Kraj avgusta meseca i početak septembra te 1991. obeležio je rasplamsavanje građanskog rata na teritoriji Hrvatske. Posle kratkotrajnog desetodnevnog sukoba u Sloveniji borbena dešavanja prelila su se na Hrvatsku gde je došlo do otvorenog sukoba ZNG (Zbor narodne garde) i MUP Hrvatske sa jedne, i TO (Teritorijalne odbrane srpskih opština u Hrvatskoj i JNA sa druge strane. Posebno u teškom položaju bio je veliki broj garnizona JNA koji su se našli u blokadi. Neki su se predali, a neki su uprkos tome opstajali i dalje. Sve to veoma je delovalo frustrirajuće na vojni vrh JNA. Oklevanje, političke i zakulisne igre, taktika "Kreni-stani" su strašno delovali na moral pripadnika JNA i malobrojne koji su mislili da SFRJ može da opstane i JNA porazi separatiste.
Tako je u cilju niza pokušaja da se spasi obraz armije, ali i oficriska čast, mala grupa oficira pokušala da izveden jedan napad, koji bi eliminisao sam vrh hrvatske države na čelu sa Franjom Tuđmanom, koji je tom prilikom za dlaku izbegao smrt, spletom srećnih okolnosti po sebe.
Za ovu akciju se dugo verovala da je plod hrvatske propagande i obaveštajne službe, sve dok planer operacije nije pre jedno četiri godine istupio javno pred kamere i o tome progovorio decembra 2017. godine na Pinku kada se gostujući kod „čuvenog“ Sarape pojavio general Ljubomori Bajić, koji je ispričao da je kao tadašnji komandant Petog vazduhoplovnog korpusa, naredio raketiranje Banskih dvora, oktobra 1991. godine, i da se ne boji ničega, i da je to uradio za svoju domovinu i svoj narod i da je spreman da odgovora, ali svojoj državi.
General Bajić je najpre podsetio šta je sve prethodilo njegovoj naredbi da se raketiraju Banski dvori, sedište prvog hrvatskog predsednika Franje Tuđmana, koji je, inače, pomenutom haškom presudom označen kao vođa udruženog zločinačkog poduhvata u BiH.
Bajić je podsetio da je hrvatski vrh tada izdao naređenje na opšti napad na kasarne JNA na teritoriji Hrvatske i da je došlo do predaje Varaždinskog korpusa, zatim koprivničke i bjelovarske kasarne, gde je prilikom predaje streljan komandant i još pet pripadnika brigade.
„Toj situaciji se moralo stati na kraj. Naređenje vojnog vrha je bilo da se za svaku kasarnu uništi jedan bitan objekat hrvatske paradržave. Ja sam odlučio da se izvrši napad na Banske dvore. Znao sam da je Tuđman u objektu… Na televiziji sam gledao njegovu konferenciju za novinare…“, ispričao je general Bajić i dodao:
„To govori da sam bio u pravu… Tuđman je bio zločinac“, jasan je general Bajić, koji je rekao da žali što je Tuđman izbegao taj napad. Žalim žrtve koje su pale…, a zna se da se zmija bije u glavu“, naveo je general.
Njegovo gostovanje usledilo je posle saopštenja da je istraga u vezi tog događaja završena i da su krivične prijave podnete protiv petorice visokih oficira JNA, pet državljana Srbije i jednog državljanina Hrvatske.
Uvod u akciju
U septembru 1991. u Hrvatskoj se rat žestoko rasplamsao, a veliki broj kasarni JNA našao se u blokadi. U periodu od 15. do 19. septembra neki garnizoni su se predali poput Varaždina, Čakovca, Gospića, Križevaca, Požege, Otočca, pa čak i komanda 5. vazdušnog korpusa JNA kad je na prepad zauzeta zgrada. Situacija je bila očajna, a veliki broj pripadnika JNA, među kojima su bili i vazduhoplovci zahvatila je apatija. Tih dana pljuštala su otvorena pisma vrhovnoj komandi i predsedništvu SFRJ da se sukob zaustavi. Pošto Generalštab nije ništa preduzimao grupa oficira odlučila je da stvar uzmem u svoje ruke sa nadom i ciljem da država opstane ili će se omogućiti miran razlaz.
Naime, kako je hrvatska obaveštajna služba uspela da se domogne dokumenta u kasi komande 5. VAK u Zagrebu posle detaljne rekonstrukcije i analize utvrđeno je da je KOS imao svog čoveka ni manje ni više nego u Tuđmanovom kabinetu, koji je ubrzo posle te akcije otkriven kao i cela grupa pod nazivom „Labrador“. Naime taj izvor uspeo je da prenese skrivenu poruku da će se 7. oktobra 1991. u Banskim dvorima tadašnjem sedištu hrvatskog predsednika pre preseljenja na Pantovčak, naći na sastanku Franjo Tuđman, Stjepan Stipe Mesić i Ante Marković i da će u Banskim dvorima imati prvo sastanak, a onda i radni ručak tačno u 15 časova.
Grupa visokih oficira među kojima je bio i Bajić izgleda su rešili da samoinicijativno izvedu akciju bez znanja više komande i generala Kadijevića i Adžića i Broveta i da bombarduju Banske dvore i likvidiraju Franju Tuđmana i Stipu Mesića i prekorenu točak sudbine u jugoslovenskoj krizi. Ironija sudbine bila je ta što su na sastanku sa Tuđmanom bili Stipe Mesić, koji je bio tada još uvek predsednik predsedništva SFRJ iako se uveliko nalazio u Zagrebu i nije pomišljao da se vrati u Beograd i predsednik SIV-a (Savezno izvršno veće, danas bi rekli predsednik savezne vlade) Ante Marković koji je parafirao potpis da JNA krajem juna krene u avanturu u Sloveniji i zauzme granične prelaze i spreči raspad Jugoslavije.
