Slavica Halambek je 69-godišnja Zagrepčanka, supruga i majka dvoje dece i baka sedmoro unučadi, koji su joj ujedno bili i najveća podrška i motiv da nikada ne odustane od borbe protiv bolesti. Naime, za samo nekoliko godina dijagnostikovan joj je reumatoidni artritis, nedugo zatim i dva karcinoma dojke, a preživela je dve teške operacije kičme i amputaciju noge, a danas, dok željno iščekuje novu protezu, ispričala nam je kako sve je počelo.
- Moja agonija traje od 1997. godine, kada sam prvo osetila bolove u rukama, a potom i u zglobovima. Plašila sam se da bi to mogao da bude reumatoidni artritis, ali dugo nisam kontrolisala i pošto su se bolovi pojačavali, otišla sam kod lekara. Prvi rezultati, odnosno RH faktori za reumatoidni artritis, pokazali su se negativnim, što me je veoma obradovalo jer ga je mama imala i znala sam o kakvim bolovima se radi i o kakvoj bolesti. Nakon toga sam ponovila nalaze, a dalje su bili pozitivni – počela je Slavica svoju priču i dodala da joj je bolest mnogo zakomplikovala život jer su bolovi u zglobovima i kostima bili strašn, a pošto nije dobila odgovarajuću terapiju od na samom početku, sve se zakomplikovalo.
- Inače, ova bolest se leči kortikosteroidima, koji mi na samom početku nisu bili prepisani, ali kada sam počela da ih uzimam, bolovi su se postepeno smanjivali. Četiri godine kasnije, dok sam se tuširala, osetila sam kvržicu ispod dojke i odmah sam pozvala prijateljicu koja je radila u Institutu, rekla sam joj šta osećam i ona mi je rekla: "Dođi odmah sutra kod mene na ultrazvuk". To sam i uradila, a ultrazvuk je otkrio da je kvrga zapravo rak. Međutim, doktor mi je rekao da neće odmah da operiše - priseća se Slavica.
Ali srećom, dodaje ona, da je rak bio maligni, deo je uklonjen operacijom, a kao terapiju pripisali zračenje, jer rak nije zahvatio ni jedan limfni čvor, pa joj hemoterapija nije bila potrebna. Redovno je išla na preglede, a na jednom od njih, nedugo posle prve operacije, dijagnostikovan joj je rak, prečnika četiri centimetra, na drugoj dojci.
- Doktor mi je odmah rekao da će verovatno morati da se ukloni cela dojka, što sam naravno odmah prihvatila jer mi je bilo u interesu da se ne širi dalje I tako je bilo, otišla sam u bolnicu, uklonili su mi desnu dojku i nakon toga sam se osećala dobro. S obzirom na moju prirodu, jer sam inače veoma optimistična osoba i nikada na ništa nisam gledala skeptično, mislio sam da je to to, biće bolje i idemo dalje. To je bilo 2007. godine. Hemoterapiju i zračenje posle operacije sam jako teško podnela i od tada redovno idem na preglede i za sada je sve u redu - kaže ona.
Nedugo zatim reumatoidni artritis joj je oštetio zglobove, trpela je nepodnošljive bolove u desnom kolenu, otišla na rendgen koji je pokazao da u kolenu nema hrskavice, što je izazvalo amputaciju i ugradnju totalne proteze.
U Lovranu je uspešno operisana, a osam godina kasnije Slavicina noga je postala nestabilna. U međuvremenu, bolest joj je oštetila nekoliko pršljenova, zbog čega je morala na dve velike operacije kičme, prvo na odeljenju neurohirurgije Kliničke bolnice Dubrava, zatim na ortopediju, koje je, ističe, veoma teško podnela.
- Dobio sam implantate koje moje telo ili nije prihvatilo, ne znam šta se desilo, ali me je kičma strašno bolela i pri drugoj operaciji se pokazalo da ispod tih implantata ima dosta cista. Sve su to izvadili i stavili šrafove u svaki pršljen, a od kortikosteroida koje sam uzimala, što traje i dan-danas, dobila sam osteoporozu, zbog čega mi se proteza raspala – nastavlja Slavica.
Doktor joj je tada rekao da mora da promeni protezu, što je uradila na Klinici za traumatologiju, a posle te operacije zadobila je stafilokok koji je neuspešno lečen antibioticima.
- Rana nikako nije htela da zaraste i infekcija se toliko proširila da je stigla do moje butne kosti. I jednog dana sam hodala i samo mi je noga išla ispod mene, pala sam i sad nisam znala šta je, da li koleno, da li kuk, došla je Hitna pomoć, odveli su me do bolnice za traumatologiju. Uradili su pregled i rekli: „Gospođo, imate veoma nezgodan prelom, butnu kost, moramo da operišemo“. Operisana sam i lečena od te infekcije, bila sam u bolnici 70 dana, međutim, infekcija nije mogla da prođe i doktor Krstonijević, koji me je takođe operisao, mi je rekao:
„Gospođo Halambek, učinićemo sve da izbegnemo amputaciju noge, a ako ne uspe, moraćemo da uradimo amputaciju".
- Bila sam malo pod stresom, ali sam odmah pomislila pozitivno, danas je medicina toliko napredovala, moraš da se boriš, imaš ko da podržiš i jednostavno, zdravlje i sve ti je najvažnije – priseća se ona.
To se na kraju i obistinilo, Slavici je amputirana cela noga, a najveća podrška i motiv tokom cele borbe bila joj je porodica koja joj je, zajedno sa suprugom, pomagala u svakodnevnom životu. Iako, kaže, na primer, danas ne može da podigne saksiju, rado će pomoći mužu u kuhinji savetima i seckanjem povrća, a najdraža joj je sadnja cveća od čega nije želela da odustane. Dane provodi gledajući dokumentarne filmove i brinući se o porodici, a nekada je najstarija unuka vodi u kafić.
- Nisam tip osobe koja voli da sažaljeva nekoga. Rekao sam svima: "Ne treba da me sažaljevate, jadna je, nema noge". Ne. Ne treba mi to. To mi zapravo pogoršava situaciju. Ne želim. Umesto toga, generalno sam optimista u životu. Šta god da se desi, uvek kažem da postoji rešenje. A ja sam vedrog duha, nisam sumorna. Nema dana da sam pala u depresiju ili tako nešto. I zato želim da dam podršku i poruku svim ženama. Morate se boriti. Pre svega zbog sebe, da bi sebi olakšali život. Prvo nisam mogla da ustanem iz kreveta, ali sam malo po malo uspela. Treba verovati u sebe, a ne odustajati jer je to najgore, posebno za psihu. Znam da je teško, ali samo treba razmišljati pozitivno, kao i to da su život i zdravlje najvažniji – zaključuje Slavica.
(Kurir.rs/Večernji list)
NE PROPUSTITE
