nego što je Dido Kvaternik bio smenjen, Pavelić je Luburića počeo mimo Dide Kvaternika posebno primati i pozivati. Nakon Babića sigurno niko nije bio na boljoj ceni kod Pavelića kao Luburić, a kako je Luburić uz potpunu vernost, odanost i konspirativnost bio okretan, brz, marljiv, a i dosta duhovit u poređenju s Babićem (usto nije bio kao Babić naklonjen alkoholu) sigurno je kako je nadmašio i Babićevu najlepšu uspomenu kod Pavelića…"
"Napominjem da je dugo vremena i stari Kvaternik bio raspoložen prema Luburiću, pa ga s puno simpatija prihvatio. Pavelić je u ovom slučaju našao umesto Babića jedno sigurno i potpuno pouzdano, ako ne možda i pouzdanije oruđe i oružje u ličnosti Luburića. Pred neposredno otpuštanje Dide Kvaternika, a pogotovo nakon njegovog odlaska, Luburić je bio stalno u direktnom kontaktu s Pavelićem. Taj direktan kontakt mimo svih novih šefova Direkcije za sigurnost ostao je do kraja stalan".
Luburić je mnogo puta znao doći samo na jedan dan u Zagreb, ili naprasito, da bude primljen kod Pavelića, pa se posle kratkog sastanka, opet odmah otići.
"Ubijanja u logorima, koliko masovna toliko i pojedinačna, svakako su u najužoj vezi s Pavelićem, iako se on pravio da mu ista nisu poznata", kaže Moškov. On je tvrdio kako su to samo glasine koje se prepričavaju i namerno ubacuju od protivnika . Sasvim je sigurno da je Pavelić morao tačno da zna šta se u logoru zbiva, a to potvrđuje i Dido Kvaternik, kao i već navedeni izveštaj Vlade Singera, kog je Pavelić primio i radi kojeg je Singer i zaglavio. O glasinama koje su kružile po Zagrebu u vezi s Jasenovcem, kako se tvrdi, Paveliću su govorile mnoge osobe - meni je poznato za Servatcija i njegovu ženu, koja je i Mari Pavelić isto govorila - ali on je sve to negirao. Odnos Pavelića i Luburića u vezi s tim bio je svakako najintimniji, pa je sigurno prešao u ovome pitanju odnos Pavelića i Dide Kvaternika, a isto tako i Lisaka, koji je kao šef RAVSIGUR-a jednom prilikom, izgleda iskreno i spontano, napao Luburića, jer mu je ovaj onemogućavao tačan uvid u događaje u logorima (Vilko Pećnikar).
Sigurno je i nema nikakve sumnje da bi Luburić radio išta mimo želje i komande Pavelića, pa je u tome nadmašio i Didu Kvaternika. Luburiću je Pavelić bio pojam izdignut nad svim pojmovima, pa i nad samom svojom majkom i rođenom braćom, a vernost prema njemu i apsolutna poslušnost bila je svrha njegovog života. Baš radi toga, nijedan Luburićev čin nije mogao biti i sigurno nije bio bez Pavelićeve saglasnosti ili bez njegovog odobrenja i ovlašćenja. Radi toga je isto tako isključeno da bi Luburić Pavelića ikad lažno ili netačno izveštavao o stanju u logorima. Kolika je bila povezanost Pavelića s Luburićem, vidi se iz slučaja kad je jednom Luburić, radi nekog sukoba s Nijemcima bio od ovih tražen a Pavelić ga ni tada nije odbacio. Luburić je tom prilikom nestao iz Zagreba na par meseci i kad se vratio rekao je kako se nalazio u hrvatskom Zagorju.
Pavelić ne samo što je imao poverenje u Luburića, nego je i u pogledu važnih odluka čisto vojničkog karaktera cenio njegovo mišljenje i to više nego svih ostalih. Za ovo je tipičan slučaj kada je Banjaluka bila odsečena i gotovo potpuno osvojena (čitava osim jednog uporišta kasarni) od strane partizanskih jedinica, pa nakon dugih borbi uz pomoć nemačkih jedinica ponovo oslobođena. Tada su general Gruić, Tomica Sertić i general Rubčić , koji je komandovao jednim delom, predlagali da cela divizija napusti čitav banjalučki sektor i tako oslobodi jednu diviziju, koja bi mogla da se upotrebi kao mobilna snaga, što se nametalo kao bezuslovna potreba.
Luburić je, uz sva ta obrazloženja i pored očigledne činjenice da se čitav taj sektor mora napustiti u najkraćem roku, bio jedini da se i dalje zadrži i Pavelić je odlučio prema Luburićevom predlogu ne promenivši ga ni onda kad je nastala situacija koja je dala pravo prvom predlogu Sertića, Gruića i Rubčića. Isto je tako u par navrata Pavelić slao Luburića na važnim podučijima, koja su počeli da gube kad su partizanske jedinice počele da prodiru, poverivši mu kao posebnom njegovom izaslaniku komandu nad svim hrvatskim jedinicama. Tako na primer u Hercegovini, a kasnije pred Sarajevom. Istina, radi takovog odnosa, Luburić je postajao sve agresivniji i sve samovoljniji u odnosu prema drugima, osim prema Paveliću.
Kurir.rs/24 sata.hr
Foto: Youtube/Printscreen
NE PROPUSTITE