Operacija je imala jugoslovenski karakter jer osim Srba angažovan je i jedan Hrvat koji je bio projugoslovenski nastrojen. Plan je držan u strogoj tajnosti, opasnost od provale bila ogromna, jer su tih dana neki piloti hrvatske nacionalnosti planirali svoje prve prebege ni manje ni više nego sa borbenim avionima.
U opticaju su bila dva aerodroma sa kojih je zadatak mogao biti izveden. Jedan je bio Bihać, a drugi Udbina. Inače u Hrvatskoj su bila još tri aerodroma u Pula, Zemunik i Pleso kod Zagreba, koji su bili pod blokadom ili na samoj liniji fronta pa je bilo nemoguće izvršiti ovako složenu operaciju. Izbor je sužen na dva – Bihać i Udbina. Međutim Bihać nije dolazio u obzir iako je bio podzemni aerodrom na kome se bazirao 117. lovačko avijacijski puk, veliki broj pilota je bio hrvatske nacionalnosti, ali vladalo je nepoverenje i informacije su oticale kao reka šta se dešava na aerodromu kao i o misijama bile one borbene ili izviđačke.
Kreatori ove operacije odlučili su da za mesto poletanja izaberu aerodrom Udbina u Lici, koji se tad nalazio pod kontrolom hrvatskih Srba i JNA. Aerodrom je bio dobro obezbeđen i operacija se mogla izvršiti. Tog 7. oktobra sa aerodromske piste poletela su dva školsko-borbena aviona „supergaleb G4“. Jedan avion je prema tadašnjim zapisima bio naoružan sa dve avio bombe američke proizvodnje Snekeye ispod svakog krila, dok je drugi „supergaleb“ imao dva lansera sa po četiri navođena raketna zrna kalibra 128 mm „munja“. Kasnije su Hrvati došli do saznanja da je u jednom avionu bio pilot Srbin, a u drugom Hrvat. Do njihovih imena doći će tek 26 godina kasnije. Avioni su poleteli i usmerili se ka Zagrebu do koga im nije trebalo više od 15 minuta leta. Za to vreme u Banskim dvorima u strogom delu starog Zagreba bio je u toku sastanak Tuđmana, Mesića i Markovića. Samo što su ustali i izašli iz jedne od prostorija posle par minuta na to mesto pala je avio bomba. Razorna detonacija protresla je čitav objekat. Inače, valja dodati da su avioni bili uočeni nad Zagrebom i da je bio dat signal za vazdušnu opasnost. Druga avio bomba je pala u dvorište, a raketna zrna iz aviona zasula su zgradu pogađajući spoljnu stranu Tuđmanove rezidencije. Ironijom sudbine Tuđmana, Mesića i Markovića spasla je masovna drvenarija i nameštaj koji se raspao od detonacija raketa i bombi. Sva trojica iako kontuzovani od eksplozija ostali su nepovređeni….
Narednog dana 8. oktobra posle ovog napada sazvan je bio hrvatski Sabor koji je odneo jednoglasno odluku o prekidu svih državno pravnih -veza sa SFRJ….
O ovoj operaciji su izvestili odmah svi mediji:
„Cilj su bili predsjednički uredi, te sam predsjednik Franjo Tuđman. Jedna raketa je pogodila Banske dvore i eksplodirala u sobi gdje je samo par minuta prije predsjednik Franjo Tuđman imao sastanak s predsjednikom jugoslovenskog Predsjedništva Stipom Mesićem i federalnim premijerom Ante Markovićem“, saopštio je zvanični Zagreb.
Informativna služba RV i PVO odmah posle ovog napada se oglasila i ceo slučaj obeležila kao deo medijskog rata i ratne propagande hrvatske strane, kojom su hteli da ocrne JNA. Na TV Beograd osvanuli su i „eskperti“ koji su dokazivali da je čitava priča podmetnuta i deo šireg plana koji su realizovali određeni hrvatski generali koji su pobegli iz JNA.
Međutim, Hrvati su ubrzo došli do informacija preko svojih veza da su dva aviona poletela sa aerodroma Udbina, došli su do imena pilota, jer je radarski centar na planini Plješevica zabeležio i pratio sve, a kako se kasnije ispostavilo Hrvati su imali svog čoveka tamo, koji je ubrzo napustio JNA i prebegao posle tog čina.
Istraga je tapkala u mestu dosta dugo, skoro svi su zaboravili na ovu epizodu koja se na HRT-u pojavljivala samo svakog 7. oktobra na dan kad je Tuđman zamalo ubijen.
General Bajić je po zamolnici Zagreba ovim povodom saslušan krajem decembra 2017. u zgradi Specijalnog suda. Tada su ispitani general Ljubomir Bajić i pukovnici Slobodan Jeremić, Đuro Miličević, Ratko Dopuđa i Čedo Knežević. Oni su, prema tvrdnjama hrvatskog tužilaštva, po naredbi Bajića bombardovali Banske dvore u vreme sastanka Tuđmana, Mesića i Ante Markovića, sa ciljem da ubiju Tuđmana te da su time izvršili ratni zločin. Srpski piloti se tad pred sudijom nisu detaljno izjašnjavali jer nisu oslobođeni čuvanja vojne tajne.
Kurir.rs/A.Mlakar
NE PROPUSTITE
